Refleksije (Vinjete sa 26. Balkanske smotre mladih strip autora)
Helly Cherry
1.
Meni je Leskovac nekako sladak. Ima zelenila, a sviđa mi se i ova stara arhitektura. Simpatično.
Joj, ove silne stepenice, ova brda, sve je visoko u ovom Leskovcu. Vrći mi moju Vojvodinu!
„Bila si ranije?“
„Da, jednom, sa Trajkom, kad sam bila dosta mlađa. Pa mi je drago da vidim te ljude ponovo.“
Autor je gledao u telefon. Razmena poruka sa par drugih stripofila je, nekako neminovno, prethodila samom odlasku u Mali Mančester, što nije izostajalo ni od strane njegove sagovornice.
„A i volim da pričam sa strip autorima. Nekako su svestraniji, otvoreniji, jako prijatni za razgovor,“ naglasila je, nakon kratkog telefonskog razgovora sa partnerom. „Otkako sam sa Milanom, išla sam na više tih festivala, druženja, izložbi, i upoznala sam toliko dobrih ljudi.“
„Pa da. Mislim, vi ste s Iztokom jako bliski.“
„Da! I ko za inat, on uvek insistira da plati ručak i piće. I kad smo tamo, i kad on dođe kod nas,“ dodaje Ana, sa istim iskrenim osmehom koji se nije skidao sa lica još od prvog razgovora o stripu tokom vožnje. „I onda kad tako sedimo on, Milan i ja, jedan od nas dvoje ga zagovara, a drugi ide da plati“. Autor je zamislio tu situaciju dok je Ana bacila pogled na telefon. „Aha, evo i Serafim je budan, kaže da su oni u LKC-u posle 10“.
Autoru je kez počeo da se širi.
„Ček, da uzmemo selfi da mu pošaljemo“, istakao je. Jedan klik posle i Ani brzo dolazi odgovor od dotičnog crtača sa anđeoskim nadimkom. Zakikotala se na tekst poruke:
„Iz kog KPZa si ovog izvukla?“
Kez na autorovom licu je ovaj put zagrebao oba uva.
„Znaš da mi je on jedan od najbliskijih prijatelja?“ dodao je, nakon čega je usledila poduža priča o istorijatu njih dvojice. Paralelno sa tim, išla je i priča o prethodnim smotrama – podsećanja radi, smotra na koju su saputnici ovog autobusa išli je 26. po redu, jednim korakom u drugu četvrtinu veka postojanja. „I eto, upravo to je razlog zašto ja i dalje idem na festivale redovno“.
„Primetila sam, i po tvojim izveštajima“, istakla je. „Onaj o Iztokovoj izložbi mi je bio mnogo lep“. Bacila je opet pogled na njegovu beležnicu, koja je već imala nekoliko napisanih crtica. „Ne sumnjam da će i ove godine biti teksta“.
Autor je počastio sagovornicu i trećim kezom.
„Naravno. Jer ja sam pisac.“
***
„Evo Danila,“ istiće Ivica, a šake već dotiču nebo; organizator Somborskog internacionalnog festivala stripa i naučne fantastike je sedeo u društvu bezmalo dve dame. Jedna od njih, saputnica koju je iz Beograda dovezao sveže nakon njenog sletanja iz Slovenije, je bila na nogama i pozdravila Ivicu. A odmah po deminutivu je prešla na puno ime.
„Ijaooo, pa gdi si ti?!“ zvonko je Pia istakla; zagrljaj koji je razmenila s autorom je bio tek za nijansu duži od onog u Beogradu prethodne godine. „Nije li ti vruće u tome?“
„Za sad ne, al biće verovatno. Kako je trudnoća?“
Naravno da se Pia nasmejala na ovo. Svako ko je naseo na njenu prvoaprilsku šalu zna o čemu je reč. Nakon napuštanja zagrljaja, autor se zaputio ka Danilu.
„Gde si, druuuže?“ otegnuti somborski pozdrav je samo uz glasan pljesak šake mogao da prođe. U poređenju s Danilovim, pozdrav Nikoline je bio nešto tiši, ali zasigurno podjednako prijatan.
„Izvini, je imate beše točeno crno Nikšićko, veliko?“ Ivica je već prelazio na stvar; kod majstora nema čekanja. „Ima? E super, onda točeno crno Nikšićko. Veliko.“
„Dva.“
Pia je pogledala autora iznenađeno. „Ček, zar ti ne piješ“? „Ovaj put pravim izuzetak“. Klimnula je glavom. „A reci mi, koliko dugo ti je trajala abstinencija?“, dodaje Danilo. „Pa, malo jače od godinu dana“, istakao je autor, vadeći svesku. „Ijaoj, evo ga opet krenuo“, naglasio je Ivica. „Sad će da nas ocinkari samo tako. Pazite šta pričate!“. „E, a organizatori BAŠ vole kad tako kreneš da nižeš te članke o pijanstvu, o provalama, itd.“, sarkastični ton Danila je nekako išao uz čašu koja mu je, nekako nenamerno, upravo u tom trenutku bila u šaci.
Autor se nasmešio. „To je stil koji sam odabrao. Iskreno, bez cenzure i onakvo kakvo jeste,“ apostrofirao je. „Gonzo stil, što bi rekao Saša. Kome se svidi, svidi se“.
„Nego, mene drugo brine“, naglasio je Ivica. „Ti jako dugo nisi potezao čašu. To se ispada iz forme, druže. Nije to kao vožnja bicikle“.
„Pa dobro, videćemo već“. Autor je otprilike znao šta se desilo posle. Ali neke stvari, ipak, ostaju samo u Leskovcu.
„Kad dođeš u određene godine“, istakao je Danilo, „budu tu problemi sa leđima, sa kostima, mišićima...videćeš i sam već“.
„Jeste“, dodaje Ivica zvonko dok ispija napitak u obloj čaši. „Evo, i ja punim pedeset već sledeće godine!“
„A kako je tebi sa kolenom?“ uputio je autor pitanje mladoj Nikolini. Uz tihi i potvrdni odgovor, okrenula mu je zadnju stranu telefona. Unutar providne futrole, spazio je poznato belo mastilo na crnoj pozadini. I bilo mu je neopisivo drago.
„Sačuvala si karticu?!“ zvonko je uskliknuo. „Jesam, kako ne?“ dodala je ona veselo.
***
„Eee, veselo...“ pomislio je autor, dok se Marfijev zakon primenjivao pred njegovim očima. Pre tog trenutka, vreme u Leskovcu je bilo sparno i vrelo, gotovo kao i svakog leta. Za ovih 26 Smotri (on sam je prisustvovao na 12, uključujući ovu), uvek je usledila kakva vrućinština. Odmah posle ovog trenutka, doduše – trenutka kada je tek kupio sladoled – je usledila provala oblaka, inače još jedna konstanta njegovog bitisanja u Leskovcu tokom festivala. Bez mnogo izboga, stacionirao se ispod nadstrešnice i probao da stamani slatki proizvod pre odlaska negde, bilo gde.
Ulazak u Leskovački kulturni centar pre toga je, sem susreta sa Petrom i Vanjom, rezultirao u malo produktivnosti. Nikoga nije bilo, te je iskoristio priliku da overi radove u holu prizemlja Centra. Bilo ih je dosta, i znao je da će i ove godine, kao i prethodnih, biti potrebno mnogo vremena navesti sve autore širom sveta koji su te radove slali – svih 3121.
Naravno, prosuo je autor i par fora ka mladom Petru. „E, majke mi, samo čekam jedan dan da prevlada neki od ovih psiholoških problema koje imam, pa da samo skočim i da te zadavim golim rukama,“ veli on.
Autor se nasmejao. „A ne,“ rekao je. „Jedan metak, eventualno dva, u glavu“.
„To nikako!“ istakao je junošni muzičar. „Ti si vredan truda, brate!“
„Al onda moraš da mi spremiš i sahranu.“
„Apsolutno!“
Interakcije sa strip autorima će, doduše, pričekati; autor je i dalje stajao pod nadstrešnicom i tamanio vanilu, dok mu žuti kišobran nije odvukao pažnju.
