Praviti list koji se bavi kulturom nikada nije bilo lako. Još kada dolazite iz malog grada jasno je da imate bar jednu prepreku više da doprete do čitalaca. Onih koje već interesuju teme kojima se bavite, a posebno do neke nove publike. Znam i sam, jer sajt koji čitate nastaje upravo u Ćupriji.

Baš u našem gradu, pre skoro 30 godina, nastao je „Građanski“, list za kulturu. Nije mala stvar kada malo mesto iznedri ovakav časopis. Iako je izašlo „samo“ četiri broja (peti nikada nije izašao iz štampe iako je bio gotov), ovaj list je ostavio značajan trag ne samo na lokalnoj, već i regionalnoj medijskoj sceni, jer je u to vreme bio jedan od retkih listova tog tipa.

„Građanski“ tada nisam pratio jer sam bio klinac ali sam za časopis znao. Kasnije sam imao želju da ga pročitam ali nije bilo prilike. Ipak, svestan njegovog značaja, poželeo sam da porazgovaram sa Vladimirom Milojevićem, jednim od osnivača i članova redakcije. Želja mi je bila da se mlađi upoznaju a stariji podsete ove priče koja je obeležila drugu polovinu devedesetih u gradu na Moravi.


Preteča lista „Građanski“ je bio fanzin „Ravno“. Voleo bih da nam kažeš nešto više o tome, kako je izgledao, kojim se temama bavio jer fanzin na neki način predstavlja i uvod u našu centralnu priču?

Vlada: Bili smo rastrgnuti izmedju želja i mogućnosti. U takvim situacijama mnogi odustaju. Mi nismo. Krenuo sam na neko književno veče, promociju, šta li je? I, negde kod Doma zdravlja, pored mene je biciklom projurio mladi Boban Jovanović, u gradu poznatiji kao Džipson, najmladji od trojice braće sa istim nadimkom. Jedva da je imao dvadesetak godina. Okrenuo se i gurnuo mi u ruke nekoliko listova formata A4, umnoženih na geštetneru i spojenih heftalicom. Na naslovnoj strani je pisalo “Ravno”. Sve se to dešava bez reči. Opet je okrenuo bicikl i odvezao se prema gradu. Pošto su se u moje vreme novine čitale otpozadi, ja okrenuh zadnji list da vidim šta piše u impresumu. Nekoliko poznatih imena, neke i nisam poznavao. Svejedno. Dovoljni su bili Boban i Mile Brada (Miodrag Blagojević), poznati kolekcionar ploča i ljubitelj rokenrola. Ko nije bio u Miletovoj “muzičkoj sobi”, taj je mnogo propustio. Do grada sam prelistao fanzin i, na prvi pogled, svidelo mi se to što se u njemu nalazi. Malo drugačji pristut temama, iščašeni tekstovi, lični stavovi, zanimljiva priča koja je donela osveženje na ćuprijske ulice, opustele pod naletima devedesetih. Ne sećam se više koliko je brojeva tog fanzina izašlo, ali sam 100 posto siuguran da se gradom, na prelazu osamdesetih u devedesete, širio fanzin sličnog tipa, koji je imao andergraund karakteristike, što je zapravo suština svakog pravog fanzina. Znam i nekolicinu ljudi koji su ga radili, ali sam zaboravio naziv tih “novina”. “Ravno” je bio više “mejnstrim”. Baš preteča “Građanskog”. Tako je počelo. Sve ostalo je istorija.

Kada, kako i zašto nastaje potreba za jednim listom poput „Građanskog“? Opiši nam malo to vreme, prilike u zemlji ali i samom gradu jer bih voleo da čitaoci imaju neki kontekst, u kakvoj situaciji vi pravite list za kulturu.

