Rasparčanost identiteta u romanu „Mamac“ Davida Albaharija
Helly Cherry
S obzirom da se bliži godišnjica smrti jednog od najvećih i najangažovanijih pisaca druge polovine dvadestog veka sa ovih prostora, Davida Albaharija, vredi podsetiti se njegovog romana Mamac koji je, možda, najreprezentativniji za njegovo sveukupno delo, kao i za njegov lik. Ovaj roman tim pre zaslužuje da se na njega osvrnemo, s obzirom da je i duboko emotivan, kao i višedimenzionalan na društveno-političkom polju.
Upravo ta višedimenzionalnost prožima tok misli pripovedača koji se ni u jednom trenutku ne trudi da čitaocu bilo šta dodatno objasni, jer se više obraća sebi kao „lošem piscu“ koji se sprema da „napiše knjigu“, a nas poziva da budemo moralni svedoci nekih događaja koji jednako obeležavaju njegovo odrastanje, kao i istorijska dešavanja koja ostaju aktuelna i danas. Forma pripovedanja je nepouzdana i spiralna; svako skretanje ka nekom potencijalnom rešenju ili odgovoru, nailazi na novu zagonetku s druge strane, što nas navodi da laički tumačimo njegovu nesigurnost na ličnom planu, a manje da uvidimo šta nam svojim (kon)tekstom poručuje.
U romanu ne postoje odvojena vremena u svesti pisca. Vreme pre njegovog rođenja dolazi u dodir sa njegovom neizvesnom budućnošću, koliko i njegovo detinjstvo biva prožeto zrelim dobom kada mu je, čini nam se, još manje jasno na kojoj se društveno-vremenskoj poziciji nalazi.
Međutim, jedini oslonac za koji se on hvata tokom svoje ispovesti, jeste njegova majka, koja je, istovremeno, i nosilac implicitnog značenja romana. Onda kada je već bila u poodmaklim godinama, neostvareni pisac se odlučuje da sa njom razgovara (da vodi, moglo bi se reći, neformalni intervju sa njom), tako što će njene priče snimati na magnetofonskoj traci. On ne naglašava kada je to tačno počelo, niti šta ga je tačno na to nagnalo, jer je to, kako i sam na neki način kaže, priča koja nema svoj početak, niti kraj. Onda kada nakon njene smrti, pošto je rešio da napusti Zemun i počne novi život u Kanadi, kreće da preslušava njene odgovore, on skoro da više obraća pažnju na njena ćutanja koja sa te trake još jače dominiraju njegovim nespokojem. Reči njegove majke su proste i svedene – svejedno da li govori o svom detinjstvu pre Drugog svetskog rata, ili kada nabraja Jevreje koje „greškom istorije“ više nikada nije videla – ali zajedno sa zvukom magnetofona i jedva čujnim pokretima ruke kada na sto vraća čašu vode, ili kada polako seda za sto ispred svoga sina, njena životna priča dobija egzistencijalni i znakovni krešendo, koji u duši njenog sagovornika odzvanja nepravilnim ritmom, koji on uzalud pokušava da smesti u partituru gde će svaka nota biti jasna, a sama kompozicija celishodna.
U tome mu pomaže njegov prijatelj, izvesni Donald, kojeg je upoznao u Kanadi. Donald je profesionalni pisac koji o veštini pisanja, postupnosti fabule i strukture književnog dela, zna sve, ali u pomenutom spiralnom iščitavanju to ne pomaže. Udžbeničko znanje ovde dovodi samo do akademskog nasilja nad onom majčinom tišinom koja dominira magnetofonskom trakom, i osećanjima glavnog protagoniste. Donald ne uspeva da razume ni političku situaciju zemlje iz koje je njegov novostečeni prijatelj pobegao. Dok sede u jednom restoranu nadomak jezera, na karti Jugoslavije koja prekriva sto za kojim sede, pripovedač uzalud pokušava da mu objasni kako je došlo do raspada te Federacije; po kojim je to šavovima išlo, i kakve to veze ima sa onim istorijskim periodom koji bi Donaldu trebalo da bude poznat – početak i kraj Drugog svetskog rata. Za Donalda postoji samo veličina – jasna, nedvosmislena veličina koja je sama sebi dovoljna, dok za staricu koju povremeno „čujemo“ sa snimka, jedina „veličina“ je možda ljudska duša u kojoj se nalazi zdrobljena prošlost koju nada uzalud ignoriše.