„Što se ne pope gore?“ veli Marko, dok poziva autora pod pomenuti kišobran, „si tek sad stigao ili si se smucao po gradu?“
„Ma naručio sladoled pre pljuska“, dodao je, a kivi se slivao niz prste istog. „Pa rekoh ajd da dovršim pre nego što mi ga kiša dezintegriše“.
„Hoćeš onda sa mnom gore ili ćeš da dovršiš prvo sladoled?“
„Ma dovršiću prvo, pa se penjem“.
I naravno, čim je autor završio sladoled i zakoračio u Kulturni centar, granulo je sunce. Nekad Marfi zna da se zeza.
Gore su čekali učenici Leskovačke škole stripa, dok je vazda vredni Serafim radio sve i svja. Miša je bio na telefonu, prezauzet za propisni pozdrav. Tursko prisustvo se prvo osetilo.
„Korale, prijatelju?!“ autor je naglasio prostim gestom, gestom koji je Koral uzvratio. Manje od minut potom, autor je smestio svoju sveže pokislu zadnjicu na stolicu između crtača i Andrijane, koja je i sama interagovala sa mladim crtačima škole. „Ne mogu da naviknem na tebe s tako malo kosu,“ naglasila je. „Otkako se upoznamo, ti si vazda bio s dugu kosu, pa mi ovo čudno“. „Bolje ti je tako,“ naglašava Koral. „Izgledaš mlađe“.
Mlađe. Autor će ovu reč držati u mislima tokom sva tri dana; iako nije na Smotri dugo, već su u redovima učenika bili budući strip stvaraoci čija imena nije ni znao. Pređašnji učenici su ili postali predavači, ili su se pozapošljavali, a par njih se i venčalo. Mlade autore je video i među nadolazećim gostima iz Turske, Albanije, Bugarske, Makedonije (sada Severne, što opet nekako dovodi do kontroverzi), Grčke... Čak i u lokalnim redovima ima podmlatka.
Tu figurira i ono što je Ivica naglasio. Godine stižu, bez obzira što ima ljudi koji se svojski bore protiv tih promena. Ne mali broj crtača, scenarista, organizatora festivala, izdavača i kolorista koje sam autor jako dugo zna sad već ima pretežno sede kose, neki i sede brade. I on sam je odavno počeo da dobija beličaste dlake među plitkim morem smeđih dlaka na glavi. Vreme polako gazi i ide dalje – što dokazuje činjenica da već 26 iteracija Balkanska smotra mladih strip autora istrajava. Istorija se, naposletku, ne gradi preko noći, čak i u sada već stripovskom Leskovcu.
***
„Leskovac je postao epicentar svetske strip scene, mesto gde se susreću tradicija i modernost, istok i zapad, mladi i iskusni umetnici. Upravo to jedinstvo i spoj različitosti čini ovu manifestaciju jedinstvenom i dragocenom. Želim vam da uživate u izložbama, radionicama i svim aktivnostima koje su organizatori za vas pripremili. Neka ova Balkanska smotra bude izvor inspiracije i novih početaka za sve nas“. Ovim rečima je Marija Rajković, član gradskog veća, doprinela atmosferi otvaranja festivala kako se veče polako nadovezivalo na dan. Autor je stajao u lepom društvu – sa jedne strane je Vladimir pričao o svojim kolorističkim eskapadama. Sa druge je stajao Stjepan, sveže odvojen od makaza i stikera koje je spremao za prodaju.
Nepunih sat vremena pre toga, Stjepan je sa ekipom iz Hrvatske stigao u Leskovac. Ili možda dva sata. Davno je bilo, ko će se toga setiti? Njemu je ovo tek drugi put dole, što se ne može reći za njegove saputnike – sem možda Pavela. Marko je pružio svoju ruku, istetoviranu motivima Nindža Kornjača, drugom Marku i naglasio mu kako se četvrti član ove grupacije, Saša, tek sad parkira. Kad je četverac kompletiran, moglo je da se odmori. A već se planirao napad. Saša je sa sobom imao kutije i kutije stripova, a Marko spremne cene za zainteresovane kupce. Pavel je takođe u svom arsenalu spremio nešto sveže, nešto češko. Stjepan je pripremao dve stavke. Jedna je uključivala prodaju pomenutih stikera. Druga, pak, je uključivala autora – i o njoj će pričati narednog dana.
U rasponu od demoliranja sladoleda pa do razilaženja sa Somborcima, Piom i Sretom, autor je primetio masu autora kako naviru, poznatih koliko i novih. Tiberije i Slavica su mu prvi privukli pažnju u holu LKC-a, i dalje u istom prijateljskom odnosu koji su formirali mnogo ranije. Aleksandar je, pritom, pozdravio dotičnog nešto pre ponovnog ulaska. A po tom ulasku, Dragan i Slobodan su označili svoje prisustvo. „Ja tebe ladno nisam video od Kragujevca!“ istakao je Slobodan. „Pa da, otprilike kada sam studirao,“ dodao je autor. Dva Dejana, jedan iz Novog Sada, jedan iz Amsterdama (pa potom Novog Sada) su isto u to neko vreme pristigli. „Ijaoj, pa milo mi je da ponovo piješ,“ naglasio je viši od dvojice. „Nisi poneo onu svoju rakiju?“ „Nisam. Zaboravio sam je.“ „Opušteno, biće još prilika. I još rakija.“
Nešto pre otvaranja, autor je imao to zadovoljstvo da sluša Piu kako priča o istoriji slovenačkog stripa. Od Milka Banbića do recentnih ženskih strip autorki, Pia je pokrila uglavnom najbitnije tačke svega što se dešavalo na polju slovenačke devete umetnosti, od ranog 20. veka do danas. Pre nje je bila tribina o bugarskom stripu, međutim na nju autor nije stigao od početka. A nije stigao ni na onu o crnogorskom stripu. Previše događaja za jedan dan, rekao bi neko. I ne bi pogrešili, da su uzeli u obzir samo taj jedan petak, tek prvi zvanični dan Smotre.
Glavobolja nije lepa stvar, ali i nakon drugog buđenja, autor je znao da mora da zagrabi unapred. Pre svega, red je bio oprati čašu od sinoć.
Otkud sada čaša?
„Otkud ti čaša?“ pitao je, i sam vidno pod uticajem.
„Dali su mi je prije nego što su zatvorili pab, pa sam je ponijela sa sobom,“ veli Pia i, u gestu koji je iznenadio, pružila istu autoru. „Uzmi.“
„Ček, daješ mi je?“
„Pa ja.“
„Aaaaw!“ Još jedan zagrljaj, ali onda su autorove ruke posegle za njegovom torbom. „Ne vredi, moram da ti dam nešto zauzvrat.“ „Ijaoj, šta sad?“ veli Marko, a već mu se zaklapaju oči od umora. Jedan rapidograf kasnije i raskusuravanje sa poklonima je završeno.
Tu istu čašu je oprao, razmišljajući kako će da je spakuje za put natrag. No, pre toga mu je trebao doručak i kakva kafa.
***
„A tebi još jednom hvala na onom markeru,“ naglasio je Milan, dok je Miša srkao kafu. Obojica su rolali cigarete. „Jesi li možda probao ovu rizlu?“ veli Miša dok mu dodaje pakovanje. „Brate, za 25 kinti meni je odlična. Nije sad neki kvalitet, ali potraje mi.“
„Nije providna,“ istakao je Milan dok je testirao papir. „One se obično gase same. Kad radim na duže vreme, one mi više služe. Ove druge koristim kad tako sedim s ortacima, ispušim pljugu i onda kuliram“.
Naravno, bilo je neizbežno da pričaju o poslu. Sva trojica su podelila par vesti o svojim projektima. Miša je sa punim pravom prezreo AI-generisane slike. „Kažu ljudi, neće to da otme posao crtačima“, naglašava, a cigareta mu je već pri kraju. „Kurac neće. Sve mobilne igrice koriste generisane delove. Stvarno sramota.“
Milan je, doduše, podelio svoje stripovske planove sa autorom tek pošto je Miša otišao da pomogne Marku oko dnevnih zadataka. Kako se ispostavilo, u pitanju je jedan SF projekat, što je Milanu i te kako neispitana teritorija. „Ali eto, došao sam do sporazuma sa scenaristom, imamo projekat i to piči.“ Autor je i sa svoje strane podelio šta radi, no ne u mnogo detalja. Naposletku, sad uz propisan doručak i normalnu kafu, red je bio popeti se gore.
