Zmajevi nastavljači — prikaz strip serijala „Besmrtna Gvozdena Pesnica“
Helly Cherry
Rasu Hitu (1926-2018.), Džonu Severinu (1921-2012) i Tomu Palmeru (1941-2022.)
„Zovem se Deni Rend. Ja sam Gvozdena Pesnica. Ali negde u ovom gradu neko drugi koristi moju moć... moć zmaja. A na osnovu svega što su me podučavali... to nije moguće.“
Po nekim ljubiteljima stripa, barem onim koje ja poznajem, smena generacija i borba junaka uz svog prethodnika gotovo uvek dobije pozitivnu reakciju. Najčešće su mi isticali, primera radi, trenutke gde se Brus Vejn i njegov otac Tomas bore kao Betmeni, ili pak gde se ostareli Brus bori rame uz rame sa njegovim naslednikom u animaciji, Terijem MekGinisom. Trenuci gde se Supermen i Superboj bore zajedno protiv zla takođe ubiraju dobre reakcije. Mlađa publika, recimo, mnogo voli kad se Piter Parker i Majls Morales ujedine kao tim, kao stariji i mlađi Spajdermen. Takvih primera ima na pretek – Čudesna Žena i Čudesna Devojčica, te Alan Skot i Hal Džordan među Zelenim Fenjerima, Zelena Strela i Crvena Strela, pa onda nekoliko generacija Robina zajedno, pa mator i mladi Čovek Mrav (Henk Pim i Skot Leng, kasnije Skot i njegova kćerka Kasandra), pa Vulverin i X-23...
Ima tu stvarno priča na pretek. Ali jedna je nekako proletela ispod radara glavnotokovskim fanovima superherojskog stripa. I po nikad skromnom mišljenju ovog autora, upravo ta priča je za nijansu vrednija od ostalih, u maltene svim svojim segmentima.
Starijim fanovima stripa iz Bivše Jugoslavije ne treba posebno naglašavati ko je Gvozdena Pesnica. U vreme kada su Brus Li, Šang Či i Osvetnik Jang tepali propalice sas karate, Deni Rend je nekako prirodnim putem izmileo kao favorit većine (recimo dok se Lesli Elridž nije pojavio; priča za drugi put). Isprva junak sam po sebi, a onda deo tima „Heroji u Najam“ i tandema sa popularnim Moćnim Čovekom, tj. Lukom Kejdžom, Deni je postao favorit svakog balkanskog muškarca koji drži do sebe. I premda je sa godinama utihnuo, početkom novog milenijuma se vratio na pravi način, kako ga niko nije očekivao.
Godine 2006. – u novembru, da budemo precizniji – izašao je prvi broj serijala „Besmrtna Gvozdena Pesnica“. Šesnaest brojeva (plus pokoji godišnjak, pokoji specijal i pokoja kratka epizoda) docnije, serijal će preuzeti drugi kreativni tim i do avgusta 2009. godine, glavna serija će brojati 27 svezaka. U Srbiji, publika je imala tu čast da se, putem dva sabrana izdanja štampana pod uređivačkom palicom „Čarobne knjige“, upozna sa prvim delom ovog serijala, preciznije sa 16 epizoda, jednim godišnjakom, dva specijala i dve kratke priče, koje imaju par zajedničkih sadržalaca. Ukratko, ovo je deo priče koji je proslavio Gvozdenu Pesnicu u 21. veku, revitalizovao ga, podario mu novi život.
Prvi zajednički sadržalac ove skupine stripova jeste scenaristički tandem. Genijalni Ed Brubejker i podjednako vešti Met Frekšn su zajedničkim snagama izneli 99% ove deonice priče Denija Renda (samo je jednu od njih Frekšn pisao samostalno), i vidi se da su materiji prišli studiozno, sa puno ljubavi i zanatskog truda. Drugi zajednički sadržalac je, interesantno je navesti, unosilac teksta/leterer Dejv Lenpir – nekad sam, nekad u tandemu sa saradnicima iz njegove firme „Artmonkeys Studios“. Štaviše, od svih saradnika, on se na serijalu i najduže zadržao – nekih pet brojeva pred kraj, dužnosti unosa teksta je preuzeo na sebe Nejt Piekos. Lenpir je svoj posao obavio izuzetno dobro, i njegov rad na leteringu zasigurno zaslužuje mnogo više pažnje.