Ona priča o svom prvom mužu koji je kao Jevrejin zauvek nestao u nekom logoru; o tome kako je kao Srpkinja odlučila da postane Jevrejka; o posleratnim počecima ljubavi sa drugim mužem, takođe Jevrejinom, kome je rodila ćerku i sina; o odlasku iz Hrvatske i dolasku u Zemun, kao i o nekim ljudima koji su na prostoru posleratne Jugoslavije ostali nedorečeni u njenom životu. Jedva da obraća pažnju na ratove devetesetih koji dovode do kolektivnog rasparčavanja šire zajednice, pokušavajući tako da sačuva ono malo prepoznatljivosti koja se nalazi u njoj. Njen sin iz drugog braka, koji sve vreme u toku romana pokušava da to objedini u svojoj glavi, jasno se seća njenih priča, komentara i opaski koje je slušao za njena života, i pre i posle očeve smrti, i pokušava da ih dovede u vezu sa njenim krtim i rasparčanim rečima koje kao avet prošlosti i budućnosti dolaze sa magnetofonske trake. Donaldu je to, pak, smešno. Donald ide na bazen, pije pivo i posmatra svet kao pozornicu za umetničko klizanje. Sam pripovedač na par mesta kaže da mu zbog toga dođe da ga udari, da prekine svaki odnos sa njim. Nesaglasnost između čoveka Zapadne kulture i tehnokratske dimenzije postojanja, sa ovim koji dolazi iz fragmentarnog balkanskog društva gde ratovi, nacionalne međusobice i istorijski revizionizam bezmalo na dnevnom planu onemogućavaju revitalizaciju identiteta i habitusa, zapravo, postaje ključna za razumevanje romana Mamac. Ovaj što nam se obraća, u nekim trenucima, kao da u Donaldu vidi sebe u ogledalu, ali u ogledalu koje je previše ravno da bi moglo da mu pruži uvid u iskrivljenost sopstvenog lika i unutrašnjosti lične tragedije. Obeskorenjenost pripovedača, koji u ulozi lutajućeg Jevrejina, kao u dobro poznatim tekstovima i književnim motivima Danila Kiša, pokušava da se izbori sa tim dubinskim problemom, za njegovog sagovornika u Kanadi je zapravo prednost, jer, kako kaže, čovek bez korena je divna stvar, jer mu upravo ta obeskorenjenost omogućava potpunu slobodu. Njegov društveni habitus umnogome određuje i samo shvatanje književnog rada. Priča kada se piše, kaže Donalad, mora da ima početak i kraj. Priča, sugerira on, mora da ima poentu. Pisac, naglašava taj Kanađanin, mora da zna o čemu piše. U tome ga slikovito podučava: „Pisac je kao filter na aparatu za pravljenje kafe (...) da zadrži nepotreban talog a da propusti sok, tečnost, tekućinu koja je suština“. Majka, međutim, pripoveda o kućnim poslovima, na isti način na koji „tumači“ usud istorije i karakter kao sudbinu ljudi i naroda. Ona jedva uspeva da svome sinu nešto kaže o njegovom ocu, ali to što mu sporadično saopšti, njemu olakšava mogućnost karakterizacije, ali opet kroz ono što je prećutano. Na jednom mestu ona kaže: „Kako sam mogla da budem srećna, kada se više nisam nadala?“ Kaže i to da se život „kusa velikom kašikom“. Njen filter (da se poslužimo Donaldovom metaforom) propušta i talog, kako onaj lični, tako i onaj širi, društveno-istorijski, jer nam on u velikoj meri omogućava da razumemo Suštinu.
Od trenutka kada se pripovedač doselio u Kanadu, prošlost kao da se ukrupnjava i dobija neku novu, višestruku dimenziju. On tačno zna kada je majka u toku razgovora zaćutala, a kada je magnetofonska traka došla do kraja. Ali nije siguran zašto je tada, dok se priča/traka odmotavala, na nekim mestima ćutao on, i kao da pokušava da, vraćajući traku, vrati i vreme kada je sa majkom sedeo, da je opet vidi, da je opet čuje, da joj postavi pitanje za koje tada, možda, nije imao hrabrosti.
Na sve to Donald gleda sa superiornim smeškom na licu. Za njega se knjiga piše na osnovu činjenica („svejedno da li stvarnih ili izmišljenih“). Na jednom mestu pisac kaže: „Ako jednoga dana napišem knjigu o majci, napisaću i knjigu o Donaldu“. Kao da između njih troje – Majke/Donalda/Pisca, postoji nit koja će da razmrsi celo to klupko jezika i osećanja. Dok gledaju kartu Jugoslavije u restoranu, čela ove dvojice se u nekim trenucima nad tom kartom dodiruju, kao što se majčine reči dodiruju sa ćutanjem sina. Iako više puta u toku romana napominje da ne ume da piše, njega i majka i Donald podstiču da napiše knjigu – majka svojim potmulim svedočenjima sa magnetofonske trake, a Donald svojim nadmenim književno-teorijskim opaskama.
