Sastav na temu „Kako napraviti kvalitetan festival na Balkanu“ iliti izveštaj sa Hills of Rock

Dan na main stage-u je započeo bendom Loathe, post hardcore metal četvorka iz Liverpula. Glavni vokal Kadeem France je bio dosta energičan, skakao je po bini, trčao i pevao sa širokim osmehom na licu, a publika je uzvratila istom merom. Bubnjar Sean Radcliffe je lomio činele, uživajući u svom momentu na bini.

Dok se sunce polako spuštalo, svoj momenat svirke dočekao je Skindred, reggae rap metal bend iz Velsa, koje je srpska publika imala prilike da gleda na Exit-u i Arsenal Festu, poznati po pozitivnoj energiji tokom nastupa, što nije izostalo i na Hills of Rock-u. Benji je jedan od najboljih frontmena koje sam imala prilike da gledam, na prvom mestu zbog odnosa sa publikom, načina na koji animira čak i ljude koja nije tu zbog njih, a donekle i zbog autfita – njegovih specifičnih naočara, šala, ali najupečatljivija mi je bila kombinacija reggae mikrofona i crno-bele Britanske zastave, koja je visila sa stalka. Započeli su set pesmom “Set Fazers”, nastavili sa Rat Race, a publika je s njima pevala već na „L.O.V.E“ i „That’s My Jam“. Drugi deo “Nobody” su svirali u drugačijem, drum’n’bass, aražmanu. Završili su set energičnom “Warning”, i već tradicionalnim za njihove nastupe ‘helikopterom’ - vrtenjem majica i marama iznad glava.

 
Nakon Skindreda na scenu su izašli kanađani Spiritbox - djent metal core band, osnovan od strane bračnog para Mike Stringer (gitara) i Courtney LaPlatne (vokal), koja je na scenu izašla kao na cat walk, u majici s natpisom ’God’s Favourite’, uz ovaciju publike, pa bih ja rekla da je zapravo miljenica publike. Njene vokalne sposobnosti su bez premca, flertuje s publikom, a elegantni pokreti su joj u kontrastu s glasom. Set od 10 pesama su započeli sa „Cellar Door“, a završili sa „Hysteria“. Fanovi se najviše oduševili pesmom “Rule of Nines” na kojoj je jedan fan pored mene prokomentarisao da je zaljubljen u Courtney, dok je drugi fan odgovorio: ”Svi smo mi zaljubljeni u nju”. Basista Josh Gilbert je dosta hedbengovao, ali je tokom celog koncerta s vremena na vreme zastajkivao da pogleda polja na gitari, što mi je bilo vrlo simpatično.

foto: Fest team

Za zatvaranje prvog dana festivala, sto se tiče glavne bine, bio je ostavljen za Korn, koji ove godine slave 30 godina postojanja. Došla sam do informacije da je tog dana bilo najviše publike na festivalu ikada. Moram priznati da nisam mrdnula iz prvog reda celog dana, čekajući ih. Setlista, počev sa “Rotting in Vain”, je bila mešavina starijih stvari, poput klasika “Blind”, tokom koje smo bili počašćeni dram solom, a publika je pokazala oduševljenje singalongom, do novijih pesama. Head je hedbengovao, leteli su dredovi, a tokom nastupa je s vremena na vreme bacao diskove i trzalice. Bend svira sa zamenskim basistom već tri godine, gledala sam Korn dva puta i još ni jednom s Fieldy-jem, ali me slap prilično impresionirao, rekla bih da je adekvatna zamena, iako sam se ja šalila da je on Fieldy sa AliExparess-a. Tokom “Coming Undone” je bio jedan Queen intermeco, “We Will Rock You”, jer je ritam isti. Posle dvanaeste pesme, “Y’all want a single”, bend je otišao sa scene ali je publika očekivala i dobila bis, još četiri, među kojima “Shoots and ladders”, i očekivano Jonathan je odsvirao svoj deo na gajdama, i kratkim delom “One” Metallice. Završili su sa “Freak On A Leash”, tokom koje je bilo najviše singalonga. Videlo se da je publici nedostajao Korn, koji su zadnji put svirali u Bugarskoj 2012 (dok je naša publika mogla da ih vidi 2009. na Exitu). Dan se završio tako što su fanovi molili za još.