Što se crtača na ovom prvom delu serijala tiče, tzv. „besmrtnom“ delu „Besmrtne Gvozdene Pesnice“ (ili, ako vam je draže, tokom Brubejker/Frekšn razdoblja), mnogo kvalitetnih autora je tu prošlo, od ilustratora do tušera i kolorista. Ostale ćemo navoditi kako tekst odmiče, ali se treba osvrnuti na one koji su nosili serijal, kao najčešći saradnici. I na prvom mestu tu, najviše kao crtač i ponekad kao tušer, jeste David Aha, španski autor koji je rad na Pesnici počeo u svojoj 29. godini, kad je već bio u punoj snazi. Nije netačno reći da je gotovo ceo glavni deo priče, koji se dešava u sadašnjosti, upravo on crtao. Dužnosti flešbekova, odnosno scena u prošlosti, su na sebe preuzeli Travel Forman (koji će donekle i nastaviti svoj rad na serijalu nakon što su Brubejker i Frekšn izašli iz projekta), Sal Bjusema, Ras Hit, Leandro Fernandez, Kari Evans i Ahin zemljak Kano (puno ime Hoze Anhel Kano Lopez). Vratićemo se na veštinu Ahe nešto kasnije. Sad mislim da je red da zapravo zađemo u priču „Besmrtne Gvozdene Pesnice“.
Tokom Brubejker/Frekšn razdoblja, Deni Rend ima mnogo problema. Prvo, korporacija kojom rukovodi je u problemu jer klijenti koje je recentno odbio (u pitanju je izvesna kineska korporacija sa diskutabilnim praksama...dakle, kao i svaka prosečna kineska korporacija) su krenulo da vrše neprijateljsku aktivizaciju otkupom deonica. Naravno, dotična kompanija je ušemljena sa kriminalnom organizacijom Hidra, te em Deni, em Gvozdena Pesnica moraju da se umešaju. A treba uzeti u obzir da se sve ovo događa tokom superherojskog Građanskog Rata, gde je još uvek na snazi Zakon o registraciji superheroja i gde su ljudi u kostimima podeljeni po ideološkim crtama. Ovo će dodatno da ostavi utiska na Denija, jer su i njegovi najbliskiji prijatelji, kao i njegova ljubav Misti Najt, uključeni u ovaj sukob.
Ali glavni deo priče jeste taj da Deni saznaje da nije jedina aktivna Gvozdena Pesnica – u priču je predstavljen njegov direktni prethodnik, Orson Randal. U svojim poznim godinama, Randal se vraća u Njujork zarad jasnog zadatka, otprilike u vreme kada se sprema Turnir Sedam nebeskih prestonica. U tom turniru će biti uključeni i Denijevi predavači, Orsonovi rivali i mnogo interesantnih aktera između.
Isprepletano sa glavnom pričom se nalazi jedno pravo malo blago u vidu flešbekova i sastraničnih priča koje govore o istorijatu Gvozdene Pesnice kao titule, sa nekim interesantnim individuama koje su istu nosile. Tu se ističu Vu Ao-Ši, jedina žena koja je bila nosilac titule, te Bei Bang-Ven koji se srediom 19. veka borio protiv Britanaca, pa Bei Ming-Tjan, koji se početkom 13. veka sam oprobao u suzbijanju najezde Mongola. Orson Randal, kao prvi Zapadnjak koji je nosio titulu, dobija najviše pažnje. Njegovu priču pratimo od trenutka kada je dobio moć zmaja Šau-Laoa Neumirućeg, pa do njegovog napuštanja K’un-Luna, susreta sa Denijevim ocem Vendelom Rendom, formiranjem sopstvenog tima „superjunaka“ i subsekventnim povlačenjem. Ove priče služe da prodube mit Gvozdene Pesnice, da mu daju patos, patinu i prošlost. Kao takve, podižu serijal na jedan novi nivo koji podseća na mešavinu starih priča kakve bi Sten Li potpisivao, ali sa šmekom novih autora tada još uvek svežeg 21. veka.