***
„Treba da se popnemo gore?“ pitao je Devrim, jasno ukazujući na drugi pravac. „Pa da, ABC Ruppa je zatvorena zbog renoviranja“.
Nepunih par sekundi pre toga, turski crtač ga je pitao hoće li da zasednu i da piju malo. I nije bio sam.
„Izvini, ponovi još jednom?“ pitao je autor, dok ga je jedan par jakih, ali privlačnih očiju posmatrao.
„Biii-ćem!“ odgovorila mu je Bigkem, sa najboljom aproksimacijom izgovora koji ovaj tekst može da pruži. I premda se ovaj razgovor odvijao u petak, nastavljen je u subotu. „Zato ti i kažem, slobodno me zovi Biki. Lakše je.“
I zvao ju je Biki, pogotovo sada kada su svo troje sedeli u Marfijevom pabu. Njegova pretpostavka se ispostavila tačnom – Devrim i Bigkem su bili par, premda ne jako dugo. Naravno, tek kasnije je saznao da je ona zapravo ilustrator, vajar i čak visoko kotirana glumica. A hemija između njih dvoje, primetio je autor, je bila spektakularna. Šteta što, po njihovim rečima, žive u zemlji gde se taj nivo kreativnosti i individualnosti ne podržava.
„Kod nas sve propada polako. Osakaćene su nam institucije. Strip niko ne zarezuje, a kultura nam propada. Vlast nam je očajna. Svaki dan se borimo da preživimo.“ Kratki kviz: ko je to rekao, Koral ili Devrim? Tačan odgovor je – obojica. Potpuno odvojeno jedan od drugog. Teško je autoru bilo da vidi kako ovaj dobri čovek skriva toliko patnje zbog neizlaznosti situacije. Ali to ga i dalje ne sprečava da stvara – a ne sprečava ni Bigkem. Štaviše, nakon overe njenih radova, autor je imao i jednu vrlo jasnu preporuku za svoje najnovije poznanstvo.
„Obavezno overi radove Klare Rusan,“ naglasio je. „Mislim da će ti se jako svideti.“
Stjepan se nešto docnije pridružio ovoj grupaciji. Toliko su se uživeli u razgovor i zanimaciju da su svo četvoro propustili grupnu fotografiju sa ostalim autorima. No, nije bio problem. Prema zvaničnoj mapi koja je štampana posebno za goste, istaknuto je da će ove godine čak tri grupne fotke biti upriličene. Dva od tri nije loše, ne?
Saša i Pavel su tu negde naišli i red je bio da se štogođ pojede. „A ne mogu ić u Sandokan sad, daleko mi je,“ apostrofirao je Saša. „Ić’ ćemo opet u onaj restoran od prošle godine.“
Trezan je, pomislio je autor. A pomislio je i na prethodno veče u parku. „Jeb’te leba, što je ovo, i zašto TI to znaš napamet?“ „Pa i ne znam,“ rekao je autor, nakon završetka pevanja. „Vidiš da natucam reči.“ „E, al bilo je jako blizu, čovječe!“ apostrofirao je Pavel, koji je pesmu i pustio. „Čudno mi da netko drugi zna „Jožin z bažin“, svaka čast.“
No, zaputili su se ka restoranu svakako. Druga godina zaredom da autor jede u pretežno hrvatskom društvu. Bacanje uzajamnih fora sa Stjepanom nije izostalo. „Tko zna o čemu vi pričate,“ veli Pavel. „Onda nam se pridružite,“ ponosno istače autor, „pridružite nam se u našoj Potrazi za Autizmom“. Solidnih 25 sekundi smejanja i penjanja uz stepenice, i nedugo potom se naručio ručak.
I tu se malo pričalo o fighting igrama i porodicama. Pavel je istakao kako iz ličnih trauma više ne igra Street Fighter, dok je razmena iskustava na polju konzola-PC trajala između ostale trojice. Lep je to razgovor bio, pomislio je autor, a u glavi mu je bila činjenica da ih čekaju izložbe na bezmalo tri različite strane.
***
Otprilike na tri strane se trudio da gleda dok je vodio razgovore. Marko, jedini u beloj majici, je morao da ufotka sebe sa ostalim crnokošu—oooovaj, crnomajicašima. A bilo ih je. „E, nijesam te upoznao? Ovo je Andrija, on organizira festival u Baru.“ „Aha, ti si Andrija? Pominjale su te Sara i Silva.“ „Eee, super su one! A ček, ti si mi posla onu poruku za primjerak magazina?“ „Vala baš, taj sam.“ „A ti si mi posla i ono „E, ispraviste konačno Dješkino prezime“?“. „One and the same.“
No, to je opet bila priprema za kasnije. Tek će da se između starih i novih aktera prozbori, projede i propije.
Nepunih sat vremena pre toga, Stjepan je sa ekipom iz Hrvatske stigao u Leskovac. Ili možda dva sata. Davno je bilo, ko će se toga setiti? Njemu je ovo tek drugi put dole, što se ne može reći za njegove saputnike – sem možda Pavela. Marko je pružio svoju ruku, istetoviranu motivima Nindža Kornjača, drugom Marku i naglasio mu kako se četvrti član ove grupacije, Saša, tek sad parkira. Kad je četverac kompletiran, moglo je da se odmori. A već se planirao napad. Saša je sa sobom imao kutije i kutije stripova, a Marko spremne cene za zainteresovane kupce. Pavel je takođe u svom arsenalu spremio nešto sveže, nešto češko. Stjepan je pripremao dve stavke. Jedna je uključivala prodaju pomenutih stikera. Druga, pak, je uključivala autora – i o njoj će pričati narednog dana.
U rasponu od demoliranja sladoleda pa do razilaženja sa Somborcima, Piom i Sretom, autor je primetio masu autora kako naviru, poznatih koliko i novih. Tiberije i Slavica su mu prvi privukli pažnju u holu LKC-a, i dalje u istom prijateljskom odnosu koji su formirali mnogo ranije. Aleksandar je, pritom, pozdravio dotičnog nešto pre ponovnog ulaska. A po tom ulasku, Dragan i Slobodan su označili svoje prisustvo. „Ja tebe ladno nisam video od Kragujevca!“ istakao je Slobodan. „Pa da, otprilike kada sam studirao,“ dodao je autor. Dva Dejana, jedan iz Novog Sada, jedan iz Amsterdama (pa potom Novog Sada) su isto u to neko vreme pristigli. „Ijaoj, pa milo mi je da ponovo piješ,“ naglasio je viši od dvojice. „Nisi poneo onu svoju rakiju?“ „Nisam. Zaboravio sam je.“ „Opušteno, biće još prilika. I još rakija.“
Nešto pre otvaranja, autor je imao to zadovoljstvo da sluša Piu kako priča o istoriji slovenačkog stripa. Od Milka Banbića do recentnih ženskih strip autorki, Pia je pokrila uglavnom najbitnije tačke svega što se dešavalo na polju slovenačke devete umetnosti, od ranog 20. veka do danas. Pre nje je bila tribina o bugarskom stripu, međutim na nju autor nije stigao od početka. A nije stigao ni na onu o crnogorskom stripu. Previše događaja za jedan dan, rekao bi neko. I ne bi pogrešili, da su uzeli u obzir samo taj jedan petak, tek prvi zvanični dan Smotre.
2.
Ali ja tol’ko žutog nisam vidio u životu, Isuse!
- Stjepan Matić
„Ma, zasitio sam se ja hentaija“
Glavobolja nije lepa stvar, ali i nakon drugog buđenja, autor je znao da mora da zagrabi unapred. Pre svega, red je bio oprati čašu od sinoć.
Otkud sada čaša?
„Otkud ti čaša?“ pitao je, i sam vidno pod uticajem.
„Dali su mi je prije nego što su zatvorili pab, pa sam je ponijela sa sobom,“ veli Pia i, u gestu koji je iznenadio, pružila istu autoru. „Uzmi.“
„Ček, daješ mi je?“
„Pa ja.“
„Aaaaw!“ Još jedan zagrljaj, ali onda su autorove ruke posegle za njegovom torbom. „Ne vredi, moram da ti dam nešto zauzvrat.“ „Ijaoj, šta sad?“ veli Marko, a već mu se zaklapaju oči od umora. Jedan rapidograf kasnije i raskusuravanje sa poklonima je završeno.