Vlada: Ma, čudan smo mi narod. Što ga više pritiskaš on je veći inadžija. Posle svih ovih godina ja sam ubedjen da sve velike stvari nastaju iz nekog prkosa, bunta, revolta – kao reakcija na učmalost establišmenta. Kao reči Giletove pesme “Evo sada vidiš da može”, sa njegovog solo albuma iz 1989. godine. Sve se može sve se sme, potreban je slobodan um koji će probuduti kreativnost i usmeriti je na prave stvari. Trebalo je naći ventil, izlaz iz katastrofalne prve polovine devedesetih. Mi smo ga našli u kulturi. Nismo mogli ni da pretpostavimo da će kraj te decenije biti smrtonosan, kao i njen početak. Želeli smo da unesemo malo boje, malo vedrine, malo optimizma u sumornu svakodnevicu, polovinom devedesetih godina. Kultura i umetnost su bili izbor. Muzika, književnost, pozirište, film, televizija, strip, moda... I ljudi! Bez njih ništa. U središtu svake dobre priče je čovek. Odavno su me naučili da je svaka priča o ljudima - kreativcima, pozitivcima, stvaraocima, vizionarima... gubitnicima. I to je život. Sa njima smo delili trenutke u redakciji na otvorenom, tih nekoliko meseci, odnosno pet brojeva. Svaki broj je počinjao uvodinkom glavne urednice Vesne Stojković o aktuelnim dnevno-političkim zbivanjima, što je bio jedini naš dodir sa politikom. Pošto je tada, isto kao i danas, bilo teško pobeći od politike, bili smo slobodni da joj ustupimo samo uvodink. Sa stručne, novinarske strane, “Gradjanski” je imao sve odlike ozbiljnog magazina koji se bavi kulturnim životom Ćuprije i okoline. Sećam se, delio sam primerke svojim profesorima u novinarskoj školi. Bilo mi je stalo do njihovog mišljenja. Miroljub Radojković, Mile Nedeljković, Lale Obradović, Vladimir Jokić... Svi su bili oduševljeni onim što vide. Čak smo na časovima analizirali “Gradjanski”. Nikada nisam bolovao od sujete. Hvala Bogu. To je opsna bolest. Čovek se uči dok je živ i ako ne pita bolje od sebe, neće daleko stići. “Gradjanski” je sebi postavio zadatak da zabaleži sve dogadjaje u našoj neposrednoj blizini. I uspevali smo u tome. Vesna, Mile, Boban, Dejan, Saša, Blagoje, ... i moja malenkost. "Mala operativna jedinica". Čudo! Štampati mesečnik, u formi magazina, pa još za kulturu, polovinom devedesetih godina, bilo je pravo čudo. Ali, kako reče Duško Radović: "Ko u čuda veruje, taj čuda i stvara." A mi smo verovali.

Nije li vaš list bio neka vrsta eskapizma iz turbulentnih devedesetih? Možeš li uporediti vreme i prilike nekad i sad? Gde je kultura danas i da li bi danas mogao da postoji list sličan „Građanskom“?

Vlada: U pravu si. To jeste bio jedan vid eskapizma. Nezahvalno je uporedjivati devedesete i današnje vreme. Razloga je mnogo. Prvi i dovoljan je digitalizacija. Druga dva imaju vezu sa prošlim vremenima: drugi, uvek prisutan razlog je besparica. Treći je nezaobilazan: i onda, kao i danas, ljudi strahovito malo čitaju tematski profilisane časopise. Koga interesuju kultura i umetnost? Da postoji čitalačka publika i danas bi se štampali Džuboks, Rock, Ritam, Start (vrlo ozbiljan časopis), Duga, NIN, ... i da ne nabrajam neka starija izdanja. Za mene to su bili udžbenici opšte kulture, pismenosti, informisanosti. Za njih su pisala najveća imena jugoslovenskog novinarstva. Danas se sve svodi na društvene mreže, ili online izdanja. Takvo je vreme. Brzina je važna a i nema remitende. Sve je na klaudu. Ono štampe što ima, bilo da je dnevna ili periodična, je tabloidnog karaktera. Žao mi je što to moram da kažem ali, i neka od najznačajnijih izdanja, sa dugom tradicijom, gubeći bitku pred naletima lošeg ukusa i neprikladnog narativa, spuštaju novinarske kriterijume i ne poštuju osnove novinarskog izražavanja. Iskreno, nisam siguran da bi danas mogao da postoji list sličan „Građanskom“. Ako bi i postojao ne znam da li bi trajao duže od naših pet brojeva!?