Pisac je sredinom devedestih, posle smrti svoje majke, otišao iz Jugoslavije i preselio se u Kanadu, nadajući se da će majčine reči zvučati jasnije na tolikoj udaljenosti. Donald mu, međutim, u tome više odmaže no što mu na bilo koji način koristi. Između njih dvojice je kulturološka razlika tolika, da je dovoljan samo jedan njegov iskaz; naime, pisac o Donaldu kaže: „(...) Mislio je da sam otišao zato što više nisam mogao da podnosim pritisak laži, a ja sam, u stvari, otišao zato što više nisam mogao da podnosim pritisak istine“. Nasuprot Donaldu, on o svom životu i njegovim sumanutim konstelacijama kaže: „A ono što sam osećao nije bio trijumf, nego strah, strah od toga da život nije ništa drugo do slamka na vetrometini istorije i da, šta god činio, ne mogu da učinim ništa što bi to izmenilo“. U toj vetrometini se sustiču nestanak prvog muža njegove majke, kao i pojava i smrt njegovog oca; spontani razgovori sa majkom dok je još bio dete, kao i njena smrt.
Jedino se Donald tu nikako ne uklapa, iako se sve vreme oseća da je njegova uloga nezaobilazna, i to ne toliko na književnom, koliko na ličnom planu. Pesimizam pisca i Donaldova salonska lakoća kojom posmatra svet oko sebe, ne nalaze vezu čak ni u opštepoznatim teorijama književnosti. Sve dok, na samom kraju, kasno uveče, Donald ne dođe kod njega kući da mu iznese svoj kritičarski sud o njegovoj (ne)završenoj priči; tek onda, makar i na trenutak, dolazi do (samo)razumevanja. Po prvi put obojica ćute. Pisac zatvara vrata i ostavlja Donalda ispred, a on ostaje sam; ali njegov mentor je i dalje iza njega, ni zatvorena vrata mu ne smetaju; čak i polazi za njim u želji da ga dotakne, pisac oseća kako mu se približava, što ga nimalo ne čudi, sve je to tako očekivano i razumljivo, sve je to u prirodi jednog dvojnika koji je naseo na mamac, jer Donald ne može da pobegne od sebe, Kanada mu tu nije od pomoći, on i dalje želi da sluša reči svoje Majke sa magnetofonske trake.
Upravo ta višedimenzionalnost prožima tok misli pripovedača koji se ni u jednom trenutku ne trudi da čitaocu bilo šta dodatno objasni, jer se više obraća sebi kao „lošem piscu“ koji se sprema da „napiše knjigu“, a nas poziva da budemo moralni svedoci nekih događaja koji jednako obeležavaju njegovo odrastanje, kao i istorijska dešavanja koja ostaju aktuelna i danas. Forma pripovedanja je nepouzdana i spiralna; svako skretanje ka nekom potencijalnom rešenju ili odgovoru, nailazi na novu zagonetku s druge strane, što nas navodi da laički tumačimo njegovu nesigurnost na ličnom planu, a manje da uvidimo šta nam svojim (kon)tekstom poručuje.
Međutim, jedini oslonac za koji se on hvata tokom svoje ispovesti, jeste njegova majka, koja je, istovremeno, i nosilac implicitnog značenja romana. Onda kada je već bila u poodmaklim godinama, neostvareni pisac se odlučuje da sa njom razgovara (da vodi, moglo bi se reći, neformalni intervju sa njom), tako što će njene priče snimati na magnetofonskoj traci. On ne naglašava kada je to tačno počelo, niti šta ga je tačno na to nagnalo, jer je to, kako i sam na neki način kaže, priča koja nema svoj početak, niti kraj. Onda kada nakon njene smrti, pošto je rešio da napusti Zemun i počne novi život u Kanadi, kreće da preslušava njene odgovore, on skoro da više obraća pažnju na njena ćutanja koja sa te trake još jače dominiraju njegovim nespokojem. Reči njegove majke su proste i svedene – svejedno da li govori o svom detinjstvu pre Drugog svetskog rata, ili kada nabraja Jevreje koje „greškom istorije“ više nikada nije videla – ali zajedno sa zvukom magnetofona i jedva čujnim pokretima ruke kada na sto vraća čašu vode, ili kada polako seda za sto ispred svoga sina, njena životna priča dobija egzistencijalni i znakovni krešendo, koji u duši njenog sagovornika odzvanja nepravilnim ritmom, koji on uzalud pokušava da smesti u partituru gde će svaka nota biti jasna, a sama kompozicija celishodna.