Pomenuo sam crtež, i svakako tu treba istaći da je glavnu priču Brubejker/Frekšn razdoblja vodio isključivo Aha, i pošto je on najprisutniji u crtežu, usredsredimo se malo na njegov stil. Ne postoji osoba sa kojom nisam komunicirao o „Besmrtnoj Gvozdenoj Pesnici“ a da nije rekao istu stvar – „Ovo me podseća na frankobelgijske albume“. I u pravu su. Aha svoje karaktere konstruiše sa tako sigurnim realističnim stilom da prosto iskaču iz kadra. Nekoliko duplerica gde Deni uleće u bitku su idealni za uramljivanje – kontrasti su taman toliko oštri da zaintrigiraju oko, a namerno prigušenije scene dodaju na napetosti. Kinetika Ahe je pogotovo dovedena do izražaja; meni najdraži trenuci su, recimo, kada se Deni Rend i Orson Randal bore zajedno protiv najezde negativaca. Aha je svojim crtežom ujedno spojio Marvelovski spektakl i napetost kakvu jedna francuska grafička novela može da sadrži.
Od drugih crtača, Forman je tu kao izuzetno kompatibilan pratilac Ahe. Štaviše, u pojedinim brojevima, poput trojke i petice, čak se ni ne primećuje razlika između stilova, iako je i te kako ima. Delom je za to zaslužan i kolorista Met Holingsvort, inače takođe prisutan na gotovo svim brojevima Brubejker/Frekšn razdoblja serijala. A kad smo kod ljudi koji se crtački uklapaju sa Ahom, tu se treba navesti i hrvatski autor Tonči Zonjić, koji je odmenjivao Ahu na par brojeva (konkretno 14. i 15. broju), i za tada svežeg autora na jednom Marvelovom projektu, odradio je dobar posao.
Naravno, „Besmrtna Gvozdena Pesnica“ ne sadrži samo tih 16 brojeva glavne serije. Ako uzmemo izdanja „Čarobne knjige“ u obzir, unutar ovih kolekcija su uključeni i izvesni specijali. Tu je prvi godišnjak, sa podnaslovom „Ljudi iz izvesne smrtonosne branše“, te specijalni broj „Orson Randal i zelena izmaglica smrti“ i dve kratke priče. Prva od te dve je zapravo bila deo kompilacionog stripa „Građanski rat: Odaberi stranu“ i u njoj je Deni Rend nakrato preuzeo ulogu Derdevila od Meta Murdoka. Druga priča je zapravo samo kratki „uvodnik“, tj. sekvenca od pat tabli, koja je služila da uvede čitaoce u repritovanu prvu priču Denija Renda, a sve to s naslovom „Besmrtna Gvozdena Pesnica: Poreklo Denija Renda“. Crteže su ovde pokrivali em Aha, em Kano, tako da znamo da očekujemo kvalitet.
Fokusirajmo se, doduše, na crtače ovih specijala. U „Godišnjaku“, okvirnu priču crta legendarni Hauard Čejkin, i premda je on sam po sebi izvanredan crtač, ovde se prosto nije snašao. Njegov Deni Rend jednostavno nije Deni Rend. Likom nikako ne podseća na nekog ko bi redovno trenirao borilačke veštine. A isto ide i za ostale likove. Nema drugi način za ovo istaći – Čejkin nije idealan izbor za superheroje koji se oslanjaju na borilačke veštine. Njemu treba dati neki passion projekat (primera radi, njegov grafički roman „Mačevi neba, cveće pakla“ smešten u multiverzum Majkla Murkoka je definitivno štivo za posedovati) i pustiti ga da cveta.
Pak sa druge strane, Den Brereton, nosilac jednog od flešbekova u ovom broju, prosto briljira. Njegov akvarel-stil i palp estetika daju priči o Gvozdenoj Pesnici upravo onaj šmek starine kakav stripovi iz Zlatnog doba imaju današnjim čitaocima. Kao dugogodišnji autor na sopstvenom serijalu „Nocturnals“, Brereton je u projekat ušao kao ispraksovani majstor i nije podbacio.