Tu istu čašu je oprao, razmišljajući kako će da je spakuje za put natrag. No, pre toga mu je trebao doručak i kakva kafa.
***
„A tebi još jednom hvala na onom markeru,“ naglasio je Milan, dok je Miša srkao kafu. Obojica su rolali cigarete. „Jesi li možda probao ovu rizlu?“ veli Miša dok mu dodaje pakovanje. „Brate, za 25 kinti meni je odlična. Nije sad neki kvalitet, ali potraje mi.“
„Nije providna,“ istakao je Milan dok je testirao papir. „One se obično gase same. Kad radim na duže vreme, one mi više služe. Ove druge koristim kad tako sedim s ortacima, ispušim pljugu i onda kuliram“.
Naravno, bilo je neizbežno da pričaju o poslu. Sva trojica su podelila par vesti o svojim projektima. Miša je sa punim pravom prezreo AI-generisane slike. „Kažu ljudi, neće to da otme posao crtačima“, naglašava, a cigareta mu je već pri kraju. „Kurac neće. Sve mobilne igrice koriste generisane delove. Stvarno sramota.“
Milan je, doduše, podelio svoje stripovske planove sa autorom tek pošto je Miša otišao da pomogne Marku oko dnevnih zadataka. Kako se ispostavilo, u pitanju je jedan SF projekat, što je Milanu i te kako neispitana teritorija. „Ali eto, došao sam do sporazuma sa scenaristom, imamo projekat i to piči.“ Autor je i sa svoje strane podelio šta radi, no ne u mnogo detalja. Naposletku, sad uz propisan doručak i normalnu kafu, red je bio popeti se gore.
***
„Treba da se popnemo gore?“ pitao je Devrim, jasno ukazujući na drugi pravac. „Pa da, ABC Ruppa je zatvorena zbog renoviranja“.
Nepunih par sekundi pre toga, turski crtač ga je pitao hoće li da zasednu i da piju malo. I nije bio sam.
„Izvini, ponovi još jednom?“ pitao je autor, dok ga je jedan par jakih, ali privlačnih očiju posmatrao.
„Biii-ćem!“ odgovorila mu je Bigkem, sa najboljom aproksimacijom izgovora koji ovaj tekst može da pruži. I premda se ovaj razgovor odvijao u petak, nastavljen je u subotu. „Zato ti i kažem, slobodno me zovi Biki. Lakše je.“
I zvao ju je Biki, pogotovo sada kada su svo troje sedeli u Marfijevom pabu. Njegova pretpostavka se ispostavila tačnom – Devrim i Bigkem su bili par, premda ne jako dugo. Naravno, tek kasnije je saznao da je ona zapravo ilustrator, vajar i čak visoko kotirana glumica. A hemija između njih dvoje, primetio je autor, je bila spektakularna. Šteta što, po njihovim rečima, žive u zemlji gde se taj nivo kreativnosti i individualnosti ne podržava.
„Kod nas sve propada polako. Osakaćene su nam institucije. Strip niko ne zarezuje, a kultura nam propada. Vlast nam je očajna. Svaki dan se borimo da preživimo.“ Kratki kviz: ko je to rekao, Koral ili Devrim? Tačan odgovor je – obojica. Potpuno odvojeno jedan od drugog. Teško je autoru bilo da vidi kako ovaj dobri čovek skriva toliko patnje zbog neizlaznosti situacije. Ali to ga i dalje ne sprečava da stvara – a ne sprečava ni Bigkem. Štaviše, nakon overe njenih radova, autor je imao i jednu vrlo jasnu preporuku za svoje najnovije poznanstvo.
„Obavezno overi radove Klare Rusan,“ naglasio je. „Mislim da će ti se jako svideti.“
Stjepan se nešto docnije pridružio ovoj grupaciji. Toliko su se uživeli u razgovor i zanimaciju da su svo četvoro propustili grupnu fotografiju sa ostalim autorima. No, nije bio problem. Prema zvaničnoj mapi koja je štampana posebno za goste, istaknuto je da će ove godine čak tri grupne fotke biti upriličene. Dva od tri nije loše, ne?
Saša i Pavel su tu negde naišli i red je bio da se štogođ pojede. „A ne mogu ić u Sandokan sad, daleko mi je,“ apostrofirao je Saša. „Ić’ ćemo opet u onaj restoran od prošle godine.“
Trezan je, pomislio je autor. A pomislio je i na prethodno veče u parku. „Jeb’te leba, što je ovo, i zašto TI to znaš napamet?“ „Pa i ne znam,“ rekao je autor, nakon završetka pevanja. „Vidiš da natucam reči.“ „E, al bilo je jako blizu, čovječe!“ apostrofirao je Pavel, koji je pesmu i pustio. „Čudno mi da netko drugi zna „Jožin z bažin“, svaka čast.“
No, zaputili su se ka restoranu svakako. Druga godina zaredom da autor jede u pretežno hrvatskom društvu. Bacanje uzajamnih fora sa Stjepanom nije izostalo. „Tko zna o čemu vi pričate,“ veli Pavel. „Onda nam se pridružite,“ ponosno istače autor, „pridružite nam se u našoj Potrazi za Autizmom“. Solidnih 25 sekundi smejanja i penjanja uz stepenice, i nedugo potom se naručio ručak.
I tu se malo pričalo o fighting igrama i porodicama. Pavel je istakao kako iz ličnih trauma više ne igra Street Fighter, dok je razmena iskustava na polju konzola-PC trajala između ostale trojice. Lep je to razgovor bio, pomislio je autor, a u glavi mu je bila činjenica da ih čekaju izložbe na bezmalo tri različite strane.
***
Otprilike na tri strane se trudio da gleda dok je vodio razgovore. Marko, jedini u beloj majici, je morao da ufotka sebe sa ostalim crnokošu—oooovaj, crnomajicašima. A bilo ih je. „E, nijesam te upoznao? Ovo je Andrija, on organizira festival u Baru.“ „Aha, ti si Andrija? Pominjale su te Sara i Silva.“ „Eee, super su one! A ček, ti si mi posla onu poruku za primjerak magazina?“ „Vala baš, taj sam.“ „A ti si mi posla i ono „E, ispraviste konačno Dješkino prezime“?“. „One and the same.“
No, to je opet bila priprema za kasnije. Tek će da se između starih i novih aktera prozbori, projede i propije.
Al to o pijenju... Razmišljao je autor, tu dok je otvarana izložba „Višegradska četvorka“ o stripu iz Poljske, Češke, Slovačke i Mađarske, da možda i nije red da se u prikazu o stripu piše o pijenju. „Jesam li ti pričao, Danilo“, govorio je Ivica tek koliko dan pre. „Marko ga pita da napiše tekst za Stripoteku, a on napisa nešto od šest strana. „A, ovi strip autori, pijani, alkosi, zadrti, seks.“ Mislim, katastrofa!“ Danilo je već zadrhtao od smeha. „Mislim, lep je tekst, ali brate nije za Stripoteku.“
A kad je već pomislio o Danilu, u glavi mu je bila i ona njegova „a organizatori baš vole kad pišeš o pijancima tokom festivala“. Naravno, autor preferira gonzo stil, ali možda, samo možda bi barem ovde probao nešto drugačije. Ipak je ovo ozbiljni festival, i gosti koji dolaze su zasigurno eminentna imena koja treba ispoštovati. Neće svako da piše o alkoholu, seksu, hrani, zajebancijama – treba tu ipak malo i doze profesionalnosti.
Naoružan tom namerom, autor je posmatrao kako je Milan, po profesiji Kovač (strip kadrova) poreklom iz Mađarske, istupio na pozornicu, neko ko mađarski strip jako dobro poznaje i koji je, kao autor, dosta isprofilisan – naposletku, njegova izložba je ipak proputovala Balkanom jednom pre Leskovca, u Velesu.
Prepun elana, Milan je dao izjavu.
„Pa eto, otkako sam došao u Leskovac, jako mi je lepo. Jeli smo mnogo, i pili smo puno, puno piva. Mnogo piva, kažem vam. Lepše pivo nisam pio na Balkanu“.