Voleo bih da pomeneš i ljude koji su učestvovali u stvaranju vašeg lista. Ko je činio srž redakcije, gde su šta rade danas?

Vlada: Neki smo ostali u novinarstvu, odnosno medijima, neki su napredovali u oblastima koje opet imaju veze sa medijima, neki su i penziju stekli radeći ovaj posao. Prošlo je puno imena kroz “Gradjanski”. Hvala svima na pomoći i saradnji. Posao je bio volonterski, iz čiste ljubavi i potrebe za stvaranjem.

Boban Jovanović, Vladimir Milojević, Vesna Stojković i Miodrag Blagojević
Mi smo naredna, digitalna (ili makar „prelazna“) generacija i dolazimo iz vremena kada je rad na sličnim medijima znatno olakšan. Kako je tada stvaran „Građanski“? Kako ste se „dovijali“ jer računari, telefoni, aparati tada nisu bili toliko rasprostranjeni, internet nije ni postojao. Verujem da ima puno anegdota iz tog perioda.

Vlada: Svega je tu bilo. Dovijali smo se na razne načine. Ja sam imao diktafon, koji i sada čuvam. Koristi velike audio kasete. Nadam se da ljudi znaju o čemu pričam? Snimaš, preslušavaš, pišeš, brišeš... Izdaju te baterije, pa snimak propadne. Imam pisaću mašinu “Unis”. Često sam menjao traku. Kada se poslednji put izlizala prešao sam na kompjuter. Bio je to neki 486. Sećam se kada je Sale Dimitrijević, naš grafički dizajner, radio prelom na “pentijumu”. Tada se radilo u “kvark pres” programu. Čudo tehnike. Pripremu smo nosili u štampu na “paus papirima”. Mislim da Džipson ima peti broj baš na pausu. Nadam se da ga je sačuvao, Na žalost imamo malo slika redakcije. Sećam se, slikali smo se na Moravskom mostu, baš kao i naši idoli, Bora Nikolić i njegova ekipa. Oni su, izmedju dva svetska rata, stvarali neprevazidjeni Moravski glasnik, jedini list u Pomoravlju.

Koje sve teme je pokrivao vaš mesečnik?

Vlada: Muzika, književnost, pozirište, film, televizija, strip, moda, promocije, prikazivanje filmova, književne večeri, koncerti... Sve smo radili. Naš akademik Dragoslav Mihailović je imao sve brojeve “Gradjanskog”. On je posebno voleo časopise. To je opipljiva forma koja ostaje. To je trajni dokument o vremenu. Sve može da se izbriše, ali štampa nikada. To smo od njega načili.

Ono što je zanimljivo je da je časopis promovisan i po drugim gradovima. Reci nam nešto više o tome jer sam siguran da i tu ima zanimljivih priča.

Vlada: Kada me tako pitaš, ne sećam se nijedne, ali kada se okupi društvo, pa krene priča, sećanja oživljavaju. Od Lapova preko Beograda do Jagodine, Paraćina, Despotovca i Ćuprije. Putovali smo vozom. Trajalo je dugo ali je bilo romantično.

SUSRET SA LANETOM

Gospodine Gutoviću, želeo bih da vam predam jedan primerak našeg časopisa za kulturu “Gradjanski”. Dok odmarate, na putu za Beograd, da malo prelistate. Možda Vam se učini zanimljivim?

“Ne mogu, vozim”, odgovorio mi je veliki glumac, ali je uzeo ponudjeni primerak Gradjanskog.

U sledećem broju on je bio na naslovnoj strani, a ja sam ispričao ovaj dogadjaj. Tako je “Obično veče sa Lanetom Gutovićem”, za mene postalo neobično.