A nije podbacila kao autorka ni Jelena Kević Đurđević, poreklom srpska autorka koja živi i stvara u Nemačkoj. I ona i njen suprug Marko imaju već dobru kilometražu sa Marvelom, te njen rad na ovom serijalu ne treba nikog da iznenadi. Ono što treba da vas iznenadi je visoki nivo kvaliteta koji je Kević Đurđević unela u svaku tablu. I premda ovaj segment pomalo iskače jer izgleda moderno (priča se odvija početkom prošlog veka, podsetiću), zanatski je apsolutno sve na mestu – i kadriranje, i kolor, i odnos svetlo-senka, i izrazi lica, ama baš sve. Crtački, rekao bih da mi je ovaj specijal među omiljenima, čak i pored ne baš reprezentativnog Čejkinovog crteža – a i scenaristički mi je izvanredno napisan. Vidi se da su ovim dodatnim građenjem mitologije Gvozdene Pesnice majstori Brubejker i Frekšn odradili đavolski dobar posao.
Najviše varijeteta, doduše, ima u specijalu „Orson Randal i zelena izmaglica smrti“, satkan od četiri dela. U njemu dobijamo ne samo istoriju Orsona Randala, već i njegovog štićenika Vendela Renda, kao i priču o njegovom timu i o njegovim sučeljavanjima sa Princem siročadi, tj. Džonom Amanom. Prvi deo crtački i koloristički iznose spektakularni Nik Dragota i bračni par Majk i Laura Olred. Od svih delova, ovaj je najviše „palp“, sa namerom da Orsona Randala vrati u Zlatno doba i da ga predstavi kao junaka sličnog Fantomu, Zorou, Mandraku ili Flešu Gordonu. I po pitanju vizuelnih rešenja Dragote i po pitanju rasporeda kadrova, pa čak i dijaloga, zamisao je uspešno realizovana.
Pokojni Ras Hit u celosti pokriva drugi deo ove priče, sa njegovim klasičnim vestern pristupom, gde se Randal taba sa grupicom telesno obdarenih odmetnica. Odabir jarkih boja nanetih u akvarel tehnici samo dodatno pojačava majstorski pristup ovog veterana i, isto poput prvo dela, Randala punopravno postavlja kao zlatnodopskog junaka.
Treći i četvrti deo ove priče deluju jako slično, mahom zato što oba dela Met Holingsvort koloriše. Ali ujednačenost se tu završava, jer su crtački i te kako unikatni svaki za sebe. Treći segment se opet poigrava sa vraćanjem Randala u Zlatno doba, ovaj put koristeći horor kao pozadinu i priču o Frankenštajnu. Crtež ovaj put iznose Lui LaRosa i Stefano Gaudiano, i prenaglašeno prisustvo senci i mračnih nijansi pojačava jezivu atmosferu.
A kad smo kod jezive atmosfere, Mič Brajtvajzer preuzima crtež u poslednjem, četvrtom delu, i ovde nemamo jasni pastiš nekom stilu. Ako bih morao da nagađam, ovde se Brajtvajzer vezao na ratne filmove poput „Apokalipse danas“, sa stilizovanim, a opet surovo realističnim likovima, akcijom koja je i dalje u domenu prirodnosti ljudskog pokreta (i.e. atipično za natprirodnog junaka poput Gvozdene Pesnice i njegovog rivala Džona Amana), okruženjem koje je prepuno sivila i inim indikatorima težine kakvu fikcija o ratovima donosi. I premda ova priča nije striktno ni o jednom ratu, imamo osećaj da smo usred Konga u potrazi za Kurcom (da, znam, smešno mu je prezime, al protiv toga ništa ne možemo; „Kurz“ bukvalno znači „kratak“ na nemačkom).
Iako mi se lično više sviđa Godišnjak, nema sumnje da u ovom specijalu ima više varijeteta po pitanju stilova, priča, atmosfere, itd. Ukoliko bih nekome preporučio bilo koju priču kao uvodnik u „Besmrtnu Gvozdenu Pesnicu“, a da to nije prvi zvanični broj ove serije, to bi zasigurno bio specijal „Orson Randal i zelena izmaglica smrti“. Donekle može da se čita bez šireg konteksta, a dovoljno je krcata akcijom i mitologijom da odmah privuče čitaoca da istražuje još. Pritom, idealan je argument za ideju da se pokrene samostalni serijal, ili pak mini-serijal, samo o Orsonu Randalu.
