FURIOSA: A MAD MAX SAGA (2024) – Franšiziranje distopije
Helly Cherry
Razumem ljude kojima se ovo uopšte nije dojmilo, kao i one koji su našli perverzno zadovoljstvo u ovoj „priči“, i sam sam podeljen negde po polovini.
S jedne strane nit sam tražio, niti mislim da je iko goreo od želje da vidi prikvel o Furiozi, a s druge dok god možemo da dobijemo nešto iz tog sveta Vejstlenda i Milerove „pokvarene“ mašte – Beggars Can’t Be Choosers.
S jedne strane nit sam tražio, niti mislim da je iko goreo od želje da vidi prikvel o Furiozi, a s druge dok god možemo da dobijemo nešto iz tog sveta Vejstlenda i Milerove „pokvarene“ mašte – Beggars Can’t Be Choosers.
Ovo ipak, na prvu loptu, deluje kao jedna isprana verzija Fury roada sastavljena od rezervnih delova i otpadaka koji nisu ušli u taj film, ali su sada ispresovani u fotošopu i ostavljeni na Suncu da se suše i kisele.
Tamo gde je Miler u mladosti znao, pogotovo u drugom delu Maksa, a ponešto i u Fury roadu, da zaprlja ruke konkretnim hardverom, mehanizacijom čiji si svaki šraf mogao da opipaš sa ekrana i utom se diviš kako niko nije poginuo dok se to snimalo, sada sve poprima obrise jedne CGI artificijelne, skoro videoigričaste estetike koja je i dalje „lepa“ za gledanje, ali dodatno vas udaljava od tog grandži, prljavog, štrokavog, opustošenog sveta punog otpadaka, ljudskih mutanata i rđavih drangulija. Takođe, upravo ta hardvesrka opiljivost i konkrentnost drumske akcije činila je ovaj svet svetlosnim godinama udaljenim od dečije bajke u koju se petvorio Fast and furious, a sada u pojednim scenama prkošenjima zakonima fizike i cigijašenju preti da mu pomrsi konce.
Onda to brutalno vreme trajanja od skoro 2 i po sata koje nikako nije opravdano tankom pričom i mahom dosadnim „one note“ likovima, duge scene koje naizgled ne služe svrsi, skoro sat vremena filma provedenih u nekom „građenju atmosfere revendž filma“ bez Anje Tejlor Džoj na ekranu, Kris Hemsfort koji očigledno fristajluje u glumačkim izbormima da kao napravi nekog ikoničnog negativca, a samo postiže efekat voditelja vašarskog cirkusa za koga se ne zna koji je tip zlikovca.
U jednom momentu, i sam Džordž Miler shvata da je počeo da snima fillm iz „sveta Pobesnelog Maksa“ i da mu ipak fali neka kvazimaksovska figura da malo stvari sa Furiozom prenese na ravan emocije, empatije, povezanosti sa drugim ljudskim bićem, pa uvodi lik Praetorijana Džeka, prekasno shvatajući da je sve ovo možda bila greška.
Ali, opet, ima ovde scena i momenata u kojima se može uživati, još uvek u mejnstrim filmu ove veličine i ambicije ne možete videti scene koje možete ovde, tu vrstu kinetičke i šminkerske ludosti, prljavštine, spodobnosti i bizarnosti, ljude bez udova, očiju, u začudnim kostimima, nabudžena i fantazmogorična vozila, atmosferu distopije koja se pretvorila u mehanizovanu pustoš, akciju koja iako deluje fejk i dalje predstavlja nešto novo i kreativno itd.
Iako ovaj film niko nije tražio, a na kraju ga je možda i sam Miler malo zbrzao shvativši na pola puta da je pogrešio, iskonski fanovi naći će dovoljno elemenata iz druga četiri filma da ovde makar sat vremena napasaju oči raznim ludostima i kapricima.
Tamo gde je Miler u mladosti znao, pogotovo u drugom delu Maksa, a ponešto i u Fury roadu, da zaprlja ruke konkretnim hardverom, mehanizacijom čiji si svaki šraf mogao da opipaš sa ekrana i utom se diviš kako niko nije poginuo dok se to snimalo, sada sve poprima obrise jedne CGI artificijelne, skoro videoigričaste estetike koja je i dalje „lepa“ za gledanje, ali dodatno vas udaljava od tog grandži, prljavog, štrokavog, opustošenog sveta punog otpadaka, ljudskih mutanata i rđavih drangulija. Takođe, upravo ta hardvesrka opiljivost i konkrentnost drumske akcije činila je ovaj svet svetlosnim godinama udaljenim od dečije bajke u koju se petvorio Fast and furious, a sada u pojednim scenama prkošenjima zakonima fizike i cigijašenju preti da mu pomrsi konce.
Onda to brutalno vreme trajanja od skoro 2 i po sata koje nikako nije opravdano tankom pričom i mahom dosadnim „one note“ likovima, duge scene koje naizgled ne služe svrsi, skoro sat vremena filma provedenih u nekom „građenju atmosfere revendž filma“ bez Anje Tejlor Džoj na ekranu, Kris Hemsfort koji očigledno fristajluje u glumačkim izbormima da kao napravi nekog ikoničnog negativca, a samo postiže efekat voditelja vašarskog cirkusa za koga se ne zna koji je tip zlikovca.
U jednom momentu, i sam Džordž Miler shvata da je počeo da snima fillm iz „sveta Pobesnelog Maksa“ i da mu ipak fali neka kvazimaksovska figura da malo stvari sa Furiozom prenese na ravan emocije, empatije, povezanosti sa drugim ljudskim bićem, pa uvodi lik Praetorijana Džeka, prekasno shvatajući da je sve ovo možda bila greška.
Ali, opet, ima ovde scena i momenata u kojima se može uživati, još uvek u mejnstrim filmu ove veličine i ambicije ne možete videti scene koje možete ovde, tu vrstu kinetičke i šminkerske ludosti, prljavštine, spodobnosti i bizarnosti, ljude bez udova, očiju, u začudnim kostimima, nabudžena i fantazmogorična vozila, atmosferu distopije koja se pretvorila u mehanizovanu pustoš, akciju koja iako deluje fejk i dalje predstavlja nešto novo i kreativno itd.
Iako ovaj film niko nije tražio, a na kraju ga je možda i sam Miler malo zbrzao shvativši na pola puta da je pogrešio, iskonski fanovi naći će dovoljno elemenata iz druga četiri filma da ovde makar sat vremena napasaju oči raznim ludostima i kapricima.
Slobodan Novokmet