Saša se već kezio iza šake. Pavel, s njegove strane, je jedva suzdržavao smeh. Bezmalo tri-četiri osobe svaka sa po jedne strane autora je jedva prikrivala reakcije. Pogledao je u Stjepana. „E, al brate, izvali Piu!“ veli Stjepan, jedva izdržavajući da ne eksplodira. Naravno, pomenuta Pia ga nije ni zadržavala – toliko se glasno kliberila da je Ana, tik do nje, na jedvite jade uspela sebe da suzdrži. Naravno, kako je Marko uzeo da prevodi rečeno, smeh je krenuo ponovo.
OK, možda ovaj deo nije bio toliko profesionalan, ipak se otvara izložba. Hajde da se uozbiljimo, narode! Nakon što je to deklarisao u sebi, autor je nastavio da sluša Milana.
„Sve ovo mi je tako milo k srcu,“ nastavio je malo ozbiljnijim tonom autor iz Mađarske, „još otkako sam došao iz Beograda, gde smo eto, isto, jeli fenomenalnu hranu i pili mnogo, mnogo piva--“
Ovde je već pljuštalo od smeha na sve strane. Autor je mogao da se zakune da se samo predstavnica biblioteke i možda par autora u pozadini nisu smejali čisto iz profesionalne učtivosti. Da je kakav politički kandidat držao ovaj govor, garant bi bio odabran za predsednika.
Po otvaranju izložbe, narod se zaputio spolja da pogleda radove. Nekako kao poručeni, Stjepan, Pia, Marko i autor su se zaustavili ispred govornikovog stripa. I premda su već nazreli o čemu je reč, Milan im je sam prišao i otvoreno rekao. „A, jel ste skapirali da je strip o masturbaciji?“ veli on, a ljudi zaurlaše od smeha. „Naravno, sve je u eufemizmima, tipa na ekranu mu „HEN“, pod prstima na tastaturi „TAI“, pa on kao ratnik se bije protiv oktopoda...“ Autor je, doduše, primetio nešto drugo. „Ali zašto je taj zec ispod nogu u zadnjem kadru?“ „A, pa to je kao ljubimac, prestravljen.“ „...ali zašto je sav beo?“
Eto, nije kao da autor nije probao da okrene temu na štogođ ozbiljnije. Ali eto – kako god se okrene, svede se na pivo i zezanje. Vekovna tradicija, tek toliko pojačana u Leskovcu.
***
„Mi, malo konzervativniji, za to kažemo institucija. „Vekovnici“ jesu institucija za sebe, i to ne samo što predstavljaju najdugovečniji strip serijal Srbije i okolnih zemalja u 21. milenijumu, već mi se čini da je Marku pošlo za rukom nešto što nikome sa ovih prostora nije uspelo, a to je da na jednom mestu u nekom višem cilju okupi umetnike i stvaraoce iz praktično svih balkanskih zemalja, ali i šire. To je nešto na čemu bi mogli da mu pozavide ne samo umetnici iz sveta stripa, nego i političari. Mi govorimo o 15 godina „Vekovnika“ ali to je još uvek rano da kažemo kakav je inpakt jedne takve institucije. Ono što je sigurno je da taj inpakt postoji i mislim da ćemo tek za nekih 15 godina, kada se ovaj serijal privede kraju moći da govorimo o tome šta je on zaista proizveo. Za sada vidimo da je taj uticaj ogroman.“
Lepe reči je Aleksandar podelio sa medijima povodom otvaranje izložbe najdugovečnijeg aktivnog serijala stripa u Srbiji. I zaista, sudeći po materijalu koji je tu stajao, mnogo je autora radilo na „Vekovnicima“. Neki novi su došli, neki stariji otišli, ali ta konstanta je ostala. Institucija, što bi Aleksandar rekao...malopre. A institucija je i Narodni muzej koji je ugostio nešto što je, svakako, kuriozitet. Nešto što je i te kako novo, ali i pomalo kontroverzno, što za domaću, što za gostujuću zemlju. Nešto što ga je, jednom davno, sam autor pitao hoće li se održati.
A kad je već pomislio o Danilu, u glavi mu je bila i ona njegova „a organizatori baš vole kad pišeš o pijancima tokom festivala“. Naravno, autor preferira gonzo stil, ali možda, samo možda bi barem ovde probao nešto drugačije. Ipak je ovo ozbiljni festival, i gosti koji dolaze su zasigurno eminentna imena koja treba ispoštovati. Neće svako da piše o alkoholu, seksu, hrani, zajebancijama – treba tu ipak malo i doze profesionalnosti.
Naoružan tom namerom, autor je posmatrao kako je Milan, po profesiji Kovač (strip kadrova) poreklom iz Mađarske, istupio na pozornicu, neko ko mađarski strip jako dobro poznaje i koji je, kao autor, dosta isprofilisan – naposletku, njegova izložba je ipak proputovala Balkanom jednom pre Leskovca, u Velesu.
Prepun elana, Milan je dao izjavu.
„Pa eto, otkako sam došao u Leskovac, jako mi je lepo. Jeli smo mnogo, i pili smo puno, puno piva. Mnogo piva, kažem vam. Lepše pivo nisam pio na Balkanu“.
Saša se već kezio iza šake. Pavel, s njegove strane, je jedva suzdržavao smeh. Bezmalo tri-četiri osobe svaka sa po jedne strane autora je jedva prikrivala reakcije. Pogledao je u Stjepana. „E, al brate, izvali Piu!“ veli Stjepan, jedva izdržavajući da ne eksplodira. Naravno, pomenuta Pia ga nije ni zadržavala – toliko se glasno kliberila da je Ana, tik do nje, na jedvite jade uspela sebe da suzdrži. Naravno, kako je Marko uzeo da prevodi rečeno, smeh je krenuo ponovo.
OK, možda ovaj deo nije bio toliko profesionalan, ipak se otvara izložba. Hajde da se uozbiljimo, narode! Nakon što je to deklarisao u sebi, autor je nastavio da sluša Milana.
„Sve ovo mi je tako milo k srcu,“ nastavio je malo ozbiljnijim tonom autor iz Mađarske, „još otkako sam došao iz Beograda, gde smo eto, isto, jeli fenomenalnu hranu i pili mnogo, mnogo piva--“
Ovde je već pljuštalo od smeha na sve strane. Autor je mogao da se zakune da se samo predstavnica biblioteke i možda par autora u pozadini nisu smejali čisto iz profesionalne učtivosti. Da je kakav politički kandidat držao ovaj govor, garant bi bio odabran za predsednika.
Po otvaranju izložbe, narod se zaputio spolja da pogleda radove. Nekako kao poručeni, Stjepan, Pia, Marko i autor su se zaustavili ispred govornikovog stripa. I premda su već nazreli o čemu je reč, Milan im je sam prišao i otvoreno rekao. „A, jel ste skapirali da je strip o masturbaciji?“ veli on, a ljudi zaurlaše od smeha. „Naravno, sve je u eufemizmima, tipa na ekranu mu „HEN“, pod prstima na tastaturi „TAI“, pa on kao ratnik se bije protiv oktopoda...“ Autor je, doduše, primetio nešto drugo. „Ali zašto je taj zec ispod nogu u zadnjem kadru?“ „A, pa to je kao ljubimac, prestravljen.“ „...ali zašto je sav beo?“
Eto, nije kao da autor nije probao da okrene temu na štogođ ozbiljnije. Ali eto – kako god se okrene, svede se na pivo i zezanje. Vekovna tradicija, tek toliko pojačana u Leskovcu.
***
„Mi, malo konzervativniji, za to kažemo institucija. „Vekovnici“ jesu institucija za sebe, i to ne samo što predstavljaju najdugovečniji strip serijal Srbije i okolnih zemalja u 21. milenijumu, već mi se čini da je Marku pošlo za rukom nešto što nikome sa ovih prostora nije uspelo, a to je da na jednom mestu u nekom višem cilju okupi umetnike i stvaraoce iz praktično svih balkanskih zemalja, ali i šire. To je nešto na čemu bi mogli da mu pozavide ne samo umetnici iz sveta stripa, nego i političari. Mi govorimo o 15 godina „Vekovnika“ ali to je još uvek rano da kažemo kakav je inpakt jedne takve institucije. Ono što je sigurno je da taj inpakt postoji i mislim da ćemo tek za nekih 15 godina, kada se ovaj serijal privede kraju moći da govorimo o tome šta je on zaista proizveo. Za sada vidimo da je taj uticaj ogroman.“
Lepe reči je Aleksandar podelio sa medijima povodom otvaranje izložbe najdugovečnijeg aktivnog serijala stripa u Srbiji. I zaista, sudeći po materijalu koji je tu stajao, mnogo je autora radilo na „Vekovnicima“. Neki novi su došli, neki stariji otišli, ali ta konstanta je ostala. Institucija, što bi Aleksandar rekao...malopre. A institucija je i Narodni muzej koji je ugostio nešto što je, svakako, kuriozitet. Nešto što je i te kako novo, ali i pomalo kontroverzno, što za domaću, što za gostujuću zemlju. Nešto što ga je, jednom davno, sam autor pitao hoće li se održati.