Velike segmente same priče „Besmrtne Gvozdene Pesnice“ sam namerno ostavio nedorečene. Primera radi, nisam naglasio kako se Luk Kejdž i ekipa iz Njujorka uklapa u celu storiju o poreklu Gvozdene Pesnice. Nisam pojasnio ko je Davos, koji je njegov istorijat sa porodicom Rend, niti kako on figurira sa nadređenima tokom trajanja turnira između Sedam nebeskih gradova. Nisam istakao ni ratnike iz tog turnira, koji su tek ekipica za sebe. A pritom, nisam ni dao detaljan opis Denija Renda kao lika, zato što je to nešto što treba doživeti kroz čitanje – ovaj Deni Rend je znatno dublji, promoćurniji, staloženiji i iznijansiraniji od prethodnih iteracija; Brubejker i Frekšn su iskristalisali njegov lik na taj način da je Gvozdenu Pesnicu nemoguće zamisliti bez osvrta upravo na njihov rad. Ne sumnjam ni da su njihovi nastavljači uradili dobar posao sa pričom, ali kao pokretačka sila revitalizacije Gvozdene Pesnice, ovaj dvojac scenarista nosi najviše zasluge. Isto kao što David Aha i Met Holingsvort nose najviše zasluga za izgled istog.
Nije tajna da svima preporučujem da nabave „Besmrtnu Gvozdenu Pesnicu“. Kao Marvelov strip, tek dovoljno odudara od norme da privuče i fanove koje ne interesuju superheroji, a opet dovoljno „domaći“ da zadrži i hardcore publiku. A pritom je domaći i u bukvalnom smislu te reči, sa prisustvom Zonjića i Kević Đurđević – uvek je lepo videti balkanske autore na stranim projektima.
Neću da otežem kraj. „Besmrtna Gvozdena Pesnica“ je štivo koje treba da bude osnovna lektira svakom novom fanu Marvela koji želi da istraži nešto dalje od Spajdija, Osvetnika, Iks-Ljudi i Fantastične Četvorke. Nabavite primerak već danas – čeka vas avantura duga nekoliko vekova, duplo toliko zapleta i šestoduplo toliko šuteva, udaraca i skokova.
Što se crtača na ovom prvom delu serijala tiče, tzv. „besmrtnom“ delu „Besmrtne Gvozdene Pesnice“ (ili, ako vam je draže, tokom Brubejker/Frekšn razdoblja), mnogo kvalitetnih autora je tu prošlo, od ilustratora do tušera i kolorista. Ostale ćemo navoditi kako tekst odmiče, ali se treba osvrnuti na one koji su nosili serijal, kao najčešći saradnici. I na prvom mestu tu, najviše kao crtač i ponekad kao tušer, jeste David Aha, španski autor koji je rad na Pesnici počeo u svojoj 29. godini, kad je već bio u punoj snazi. Nije netačno reći da je gotovo ceo glavni deo priče, koji se dešava u sadašnjosti, upravo on crtao. Dužnosti flešbekova, odnosno scena u prošlosti, su na sebe preuzeli Travel Forman (koji će donekle i nastaviti svoj rad na serijalu nakon što su Brubejker i Frekšn izašli iz projekta), Sal Bjusema, Ras Hit, Leandro Fernandez, Kari Evans i Ahin zemljak Kano (puno ime Hoze Anhel Kano Lopez). Vratićemo se na veštinu Ahe nešto kasnije. Sad mislim da je red da zapravo zađemo u priču „Besmrtne Gvozdene Pesnice“.
Tokom Brubejker/Frekšn razdoblja, Deni Rend ima mnogo problema. Prvo, korporacija kojom rukovodi je u problemu jer klijenti koje je recentno odbio (u pitanju je izvesna kineska korporacija sa diskutabilnim praksama...dakle, kao i svaka prosečna kineska korporacija) su krenulo da vrše neprijateljsku aktivizaciju otkupom deonica. Naravno, dotična kompanija je ušemljena sa kriminalnom organizacijom Hidra, te em Deni, em Gvozdena Pesnica moraju da se umešaju. A treba uzeti u obzir da se sve ovo događa tokom superherojskog Građanskog Rata, gde je još uvek na snazi Zakon o registraciji superheroja i gde su ljudi u kostimima podeljeni po ideološkim crtama. Ovo će dodatno da ostavi utiska na Denija, jer su i njegovi najbliskiji prijatelji, kao i njegova ljubav Misti Najt, uključeni u ovaj sukob.