26.07.2024. - Drugi dan

“Ne možes biti na bini, ako nikada nisi bio ispred bine”- poručio je vokal post hardcore benda Expactations iz Sofije, koji su nastupali na većoj od preostale dve scene – Строежа. Tokom tri dana festivala publika je mogla da vidi I posluša šarenolik izbor domaćih bendova na dve sporedne bine, od kojih je manja На Тьмно.

Nažalost, drugog dana festivala sam stigla da pogledam samo šveđane Imminence – energičan bend, očekivano headbengovanje i ne toliko očekivana violina, efektno zagrevanje za Bring Me the Horizion.

foto: Fest team

Koji su ispunili sva očekivanja, i više od toga. Imala sam prilike da ih gledam dva puta pre ovog, oba u zadnjih godinu dana, i mislila sam da znam šta mogu da očekujem. I počelo jeste upravo tako - animacijom robot devojke, E.V.E. koja najavljuje preuzimanje sveta od strane robota. Haos je nastao već tokom prve pesme “DarkSide”, a eskalirao je na “Paradise Eve”. Ono što niko nije očekivao je izlazak na scenu ženskog etno hora The Mistery of Bulgarian voices, istog onog koji je odpevao intro na pomenutoj pesmi. Publika je pratila hor udaranjem nogu o pod, i pevala celu folklornu pesmu, dok bend nije nastavio “Paradise Eve”. Usledio je još jedan emotivan momenat - tokom “Antivist” se Oliju pridlužila mlada obožavateljka, koja je za svoj osamnaesti rođendan dobila tu priliku, i bez i trunke treme, činilo se, uživala u svom momentu. Predvidljivo, iako se šalio da je preumoran, Oli je tokom pesme “Drown” sišao sa bine, grlio fanove, koji su vrištali i plakali od sreće. Tokom “Can You Feel My Heart” je Oli u jednom trenutku prestao da peva, jer je bio nadglasan. Tokom enkora je na bimovima išao video sa scenama i fanovima od samog početka njihove karijere. Izostala je baklja na sceni, kako Oli voli da izađe na „Throne“, ali je jedan fan u prvom redu to uradio umesto njega. Grand finale je publika koja čuči i skače na Olijev znak. Oli je jedino i što smo mogli da vidimo od benda, ostali članovi su bili iza i u mraku. Ispratila nas je E.V.E. pretnjama smrću, ali na našu sreću, ona je ta koja umire na kraju.

27.07.2024. - Treći dan

Prvi bend koji sam stigla da pogledam je bio Pain, industrial metal iz Švedske, čiji je vokal Peter Tagtgren, iz death metal benda Hypocrisy, koga je jedan novinar nazvao Džoni Depom metala. Kvalitetan nastup, publika koja mu tepa ’Pešo’, i sve u svemu, možda Pain jeste side project, ali se to ne da primetiti.

 
Ono što me poslednjeg dana naročito iznenadilo, je neverovatna energija crossover veterana Suicidal Tendencies, čiji vokal, Mike Muir, ima 61 godinu, a iz perspektive jedne sedamnaestogodišnjakinje, on je penzioner. Mogli bi da postide mnoge mlađe muzičare, u prvom delu koncerta je bilo teško ispratiti ih pogledom. Na pola nastupa, tokom „Possessed to Skate“, Mike je pozvao decu na binu, koja su skakala, grlila članove benda, fotografisala, i dobila trzalice, znojnice i palice. Deca su ostala tu do kraja, kada im se pridružilo još publike na „Pledge your Allegiance“.

foto: Fest team

Amon Amarth, aka Mount Doom, je imao tu čast da zatvori festival. Nakon dužeg čekanja, ili nam se tako činilo zbog umora, crno platno je palo i otkrilo impozantnu scenografiju – sa strane bubnjeva su stajale dve velike skulpure vikinga, a pirotehnika se osećala do poslednjih redova. Kako da mi se ne svidi bend s pesmama imena poput „Guardians of Asgaard“, „Deceiver of the Gods“ i „Heidrun“? Ali velika većina nije bila tu iz radoznalosti, poput mene, već je dala sve od sebe da uzvrati energiju i emociju, i to je bio kraj ovogodišnjeg izdanja kakav ovaj festival zaslužuje.

Karte za Hills of Rock 2025. su već u prodaji, i ja jedva čekam da vidim kojim će nas bendovima iznenaditi. Plovdive, vidimo se za godinu dana.