BEVERLY HILLS COP: AXEL F (2024) – Korektno, ali ne i memorabilno
Helly Cherry
Čekali smo četvrti deo Policajca sa Beverli Hilsa toliko dugo da je izgledalo da ćemo pre dobiti nastavak Policajca sa Petlovog brda, ali najzad dočekasmo, 30 godina nakon ne baš sjajnog trećeg dela.
Teško je prenebregnuti koliko je prvi film bio kulturološki i komercijalni fenomen, koliko je inaugurisao Marfija kao uragansku silu i radnju kao spoj brze, vickaste i edži komedije i konkretne akcije, te očekivati od četvrtog dela da uradi nešto slično u najmanju je ruku bilo sumanuto. Ali kakva-takva očekivanja su postojala, ako ni zbog čega ono zbog reuniona cele ekipe i producenta Brukhajmera.
Ipak, četvorka ne radi ništa preterano inovativno niti ažurira formulu preko standardnih klišea koji su inkorporirani kao što su „otuđena kćerka“ (popuno miskastovana glumica) i „mismeč“ partner (solidni Dž. G. Levit).
Teško je prenebregnuti koliko je prvi film bio kulturološki i komercijalni fenomen, koliko je inaugurisao Marfija kao uragansku silu i radnju kao spoj brze, vickaste i edži komedije i konkretne akcije, te očekivati od četvrtog dela da uradi nešto slično u najmanju je ruku bilo sumanuto. Ali kakva-takva očekivanja su postojala, ako ni zbog čega ono zbog reuniona cele ekipe i producenta Brukhajmera.
Ipak, četvorka ne radi ništa preterano inovativno niti ažurira formulu preko standardnih klišea koji su inkorporirani kao što su „otuđena kćerka“ (popuno miskastovana glumica) i „mismeč“ partner (solidni Dž. G. Levit).
Nostalgija je ime igre koja se ovde igra, i ceo film je, zapravo, od muzike (ponekad napadno modernizovane) preko pojedinih scena, jedno ipak simpatično, ako ne baš novo i sveže recikliranje „best of“ scena iz prva dva filma, dakle u spoju nešto ipak razbaženijeg i posnijeg humora i jedne konkretne, ne baš kreativne, ali sasvim jasne i pucačke, ulične akcije.
Film lepo izgleda, ima taj „filmski“ brukhajmerovski osećaj, za razliku od nekih Netfliksovih filmova koji vonjaju na „televizijski uradak“ i lepo je uvek videti poznate njuške, kao što je Kevin Bejkon, da odrađuju tipske, ali zahvaljujući njima solidne role.
Međutim, tamo gde je kec bio svež i neočekivani pogled na to kako jedan ulični pandur iz siromašnog radničkog grada svojim neortodoksnim metodama i stilom rešava slučaj u Meki lažnog glamura, ispraznog lajfstajla i upeglanih procedura kakav je Beverli Hils, sada nemamo ništa od tih „fish out of water“ situacija koje su mogle da se raspale time da je Aksel ipak 30 godina stariji, ali da i dalje može da koristi neke svoje ulične fazone u jednog digitalnom dobu opterećenom političkom korektnošću.
Ipak, nije bilo snage niti možda želje da se ide u kompletnu inovaciju, nego su se svi držali istih izanđalih nota, koje su ipak, dosta bolje od onoga što smo dobili u trećem delu i na kraju negde u ravni drugog dela po kvalitetu, dakle sve je korektno i zategnuto, kao jedna Godišnjica mature na kojoj su se junaci okupili da popiju pokoju i evociraju uspomene, ali bez novih ideja ili nedajbože zaključaka.
Ipak, scena u kojoj Aksel dolazi u isti hotel u kome je na prevaru odsedao u prvom delu i kada počne foliražu ne bi li opet dobio sobu na mufte, pa posle par sekundi odustaje od nje jer je umoran i korektno plaća račun od 900 dolara pokazuje suštinu celog filma.
Film lepo izgleda, ima taj „filmski“ brukhajmerovski osećaj, za razliku od nekih Netfliksovih filmova koji vonjaju na „televizijski uradak“ i lepo je uvek videti poznate njuške, kao što je Kevin Bejkon, da odrađuju tipske, ali zahvaljujući njima solidne role.
Međutim, tamo gde je kec bio svež i neočekivani pogled na to kako jedan ulični pandur iz siromašnog radničkog grada svojim neortodoksnim metodama i stilom rešava slučaj u Meki lažnog glamura, ispraznog lajfstajla i upeglanih procedura kakav je Beverli Hils, sada nemamo ništa od tih „fish out of water“ situacija koje su mogle da se raspale time da je Aksel ipak 30 godina stariji, ali da i dalje može da koristi neke svoje ulične fazone u jednog digitalnom dobu opterećenom političkom korektnošću.
Ipak, nije bilo snage niti možda želje da se ide u kompletnu inovaciju, nego su se svi držali istih izanđalih nota, koje su ipak, dosta bolje od onoga što smo dobili u trećem delu i na kraju negde u ravni drugog dela po kvalitetu, dakle sve je korektno i zategnuto, kao jedna Godišnjica mature na kojoj su se junaci okupili da popiju pokoju i evociraju uspomene, ali bez novih ideja ili nedajbože zaključaka.
Ipak, scena u kojoj Aksel dolazi u isti hotel u kome je na prevaru odsedao u prvom delu i kada počne foliražu ne bi li opet dobio sobu na mufte, pa posle par sekundi odustaje od nje jer je umoran i korektno plaća račun od 900 dolara pokazuje suštinu celog filma.
Slobodan Novokmet