Ali glavni deo priče jeste taj da Deni saznaje da nije jedina aktivna Gvozdena Pesnica – u priču je predstavljen njegov direktni prethodnik, Orson Randal. U svojim poznim godinama, Randal se vraća u Njujork zarad jasnog zadatka, otprilike u vreme kada se sprema Turnir Sedam nebeskih prestonica. U tom turniru će biti uključeni i Denijevi predavači, Orsonovi rivali i mnogo interesantnih aktera između.
Isprepletano sa glavnom pričom se nalazi jedno pravo malo blago u vidu flešbekova i sastraničnih priča koje govore o istorijatu Gvozdene Pesnice kao titule, sa nekim interesantnim individuama koje su istu nosile. Tu se ističu Vu Ao-Ši, jedina žena koja je bila nosilac titule, te Bei Bang-Ven koji se srediom 19. veka borio protiv Britanaca, pa Bei Ming-Tjan, koji se početkom 13. veka sam oprobao u suzbijanju najezde Mongola. Orson Randal, kao prvi Zapadnjak koji je nosio titulu, dobija najviše pažnje. Njegovu priču pratimo od trenutka kada je dobio moć zmaja Šau-Laoa Neumirućeg, pa do njegovog napuštanja K’un-Luna, susreta sa Denijevim ocem Vendelom Rendom, formiranjem sopstvenog tima „superjunaka“ i subsekventnim povlačenjem. Ove priče služe da prodube mit Gvozdene Pesnice, da mu daju patos, patinu i prošlost. Kao takve, podižu serijal na jedan novi nivo koji podseća na mešavinu starih priča kakve bi Sten Li potpisivao, ali sa šmekom novih autora tada još uvek svežeg 21. veka.
Pomenuo sam crtež, i svakako tu treba istaći da je glavnu priču Brubejker/Frekšn razdoblja vodio isključivo Aha, i pošto je on najprisutniji u crtežu, usredsredimo se malo na njegov stil. Ne postoji osoba sa kojom nisam komunicirao o „Besmrtnoj Gvozdenoj Pesnici“ a da nije rekao istu stvar – „Ovo me podseća na frankobelgijske albume“. I u pravu su. Aha svoje karaktere konstruiše sa tako sigurnim realističnim stilom da prosto iskaču iz kadra. Nekoliko duplerica gde Deni uleće u bitku su idealni za uramljivanje – kontrasti su taman toliko oštri da zaintrigiraju oko, a namerno prigušenije scene dodaju na napetosti. Kinetika Ahe je pogotovo dovedena do izražaja; meni najdraži trenuci su, recimo, kada se Deni Rend i Orson Randal bore zajedno protiv najezde negativaca. Aha je svojim crtežom ujedno spojio Marvelovski spektakl i napetost kakvu jedna francuska grafička novela može da sadrži.
Od drugih crtača, Forman je tu kao izuzetno kompatibilan pratilac Ahe. Štaviše, u pojedinim brojevima, poput trojke i petice, čak se ni ne primećuje razlika između stilova, iako je i te kako ima. Delom je za to zaslužan i kolorista Met Holingsvort, inače takođe prisutan na gotovo svim brojevima Brubejker/Frekšn razdoblja serijala. A kad smo kod ljudi koji se crtački uklapaju sa Ahom, tu se treba navesti i hrvatski autor Tonči Zonjić, koji je odmenjivao Ahu na par brojeva (konkretno 14. i 15. broju), i za tada svežeg autora na jednom Marvelovom projektu, odradio je dobar posao.