„Dr Špend Bengu bi želeo da vam se zahvali na posećenosti u ovolikom broju i ističe da je ovo jedan veliki pomak za albansku grafičku novelu,“ prevodio je Marko; interesantno je gledati ga u ovom zvaničnom kapacitetu, s obzirom da je tri i po minuta pre toga pričao viceve dok je držao ljude na okupu za grupnu fotografiju. Razlog oduženosti fotkanja je bio taj što su mlade albanske autorke išle da se nabrzaka presvuku za otvaranje izložbe – i te iste mlade dame su stajale do Špenda i upijale događaj. Jedna od njih – autor nije upamtio koja – je, nakon Špendove izjave. i sama zahvalila prisutnima na poseti i na prilici da se njihov rad vidi unutar Srbije.
„Samo bih vas jedno zamolio“, nastavio je Špend, malo nakon dodele nagrada. „Vidite ovaj strip ovde?“ Publika je posmatrala jednu ilustraciju sa brodom na njoj. „Autor iste je za vreme režima Envera Hodže upravo zbog nje išao u zatvor. U to vreme, režim je bio toliko represivan da su mogli da vas zatvore kao kriminalca – upravo zbog stripa! Zato vas molim da upijete tu informaciju, tek toliko da znate zašto je ovo tako važan događaj za albanske autore grafičkih novela“. Dakako, autoru je sinula jedna anegdota koja je uključivala Špenda u jednom drugom vremenu.
„Da li bi mogla jedna fotografija zajedno?“ zamolio je, doduše sutradan, autor dr Špenda, koji je uz osmeh pristao, ali autor nije prestao sa razgovorom. „Čisto da podelim sa našim poznanikom, Zografom?“
„ZOGRAF!“ Špendov osmeh se raširio još više, i ne samo da je pristao na fotku, već je i prosledio sve moguće reči hvale prema ovom stripašu iz Pančeva. „Molim te, prijatelju, kad ga vidiš sledeći put, daj mu jedan VELIKI zagrljaj!“ naglasio je Špend; autor se obavezao na obećanje i preneo poruku Zografu prvom prilikom.
„Balkanska smotra mladih strip autora dodeljuje tzv. memorijalne plakete, odnosno prve nagrade, za najboljeg strip crtača, scenaristu, ilustratora i teoretičara, kao i diplome u istim kategorijama, odnosno druge nagrade. Diplome mogu da dele više autora paralelno, ali plaketu dobija uvek samo jedan autor,“ naglasio je Marko. No, ove godine, za razliku od prethodnih, prvo je čitao dobitnike diploma, a tek onda plaketa. „Ove godine, najbolji mladi strip crtač Balkana je makedonska autorka…“
„Gaja?“ pitao je autor nakon rukovanja. „Gaja Smilevska?“ „Jeste. Drago mi je,“ dodao je blagi, pomalo introvertni osmeh. Plavokosa Gaja je, blagim pogledom iza uzanih naočara, posmatrala tribinu, dok je sa autorove druge strane sedeo Stjepan i crtao. Vergil, bugarski autor, je sedeo iza njih i povremeno su razmenjivali komentare. Ovo je pomalo zbunilo Gaju nešto kasnije, jer nije bila sigurna da li autor i Stjepan govore jedan od ex-jugoslovenskih jezika ili su iz drugih krajeva Balkana, te bi im se ponekad obratila na engleskom, a ponekad na makedonskom. „Da li može crtež?“ zamolio je autor, pružajući skicovnik. „Naravno! Mogu li i jedan od vas?“ Pre nego što je uspela da izvadi svoj skicovnik, autor je već spremio poznate crne kartice. „Imam svesku,“ veli mlada Gaja, ali je autor učtivo odmahnuo rukom. „Opušteno, imam ja sistem,“ dodao je. Njen poširoki osmeh nakon dobijanja kartice je umirio autora – pomučio se da opet, kao što je često radio ovih par godina, nacrta #ourgirl Đolin Kuđo, sve to dok mu je Đotarov već poznati kačket čučao u torbi. Tik pored Metokurovog kačketa; u rasponu između dve Smotre, raspali Džim se vratio na net, iz potrebe da zbrine ženu monetarno kad njega ne bude bilo. Ova Smotra je bila, činilo se, puna iznenađenja.
„Što se samih ženskih likova tiče“, pričala bi Gaja tokom njenog izlaganja na tribini vezanoj za žene autorke stripa, „meni to generalno ne igra veliku ulogu, jer ja kad pišem svoje priče, rod mi je sekundaran. Štaviše, neretko radim priče i sa likovima kojima rod nije poznat“. Slušajući njeno izlaganje, potpuno jasno i rečito, autor je definitivno video ove reči u praksi, listajući njen album „Razbij ono što sudbina gradi“. Androgeni likovi su njen forte, a sama Gaja ih crta sa takvom lakoćom i preciznošću da ne čudi činjenica što joj je plaketa za najbolju autorku ove godine otišla u ruke.
„Nagradu za najboljeg ilustratora dobio je Flaviu Pop iz Rumunije, koji će…“ nastavio je Marko, i otprilike u tom nekom trenutku je Pia iscimala autora. „Ček, da ti zapišem ime ovog doktora iz Albanije“, veli ona, dok ispisuje „Dr. Špend Bengu“. „E, Pia, „Dr“ se kod nas piše bez tačke.“ „Stvarno?“ legitimno zapanjeno ga je pitala. „Kod nas se piše sa tačkom.“ „Pojasniću ti posle zašto je tako.“ I hteo je da joj pojasni tokom vožnje kući sa Dejanom i Dejanom (razlika između njih je ta što je jedan od njih strip crtač, a i drugi je. Pritom, tek je jedan od njih iz Vojvodine poreklom – a i drugi je. Uz to, jedan od njih obitava u novom sadu – a i drugi. I dobro, jedan od njih voli da pije – a voli i drugi.), međutim, nije se setio.
„Nagradu za najbolji scenario dobila je Lana Deković iz Hrvatske“, nastavio je Marko. „Scenario? Pa scenario može on da piše,“ naglasio je Dejan, za stolom, za pivom, u razgovoru sa Sašom. „Jesi li siguran? Ja vrlo lako napišem.“ „Sto posto. Što da ne? Taman malo da radimo,“ dodao je vremešni crtač; autor nije mogao a da se ne poraduje. Ranije tog dana je konverzirao sa Stjepanom o njihovom zajedničkom projektu. U dva dana, dva dogovora za dva buduća rada. Nemoguće je biti u Leskovcu tokom Smotre, a ne pronaći upravo ovako nešto. No, to ime mu je i dalje bilo poznato. A onda ga se setio nakon Smotre. „Oh, and lest I forget - čestitam na osvajanju nagrade u Leskovcu“, naglasio joj je putem privatnih poruka. „Aaa hvala puno! Nadam se da je bilo super, pošto nažalost nisam mogla biti prisutna“, odgovorila mu je. Ko zna, možda će joj čestitati i uživo uskoro, uz koju partiju Pokemon Go igre. Mada, nema teorije da će uhvatiti kakvog legendarca.
„Za strip teoriju, imam čast i privilegiju da naglasim da je ovogodišnji dobitnik jedan naš, domaći autor, Luka Stojanović,“ naglasio je Marko, a Luka je sa ponosom izašao da prihvati nagradu. „Vidite, ja sam jedne godine branio naučni rad o tome zašto je termin „moderni klasik“ oksimoron i zašto ne može da postoji“, naveo je Luka tokom tribine o „Vekovnicima“ par sati pre dodele nagrada, „a onda, kad je došlo vreme da se priča o „Vekovnicima“, pobijao sam sopstvenu hipotezu upravo naglaskom da oni i jesu moderni klasik“. Ako se ne varam, upravo tokom tog izlaganja je Stjepan Gaji crtao nešto. Manga estetika, fighting igre, već standard od Stjepana.