PENDLOVANJE

Prikazivali smo film “Nečista krv”, (Koštana) Stojana Stojčića. Premijera je bila u Ćupriji, u bioskopu Doma JNA. Već sutradan smo dogovorili dve projekcije: jednu u Despotovcu, drugu u Praćinu. Razdaljina 40 kilometara. Prva rolna se završva u Despotovcu i odmah nosi u Paraćin, dok druga počinje da se vrti u Despotovcu. Kada i ona završi, sedamo u drugi auto, pa u Paraćin. Tamo se završava prva rolna. Sve stižemo u minut. Neverovatno, ali istinito. To se zove “pendlovanje”.

U svom statusu na fejsbuku napisao si da je „Građanski bio revija ispred svog vremena“. Možda, ali mi se čini da je u takvim vremenima bio i više nego potreban. Na kakav prijem je naišao kod čitalaca? Da li su i koliko umeli da prepoznaju značaj i potrebu jednog ovakvog lista?

Vlada: Iz ove perspektive, neskromno rečeno, bio je ispred svog vremena i bio je potreban - tada koliko i sada. Koliko su ga čitaoci razumeli? Jesu, nesporno. Oni koji zanju i vole da čitaju pozitivno su reagovali. Mi smo uvek voleli da čujemo kritiku, sugestiju, primedbu. To nam je pomagalo da učimo na sopstvenim greškama i ispravljemo ih. Uradjeno je nekoliko sjajnih intervjua sa ljudima različitih zanimanja i interesovanja. Velikim imenima. Ja mislim da je to najbolji način za učenje, i za onog ko piše i za onog ko čita.

Voleo bih da „Građanski“ povežem sa današnjim vremenom. „Helly Cherry“ se na neki način bavi sličnim temama. Naravno, osim tehničkih razlika, od „Građanskog“ nas razlikuje pristup ali i „duh vremena“ u kome mi danas funkcionišemo. Ipak, može se reći da smo ostali na istoj liniji jer nas povezuje entuzijazam i želja za promovisanjem nekih ispravnijih vrednosti. Ti si i danas u medijima pa bih svakako iskoristio priliku da i sam napraviš neke paralele, razlike i generalno oceniš naš rad.

Vlada: Nenade, hvala ti na posvećenom trenutku. Lepo je kada neko mladji oseća duhovnu, emotivnu i stvaraliačku pavezanost sa prošlim vremenima. Mi smo “Gradjanski” pokrenuli u jeku “ljubavi i siromaštva”, kako je to Arsen lepo rekao u svojoj pesmi “Nedaj se Ines”. I tvoj web magazin živi u takvom vremenu. Ljubav i siromaštvo su u ovoj zemlji konstanta, pa neka tumači ko kako želi. Hvala ti što si se održao svih ovih godina i što vršiš pozitivnu misiju sa „Helly Cherry“. Kako se to danas popularno kaže – pronašao si “nišu” u kojoj nesmetano fukcioniše magazin. Teme koje plasiraš sa svojim saradnicima nalaze put do čitalaca i poklonika. To znači da je „Helly Cherry“ potreban.

Hvala ti Vlado na ovim rečima jer znači čuti mišljenje osobe sa iskustvom. Obzirom da HC radi na enzutijazam tvoje reči su pogonsko gorivo. Hvala ti i na razgovoru. Na samom kraju voleo bih da mi sam kažeš nešto o značaju „Građanskog“, kako ga ti vidiš nakon svih ovih godina i po čemu bi voleo da ostane upamćen?

Vlada: Od profesora pozorišne režije Dejana Mijača naučio sam da u komadu “Pokondirena tikva”, Jovana Sterije Popovića, nema negativnih likova. Ja sam mislio suprotono. Zato sam pao na ispitu. To je bilo pre “Gradjanskog”. Da tu lekciju nisam naučio verovatno ne bih bio deo priče koja se zove Udruženje za negovanje tradicije i kulture “Gradjanski” i magazin za kulturu “Gradjanski”. Naša misija je bila kratka, ali upečatljiva.

Sa Vladom razgovarao Nenad