Naravno, „Besmrtna Gvozdena Pesnica“ ne sadrži samo tih 16 brojeva glavne serije. Ako uzmemo izdanja „Čarobne knjige“ u obzir, unutar ovih kolekcija su uključeni i izvesni specijali. Tu je prvi godišnjak, sa podnaslovom „Ljudi iz izvesne smrtonosne branše“, te specijalni broj „Orson Randal i zelena izmaglica smrti“ i dve kratke priče. Prva od te dve je zapravo bila deo kompilacionog stripa „Građanski rat: Odaberi stranu“ i u njoj je Deni Rend nakrato preuzeo ulogu Derdevila od Meta Murdoka. Druga priča je zapravo samo kratki „uvodnik“, tj. sekvenca od pat tabli, koja je služila da uvede čitaoce u repritovanu prvu priču Denija Renda, a sve to s naslovom „Besmrtna Gvozdena Pesnica: Poreklo Denija Renda“. Crteže su ovde pokrivali em Aha, em Kano, tako da znamo da očekujemo kvalitet.
Fokusirajmo se, doduše, na crtače ovih specijala. U „Godišnjaku“, okvirnu priču crta legendarni Hauard Čejkin, i premda je on sam po sebi izvanredan crtač, ovde se prosto nije snašao. Njegov Deni Rend jednostavno nije Deni Rend. Likom nikako ne podseća na nekog ko bi redovno trenirao borilačke veštine. A isto ide i za ostale likove. Nema drugi način za ovo istaći – Čejkin nije idealan izbor za superheroje koji se oslanjaju na borilačke veštine. Njemu treba dati neki passion projekat (primera radi, njegov grafički roman „Mačevi neba, cveće pakla“ smešten u multiverzum Majkla Murkoka je definitivno štivo za posedovati) i pustiti ga da cveta.
Pak sa druge strane, Den Brereton, nosilac jednog od flešbekova u ovom broju, prosto briljira. Njegov akvarel-stil i palp estetika daju priči o Gvozdenoj Pesnici upravo onaj šmek starine kakav stripovi iz Zlatnog doba imaju današnjim čitaocima. Kao dugogodišnji autor na sopstvenom serijalu „Nocturnals“, Brereton je u projekat ušao kao ispraksovani majstor i nije podbacio.
A nije podbacila kao autorka ni Jelena Kević Đurđević, poreklom srpska autorka koja živi i stvara u Nemačkoj. I ona i njen suprug Marko imaju već dobru kilometražu sa Marvelom, te njen rad na ovom serijalu ne treba nikog da iznenadi. Ono što treba da vas iznenadi je visoki nivo kvaliteta koji je Kević Đurđević unela u svaku tablu. I premda ovaj segment pomalo iskače jer izgleda moderno (priča se odvija početkom prošlog veka, podsetiću), zanatski je apsolutno sve na mestu – i kadriranje, i kolor, i odnos svetlo-senka, i izrazi lica, ama baš sve. Crtački, rekao bih da mi je ovaj specijal među omiljenima, čak i pored ne baš reprezentativnog Čejkinovog crteža – a i scenaristički mi je izvanredno napisan. Vidi se da su ovim dodatnim građenjem mitologije Gvozdene Pesnice majstori Brubejker i Frekšn odradili đavolski dobar posao.
Najviše varijeteta, doduše, ima u specijalu „Orson Randal i zelena izmaglica smrti“, satkan od četiri dela. U njemu dobijamo ne samo istoriju Orsona Randala, već i njegovog štićenika Vendela Renda, kao i priču o njegovom timu i o njegovim sučeljavanjima sa Princem siročadi, tj. Džonom Amanom. Prvi deo crtački i koloristički iznose spektakularni Nik Dragota i bračni par Majk i Laura Olred. Od svih delova, ovaj je najviše „palp“, sa namerom da Orsona Randala vrati u Zlatno doba i da ga predstavi kao junaka sličnog Fantomu, Zorou, Mandraku ili Flešu Gordonu. I po pitanju vizuelnih rešenja Dragote i po pitanju rasporeda kadrova, pa čak i dijaloga, zamisao je uspešno realizovana.
Pokojni Ras Hit u celosti pokriva drugi deo ove priče, sa njegovim klasičnim vestern pristupom, gde se Randal taba sa grupicom telesno obdarenih odmetnica. Odabir jarkih boja nanetih u akvarel tehnici samo dodatno pojačava majstorski pristup ovog veterana i, isto poput prvo dela, Randala punopravno postavlja kao zlatnodopskog junaka.