***
Manga estetika, fighting poze – ovo izgleda sačinjava zvanično drugu makedonsku mangu, o kojoj će zasigurno biti reči nešto kasnije. Prelistavao ju je autor, dok je crtač iste, visoki i vispreni Taki, sedeo za stolom pored. Upoznali su se nepunih par sati pre toga, za vreme tribine o makedonskom stripu.
„A kad smo već ovde pred kraj tribine,“ naglašavao je Nikola, pokazujući šakom pravo na autora, „ovde sedi čovek koji je najveći prijatelj makedonskog stripa“. Igor, koji je sedeo uz njega, je aminovao potvrdu. „Taj čovek je toliko prikaza ispisao o makedonskom stripu, verovatno najviše od bilo kog teoretičara na ovim prostorima.“
„OK, ali tu vam je i Aleksandar, on je napisao više knjiga o modernom makedonskom stripu“, dodao je autor; nikad nije bio vičan svetlu reflektora. „Jeste, ali on je naš, on je domaći,“ naglasio je Igor. „Ovde govorimo o ljudima van Makedonije“ (sada Severne, ali Makedonci i dalje odbijaju taj dodatak – Balkan je komplikovan, nažalost).
Makedonski autori su svakako snaga za sebe. S obzirom na mali broj ljudi i maltene nepostojeće tržište, pravo je čudo što, po broju domaćih autora i izdanja, stoje rame uz rame sa Srbijom, Hrvatskom i Slovenijom. I ne, to nije preterivanje – statistika govori dovoljno.
Sto za kojim je sedeo to veče je imao širok dijapazon ljudi. Počev sa njegove desne strane, tu je Stjepan, koji je ilustrovao par fighting karaktera. Do njega Petar i Vanja (vrlo verovatno usred diskusije o utakmici, bubašvabama, antraksu ili Željku Joksi-ovaj, Samardžiću; ko razume, shvatiće), u njihovoj blizini Anđel (sveže upoznat sa svim čarima srpske poreske uprave; opet, ko razume, shvatiće), do Vanje, a preko puta Stjepana je Ana (orna za razmenu bedževima i sličicama; po treći put, ko razume, shvatiće), do nje Andrija (sveže u razgovoru o beat em up video igrama, pogotovo o Mustafi; ko ovo razume, GigaChad je), do Andrije je Pavel („Mis’im, kak’i si ti jebeni Čeh kad sa odmora kupuješ Ožujsko pivo i njime napuniš frižider?! Pa ti nis’ normalan!“; ko razume, pola mu se dodaje), do njega je Saša, valjano pripit, do Saše Nikola i Igor, preko puta Igora Taki (time zaokružujući makedonski trio) i do Takija, a i levo od autora, je bio Marko – kao i uvek, strastven u razgovoru oko Nindža Kornjača, sa sveže odevenom majicom s motivima Crne Željke (i po ko zna koji put, za sve koje ova repeticija nervira – ko razume, shvatiće).
Razgovori su varirali, od muzike i video igara do stripa, od filma do pop-kulture, tek za nijansu prožeto sportom i ljutim paprikama. Dakako je tu bilo mnogo gostujućih likova (Koral i Milan, primera radi, kao i nikada nadmašeni Serafim i vazda prijatni Aljoša), a i pokoja učenica Leskovačke škole stripa. No, jezgro je ostalo relativno isto čak i nakon prebačaja u park. A ono što se desi u Leskovcu, obično ostane u Leskovcu.
Sem ako nije saradnja na stripu. Onda iz Leskovca raširi krila i ode u međunarodne uspehe.
„Velju, mene ta tribina nekako ne privlači“, naglasio je Predrag, sedeći pored Petra ispred LKC-a. „Ono, nije kao da nijesam Crnogorac, ali crnogorski strip? Pa što ću ja pričat o tome?“ Autor se nasmejao. Znao je da ga tek čekaju interesantne interakcije.
„A čuj, trebaš probat Genital Jousting. Igra je brutalna! Dakle, igrate kao kurčevi, i krećete se po svijetu, imate pos’o, imate stan, možete vozit kola! A kak’ se krećete, ostaje tečni trag za vama! Ma genijalno! Ja sam umro od smijeha kad sam prvi put to vidio na jednoj konvenciji!“ Dok je Marko gestikulirao prstima pojašnjavajuči intrikatne detalje ovog umetničkog dela desete umetnosti, Aljoša, Stjepan i autor su se gušili od smejanja. „I onda kako proklizi, on se pofajta sa drugim kurčevima, a svaki predmet moraš uhvatit zadnjim dijelom!“ Ne vredi, urlanje nije prestajalo. Konobar je gledao ovu skupinu autora nekako iskosa, ali je rešio da ne reaguje. „E, ček da nađem, pokazat ću vam--“ i opet prasak.
Posle sigurno dva i po minuta kliberenja i suza, autor se primirio dovoljno da kaže sledeće. „E, Stjepane, kad budemo radili sledeći projekat, Marko nam radi promo kampanju,“ naglasio je, s kezom od uveta do uveta. „Svega mi, toliko si me dobro ubedio da igram ovu igru da nemam reči!“
„E, dobar jutar,“ veli Pia, a autor joj pokazuje uvijenu čašu. „Dakle, morao sam da je umotam jedno pedeset puta, samo da mi se ne polomi usput“. „E, kad več pominješ čašu,“ ističe vredna Slovenka, a iz ranca vadi limenku piva, „ovo sam kupila sinoć, al nisam stigla popit, evo tebi.“ Autor ovaj drugi poklon nije mogao da nosi sa sobom, te ga je volšebno poklonio Stjepanu.
„E, da te pitam nešto“, vele nekako u isto vreme i Saša i Stjepan i, malo kasnije, Pavel. „Šta je ovo „BOGOBOG“ što piše ovdje na zgradi?“
Autor je pogledao jednom i nasmejao se.
„Pa „VODOVOD“, bem vas usta.“
Nisu jedini koji su ovo pitali. Još par posetilaca je imalo nedoumice oko fonta na recentno dorađenoj zgradi preko puta Muzeja. Sve je ovo bilo nekako u par minuta pred ulazak u isti, pre dodele nagrada.
„Da li je ovo najmeđunarodniji festival stripova ikada? 3121 izlagača iz 83 zemlje gostuje na 26. Balkanskom festivalu mladih strip autora,“ zapitao se retorski Pol, u pauzama između svojih mnogih, mnogih projekata (zato mu se i oprašta što je omašio brojku festivala, ispravljenu ovde), pa je nastavio: „Marko Stojanović ljubazno deli: "Na 26. Balkanskoj smotri mladih strip autora, koji će se održati u Leskovcu, Srbija, od 27. do 30. juna, učestvuje 3121 izlagač iz 83 zemlje sa 6 kontinenata. Na Smotri će biti prisutno 93 umetnika iz 16 zemalja Evrope i Azije. Festival obuhvata 5 međunarodnih izložbi. Program sadrži 37 događaja u trajanju od 4 dana, a po prvi put stripovi svih 11 balkanskih zemalja su predstavljeni na jednom mestu od strane autora iz tih zemalja. Pritom, albanska deveta umetnost je predstavljena po prvi put van granica Albanije,." Nisam siguran da li čak ni Festival International de la Bande Dessinée d'Angoulême iz Francuske može da se pohvali sa toliko naroda na jednom strip festivalu!“ Dakako da je Pol u pravu – iskustvo, titula i znanje kojim raspolaže i više nego potvrđuju da može prepoznati kvalitet, čak i kada ga od istog deli čitav jedan kontinent preko Lamanša.