U tome mu pomaže njegov prijatelj, izvesni Donald, kojeg je upoznao u Kanadi. Donald je profesionalni pisac koji o veštini pisanja, postupnosti fabule i strukture književnog dela, zna sve, ali u pomenutom spiralnom iščitavanju to ne pomaže. Udžbeničko znanje ovde dovodi samo do akademskog nasilja nad onom majčinom tišinom koja dominira magnetofonskom trakom, i osećanjima glavnog protagoniste. Donald ne uspeva da razume ni političku situaciju zemlje iz koje je njegov novostečeni prijatelj pobegao. Dok sede u jednom restoranu nadomak jezera, na karti Jugoslavije koja prekriva sto za kojim sede, pripovedač uzalud pokušava da mu objasni kako je došlo do raspada te Federacije; po kojim je to šavovima išlo, i kakve to veze ima sa onim istorijskim periodom koji bi Donaldu trebalo da bude poznat – početak i kraj Drugog svetskog rata. Za Donalda postoji samo veličina – jasna, nedvosmislena veličina koja je sama sebi dovoljna, dok za staricu koju povremeno „čujemo“ sa snimka, jedina „veličina“ je možda ljudska duša u kojoj se nalazi zdrobljena prošlost koju nada uzalud ignoriše.
Ona priča o svom prvom mužu koji je kao Jevrejin zauvek nestao u nekom logoru; o tome kako je kao Srpkinja odlučila da postane Jevrejka; o posleratnim počecima ljubavi sa drugim mužem, takođe Jevrejinom, kome je rodila ćerku i sina; o odlasku iz Hrvatske i dolasku u Zemun, kao i o nekim ljudima koji su na prostoru posleratne Jugoslavije ostali nedorečeni u njenom životu. Jedva da obraća pažnju na ratove devetesetih koji dovode do kolektivnog rasparčavanja šire zajednice, pokušavajući tako da sačuva ono malo prepoznatljivosti koja se nalazi u njoj. Njen sin iz drugog braka, koji sve vreme u toku romana pokušava da to objedini u svojoj glavi, jasno se seća njenih priča, komentara i opaski koje je slušao za njena života, i pre i posle očeve smrti, i pokušava da ih dovede u vezu sa njenim krtim i rasparčanim rečima koje kao avet prošlosti i budućnosti dolaze sa magnetofonske trake. Donaldu je to, pak, smešno. Donald ide na bazen, pije pivo i posmatra svet kao pozornicu za umetničko klizanje. Sam pripovedač na par mesta kaže da mu zbog toga dođe da ga udari, da prekine svaki odnos sa njim. Nesaglasnost između čoveka Zapadne kulture i tehnokratske dimenzije postojanja, sa ovim koji dolazi iz fragmentarnog balkanskog društva gde ratovi, nacionalne međusobice i istorijski revizionizam bezmalo na dnevnom planu onemogućavaju revitalizaciju identiteta i habitusa, zapravo, postaje ključna za razumevanje romana Mamac. Ovaj što nam se obraća, u nekim trenucima, kao da u Donaldu vidi sebe u ogledalu, ali u ogledalu koje je previše ravno da bi moglo da mu pruži uvid u iskrivljenost sopstvenog lika i unutrašnjosti lične tragedije. Obeskorenjenost pripovedača, koji u ulozi lutajućeg Jevrejina, kao u dobro poznatim tekstovima i književnim motivima Danila Kiša, pokušava da se izbori sa tim dubinskim problemom, za njegovog sagovornika u Kanadi je zapravo prednost, jer, kako kaže, čovek bez korena je divna stvar, jer mu upravo ta obeskorenjenost omogućava potpunu slobodu. Njegov društveni habitus umnogome određuje i samo shvatanje književnog rada. Priča kada se piše, kaže Donalad, mora da ima početak i kraj. Priča, sugerira on, mora da ima poentu. Pisac, naglašava taj Kanađanin, mora da zna o čemu piše. U tome ga slikovito podučava: „Pisac je kao filter na aparatu za pravljenje kafe (...) da zadrži nepotreban talog a da propusti sok, tečnost, tekućinu koja je suština“. Majka, međutim, pripoveda o kućnim poslovima, na isti način na koji „tumači“ usud istorije i karakter kao sudbinu ljudi i naroda. Ona jedva uspeva da svome sinu nešto kaže o njegovom ocu, ali to što mu sporadično saopšti, njemu olakšava mogućnost karakterizacije, ali opet kroz ono što je prećutano. Na jednom mestu ona kaže: „Kako sam mogla da budem srećna, kada se više nisam nadala?“ Kaže i to da se život „kusa velikom kašikom“. Njen filter (da se poslužimo Donaldovom metaforom) propušta i talog, kako onaj lični, tako i onaj širi, društveno-istorijski, jer nam on u velikoj meri omogućava da razumemo Suštinu.