Treći i četvrti deo ove priče deluju jako slično, mahom zato što oba dela Met Holingsvort koloriše. Ali ujednačenost se tu završava, jer su crtački i te kako unikatni svaki za sebe. Treći segment se opet poigrava sa vraćanjem Randala u Zlatno doba, ovaj put koristeći horor kao pozadinu i priču o Frankenštajnu. Crtež ovaj put iznose Lui LaRosa i Stefano Gaudiano, i prenaglašeno prisustvo senci i mračnih nijansi pojačava jezivu atmosferu.
A kad smo kod jezive atmosfere, Mič Brajtvajzer preuzima crtež u poslednjem, četvrtom delu, i ovde nemamo jasni pastiš nekom stilu. Ako bih morao da nagađam, ovde se Brajtvajzer vezao na ratne filmove poput „Apokalipse danas“, sa stilizovanim, a opet surovo realističnim likovima, akcijom koja je i dalje u domenu prirodnosti ljudskog pokreta (i.e. atipično za natprirodnog junaka poput Gvozdene Pesnice i njegovog rivala Džona Amana), okruženjem koje je prepuno sivila i inim indikatorima težine kakvu fikcija o ratovima donosi. I premda ova priča nije striktno ni o jednom ratu, imamo osećaj da smo usred Konga u potrazi za Kurcom (da, znam, smešno mu je prezime, al protiv toga ništa ne možemo; „Kurz“ bukvalno znači „kratak“ na nemačkom).
Iako mi se lično više sviđa Godišnjak, nema sumnje da u ovom specijalu ima više varijeteta po pitanju stilova, priča, atmosfere, itd. Ukoliko bih nekome preporučio bilo koju priču kao uvodnik u „Besmrtnu Gvozdenu Pesnicu“, a da to nije prvi zvanični broj ove serije, to bi zasigurno bio specijal „Orson Randal i zelena izmaglica smrti“. Donekle može da se čita bez šireg konteksta, a dovoljno je krcata akcijom i mitologijom da odmah privuče čitaoca da istražuje još. Pritom, idealan je argument za ideju da se pokrene samostalni serijal, ili pak mini-serijal, samo o Orsonu Randalu.
Velike segmente same priče „Besmrtne Gvozdene Pesnice“ sam namerno ostavio nedorečene. Primera radi, nisam naglasio kako se Luk Kejdž i ekipa iz Njujorka uklapa u celu storiju o poreklu Gvozdene Pesnice. Nisam pojasnio ko je Davos, koji je njegov istorijat sa porodicom Rend, niti kako on figurira sa nadređenima tokom trajanja turnira između Sedam nebeskih gradova. Nisam istakao ni ratnike iz tog turnira, koji su tek ekipica za sebe. A pritom, nisam ni dao detaljan opis Denija Renda kao lika, zato što je to nešto što treba doživeti kroz čitanje – ovaj Deni Rend je znatno dublji, promoćurniji, staloženiji i iznijansiraniji od prethodnih iteracija; Brubejker i Frekšn su iskristalisali njegov lik na taj način da je Gvozdenu Pesnicu nemoguće zamisliti bez osvrta upravo na njihov rad. Ne sumnjam ni da su njihovi nastavljači uradili dobar posao sa pričom, ali kao pokretačka sila revitalizacije Gvozdene Pesnice, ovaj dvojac scenarista nosi najviše zasluge. Isto kao što David Aha i Met Holingsvort nose najviše zasluga za izgled istog.
Nije tajna da svima preporučujem da nabave „Besmrtnu Gvozdenu Pesnicu“. Kao Marvelov strip, tek dovoljno odudara od norme da privuče i fanove koje ne interesuju superheroji, a opet dovoljno „domaći“ da zadrži i hardcore publiku. A pritom je domaći i u bukvalnom smislu te reči, sa prisustvom Zonjića i Kević Đurđević – uvek je lepo videti balkanske autore na stranim projektima.
Neću da otežem kraj. „Besmrtna Gvozdena Pesnica“ je štivo koje treba da bude osnovna lektira svakom novom fanu Marvela koji želi da istraži nešto dalje od Spajdija, Osvetnika, Iks-Ljudi i Fantastične Četvorke. Nabavite primerak već danas – čeka vas avantura duga nekoliko vekova, duplo toliko zapleta i šestoduplo toliko šuteva, udaraca i skokova.
Ivan Veljković, 26. jul 2024.