„Mene je daleki vodio put“, kažu Goblini u jednoj od svojih pesama. Tako je i mene, ne tako dalek, ali opet put, doveo u Niš, tog 19. jula. Vrućine su i dalje bile nesnosne ali je to veče prvo kada je Sunce odlučilo da malo popusti i temperatura padne na „prijatnih 30-ak stepeni“, kako smo se tih dana šalili.

Stigavši jedno 45 minuta pre početka koncerta mislio sam da ću biti prvi ali sam se ubrzo susreo sa nemalom grupom pankera ispred i oko samog prostora. I prvo iznenađenje je da je puno pre svega klinaca. Kada to kažem, mislim na uzrast kraj osnovne i srednja škola. Klinci pod „punom ratnom opremom“ sa sve šminkom, čirokanama, majicama (puno majica Goblina) i ostalim rekvizitima.

Višak vremena mi daje priliku da odem do obližnjeg mega-marketa da nešto pojedem, osvežim se i odmorim. A na parkingu registracije iz okolnih gradova: Prokuplje, Aleksinac, Leskovac. I nešto stariji pankeri sa planom od prilike sličnim mojim. Gledamo se onako, hoćemo li se prepoznati jer smo se svojevremeno u studentskim danima sigurno sretali po sličnim dešavanjima.

Prostor ispred ulaza se sada već dobro popunio i ljudi počinju da ulaze. „Istina mašina“ kao koncertni prostor funkcioniše jedno godinu-dve-tri(?) ali je ovo prvi koncertni izlet na otvorenom. Ako je unutrašnjost kluba pank, prostor oko kluba, ambijent, deo grada je pa tek. U pozitivnom smislu. Čini se da sama lokacija klubu (industrijski deo grada, bez puno stambenih objekata) daje dosta prostora, da nikome ne prave problem zbog buke i slično.

Poslednjih 20-tak minuta pred koncert koristim za susret sa Goblinima u bekstejdžu. Kratak i srdačan razgovor sam iskoristio da mi potpišu kasete „Istinitih priča“ i „Re-Contra“. Gobline sam gledao iks puta i nikada ih nisam cimao za to. Vreme je bilo da se ta „nepravda“ ispravi. Sada omote albuma krase potpisi ljudi koji su ih stvarali.


Poslednje pripreme pred nastup su u toku, Golub me pozdravlja rečima da se vratim nakon koncerta. Prostor je sada već pun. Kivi, Nikola, Jovana su tu, Gile je u putu ali stiže na vreme. Posmatram još malo publiku i vidim da ima i roditelja sa decom 10-12 godina.

Gledam, levo iznad bine,... ogroman mesec postavljen jako nisko, kao da iz radoznalosti i sam želi da vidi šta se tu dešava. Kontam kako bi bilo kul da krenu baš sa stihovima „Luna se večeras šunja gradom...“ Ipak, to se ne dešava. Ne sećam se kojom su pesmom počeli nastup, sećam se samo vike publike, prvog rifa i naježene kože. Pomislio sam: „To je to, svet će opet biti savršen, makar na kratko“.

Zaboravite onih „prijatnih 30 stepeni“ sa početka teksta. Od tog prvog rifa temperatura je ponovo skočila i do kraja bi koncert mogao da stane u dve reči: pank i znoj! Ima li bolje kombinacije? „Hektolitri piva i znoja“, koliko puta ste čuli tu frazu. Znate i sami kakve su temperature bile danima i da ne preterujem.


Ređaju se dobro poznate pesme. Opet naježim se, naložim se, pevam iz sveg grla, umorim se, ispijem pivo. I tako u krug. Vidim i drugi tako. Gledam prijatelje iz doba studija. Sada su inženjeri, advokati, aj-ti-jevci, novinari, nastavnici. Ali su i dalje pankeri. Jer pank nije „A“ na zidu ili crna majica benda, podrpane starke - već bunt, preispitivanje, napredovanje, posvećenost. Dok Golub sa bine urla „Punks not dead“ prolazi mi kroz glavu: „Pank zaista nije umro, samo je sazreo“. I ako misliš da je ovo floskula ili proseravanje, pogledaj samo Goluba kojim poslom se bavi. Leo crta stripove i vrlo je uspešan u tome. Alen je (bio?) komercijalista.

Ali im to ne smeta da na bini i dalje daju sve od sebe. Sećam se prvog povratničkog koncerta Goblina u Nišu. Koliko je samo Vlada Kokotović tada bio naložen. Gde god sam ih gledao uvek bi dali sve od sebe iako im privatno verovatno nije uvek baš sve potaman. Na bini se to ne vidi. Ako sve ovo iz prethodna dva pasusa nije pank, ne znam šta je.

Opet se trgnem i skontam da, pola sam na koncertu pola u mislima - „U magnovenju“.

„Dobrodošao na najbolji koncert ovog leta u Nišu“, dočekao me je Nikola (prezime poznato redakciji) nakon ulaza na početku. Naravno, „najboljost“ je subjektivna kategorija ali sam siguran da bi te večeri svaki posetilac ovog koncerta to potpisao bez problema.

Koncert je bio gotov nakon neka dva sata. Goblini se strpljivo slikaju sa fanovima i potpisuju šta ko ima. Razmišljam da skoknem do bekstejdža, razmenimo utiske, možda i uradimo neki intervju ali gledam klince koji strpljivo stoje u redu i kontam neka ih, i oni treba da imaju svoje uspomene sa Goblinima, a za „moje“ „istinite priče“ sa njima biće još prilika. Možda baš u Paraćinu ovog vikenda.

Nenad