Od trenutka kada se pripovedač doselio u Kanadu, prošlost kao da se ukrupnjava i dobija neku novu, višestruku dimenziju. On tačno zna kada je majka u toku razgovora zaćutala, a kada je magnetofonska traka došla do kraja. Ali nije siguran zašto je tada, dok se priča/traka odmotavala, na nekim mestima ćutao on, i kao da pokušava da, vraćajući traku, vrati i vreme kada je sa majkom sedeo, da je opet vidi, da je opet čuje, da joj postavi pitanje za koje tada, možda, nije imao hrabrosti.
Na sve to Donald gleda sa superiornim smeškom na licu. Za njega se knjiga piše na osnovu činjenica („svejedno da li stvarnih ili izmišljenih“). Na jednom mestu pisac kaže: „Ako jednoga dana napišem knjigu o majci, napisaću i knjigu o Donaldu“. Kao da između njih troje – Majke/Donalda/Pisca, postoji nit koja će da razmrsi celo to klupko jezika i osećanja. Dok gledaju kartu Jugoslavije u restoranu, čela ove dvojice se u nekim trenucima nad tom kartom dodiruju, kao što se majčine reči dodiruju sa ćutanjem sina. Iako više puta u toku romana napominje da ne ume da piše, njega i majka i Donald podstiču da napiše knjigu – majka svojim potmulim svedočenjima sa magnetofonske trake, a Donald svojim nadmenim književno-teorijskim opaskama.
Pisac je sredinom devedestih, posle smrti svoje majke, otišao iz Jugoslavije i preselio se u Kanadu, nadajući se da će majčine reči zvučati jasnije na tolikoj udaljenosti. Donald mu, međutim, u tome više odmaže no što mu na bilo koji način koristi. Između njih dvojice je kulturološka razlika tolika, da je dovoljan samo jedan njegov iskaz; naime, pisac o Donaldu kaže: „(...) Mislio je da sam otišao zato što više nisam mogao da podnosim pritisak laži, a ja sam, u stvari, otišao zato što više nisam mogao da podnosim pritisak istine“. Nasuprot Donaldu, on o svom životu i njegovim sumanutim konstelacijama kaže: „A ono što sam osećao nije bio trijumf, nego strah, strah od toga da život nije ništa drugo do slamka na vetrometini istorije i da, šta god činio, ne mogu da učinim ništa što bi to izmenilo“. U toj vetrometini se sustiču nestanak prvog muža njegove majke, kao i pojava i smrt njegovog oca; spontani razgovori sa majkom dok je još bio dete, kao i njena smrt.
Jedino se Donald tu nikako ne uklapa, iako se sve vreme oseća da je njegova uloga nezaobilazna, i to ne toliko na književnom, koliko na ličnom planu. Pesimizam pisca i Donaldova salonska lakoća kojom posmatra svet oko sebe, ne nalaze vezu čak ni u opštepoznatim teorijama književnosti. Sve dok, na samom kraju, kasno uveče, Donald ne dođe kod njega kući da mu iznese svoj kritičarski sud o njegovoj (ne)završenoj priči; tek onda, makar i na trenutak, dolazi do (samo)razumevanja. Po prvi put obojica ćute. Pisac zatvara vrata i ostavlja Donalda ispred, a on ostaje sam; ali njegov mentor je i dalje iza njega, ni zatvorena vrata mu ne smetaju; čak i polazi za njim u želji da ga dotakne, pisac oseća kako mu se približava, što ga nimalo ne čudi, sve je to tako očekivano i razumljivo, sve je to u prirodi jednog dvojnika koji je naseo na mamac, jer Donald ne može da pobegne od sebe, Kanada mu tu nije od pomoći, on i dalje želi da sluša reči svoje Majke sa magnetofonske trake.
Dušan Stojmenović je pisac iz Niša, po zanimanju sociolog. Autor je dve zbirke priča 'Svedok Svojih Opomena' i 'Izlaz'. Ovo je njegov prvi prikaz za Helly Cherry.