„O, pa dobar dan,“ veli Saša, prebačen otpozadi preko naslona, istovremeno i leđa o leđa i licem u lice sa autorom. „Kako ste?“
„Mnogo dobro,“ veli autor, dok veseo drži beležnicu. „A čim je „tekica“ došla do popunjene korice, znaš da sam mnogo dobro.“ Obojica su se razveselili. Ta ista „tekica“ je sadržala mnogo informacija – i o fangirlovanju sestara Sare i Ane prema jednom španskom arhitekti, i o somborskom pevušenju, i o poslovnom trouglu, i o planovima imenjaka mu Ivana, i o radovima Nikše, Baneta, Palome i ostalih u blizini AKC Medike, i o Iliji i o tetkama u stripu, i o izvesnoj laguni gde plutaju mange, i o Bogdanu i Vladi, a našli su se tu i radovi/pisanija pomenutog Ivana, te Olge, Geze, Iztoka, i, od leskovačkog nedavnog, Bigkem i Pie. Svako, od Igora do izvesne Lije, je našao mesto u toj sveščici. Ali je najlepše nekako ispalo kako je sveska finiširana, od korice do korice – počela je Leskovcem, završila se Leskovcem.
„De znam. Možda je odbrambeni mehanizam.“
„A to ne valja ako je odbrambeni. Moraš to da si rešiš.“
„Ti, jesi dobro?“
„Pa i nisam. Nešto sam ovi’ dana skroz se odsek’o od društvene mreže. TrebALo mi je da se izolujem.“
„Uh. Znaš da uvek možeš da računaš na mene za razgovor.“
„A znam, al eto, treBAo mi je prostor.“
„Potpuno razumljivo.“
„E, mnogo ti bezveze ta kapa.“
„Tehehe. Jbg, kakva kapa, takva je osoba prepoznaje.“
„Ahahaha!“
***
„E drug moj. Ne stigmosmo ni da se pozdravimo kao ljudi. I hope you feel well. And I reiterate - you know where to find me if you need someone to talk to. Stay strong.“
„Jbg, haos. (smeh) Takođe.“
„Samo bih vas jedno zamolio“, nastavio je Špend, malo nakon dodele nagrada. „Vidite ovaj strip ovde?“ Publika je posmatrala jednu ilustraciju sa brodom na njoj. „Autor iste je za vreme režima Envera Hodže upravo zbog nje išao u zatvor. U to vreme, režim je bio toliko represivan da su mogli da vas zatvore kao kriminalca – upravo zbog stripa! Zato vas molim da upijete tu informaciju, tek toliko da znate zašto je ovo tako važan događaj za albanske autore grafičkih novela“. Dakako, autoru je sinula jedna anegdota koja je uključivala Špenda u jednom drugom vremenu.
„Da li bi mogla jedna fotografija zajedno?“ zamolio je, doduše sutradan, autor dr Špenda, koji je uz osmeh pristao, ali autor nije prestao sa razgovorom. „Čisto da podelim sa našim poznanikom, Zografom?“
„ZOGRAF!“ Špendov osmeh se raširio još više, i ne samo da je pristao na fotku, već je i prosledio sve moguće reči hvale prema ovom stripašu iz Pančeva. „Molim te, prijatelju, kad ga vidiš sledeći put, daj mu jedan VELIKI zagrljaj!“ naglasio je Špend; autor se obavezao na obećanje i preneo poruku Zografu prvom prilikom.
„Balkanska smotra mladih strip autora dodeljuje tzv. memorijalne plakete, odnosno prve nagrade, za najboljeg strip crtača, scenaristu, ilustratora i teoretičara, kao i diplome u istim kategorijama, odnosno druge nagrade. Diplome mogu da dele više autora paralelno, ali plaketu dobija uvek samo jedan autor,“ naglasio je Marko. No, ove godine, za razliku od prethodnih, prvo je čitao dobitnike diploma, a tek onda plaketa. „Ove godine, najbolji mladi strip crtač Balkana je makedonska autorka…“
„Gaja?“ pitao je autor nakon rukovanja. „Gaja Smilevska?“ „Jeste. Drago mi je,“ dodao je blagi, pomalo introvertni osmeh. Plavokosa Gaja je, blagim pogledom iza uzanih naočara, posmatrala tribinu, dok je sa autorove druge strane sedeo Stjepan i crtao. Vergil, bugarski autor, je sedeo iza njih i povremeno su razmenjivali komentare. Ovo je pomalo zbunilo Gaju nešto kasnije, jer nije bila sigurna da li autor i Stjepan govore jedan od ex-jugoslovenskih jezika ili su iz drugih krajeva Balkana, te bi im se ponekad obratila na engleskom, a ponekad na makedonskom. „Da li može crtež?“ zamolio je autor, pružajući skicovnik. „Naravno! Mogu li i jedan od vas?“ Pre nego što je uspela da izvadi svoj skicovnik, autor je već spremio poznate crne kartice. „Imam svesku,“ veli mlada Gaja, ali je autor učtivo odmahnuo rukom. „Opušteno, imam ja sistem,“ dodao je. Njen poširoki osmeh nakon dobijanja kartice je umirio autora – pomučio se da opet, kao što je često radio ovih par godina, nacrta #ourgirl Đolin Kuđo, sve to dok mu je Đotarov već poznati kačket čučao u torbi. Tik pored Metokurovog kačketa; u rasponu između dve Smotre, raspali Džim se vratio na net, iz potrebe da zbrine ženu monetarno kad njega ne bude bilo. Ova Smotra je bila, činilo se, puna iznenađenja.
„Što se samih ženskih likova tiče“, pričala bi Gaja tokom njenog izlaganja na tribini vezanoj za žene autorke stripa, „meni to generalno ne igra veliku ulogu, jer ja kad pišem svoje priče, rod mi je sekundaran. Štaviše, neretko radim priče i sa likovima kojima rod nije poznat“. Slušajući njeno izlaganje, potpuno jasno i rečito, autor je definitivno video ove reči u praksi, listajući njen album „Razbij ono što sudbina gradi“. Androgeni likovi su njen forte, a sama Gaja ih crta sa takvom lakoćom i preciznošću da ne čudi činjenica što joj je plaketa za najbolju autorku ove godine otišla u ruke.
„Nagradu za najboljeg ilustratora dobio je Flaviu Pop iz Rumunije, koji će…“ nastavio je Marko, i otprilike u tom nekom trenutku je Pia iscimala autora. „Ček, da ti zapišem ime ovog doktora iz Albanije“, veli ona, dok ispisuje „Dr. Špend Bengu“. „E, Pia, „Dr“ se kod nas piše bez tačke.“ „Stvarno?“ legitimno zapanjeno ga je pitala. „Kod nas se piše sa tačkom.“ „Pojasniću ti posle zašto je tako.“ I hteo je da joj pojasni tokom vožnje kući sa Dejanom i Dejanom (razlika između njih je ta što je jedan od njih strip crtač, a i drugi je. Pritom, tek je jedan od njih iz Vojvodine poreklom – a i drugi je. Uz to, jedan od njih obitava u novom sadu – a i drugi. I dobro, jedan od njih voli da pije – a voli i drugi.), međutim, nije se setio.
„Nagradu za najbolji scenario dobila je Lana Deković iz Hrvatske“, nastavio je Marko. „Scenario? Pa scenario može on da piše,“ naglasio je Dejan, za stolom, za pivom, u razgovoru sa Sašom. „Jesi li siguran? Ja vrlo lako napišem.“ „Sto posto. Što da ne? Taman malo da radimo,“ dodao je vremešni crtač; autor nije mogao a da se ne poraduje. Ranije tog dana je konverzirao sa Stjepanom o njihovom zajedničkom projektu. U dva dana, dva dogovora za dva buduća rada. Nemoguće je biti u Leskovcu tokom Smotre, a ne pronaći upravo ovako nešto. No, to ime mu je i dalje bilo poznato. A onda ga se setio nakon Smotre. „Oh, and lest I forget - čestitam na osvajanju nagrade u Leskovcu“, naglasio joj je putem privatnih poruka. „Aaa hvala puno! Nadam se da je bilo super, pošto nažalost nisam mogla biti prisutna“, odgovorila mu je. Ko zna, možda će joj čestitati i uživo uskoro, uz koju partiju Pokemon Go igre. Mada, nema teorije da će uhvatiti kakvog legendarca.
„Za strip teoriju, imam čast i privilegiju da naglasim da je ovogodišnji dobitnik jedan naš, domaći autor, Luka Stojanović,“ naglasio je Marko, a Luka je sa ponosom izašao da prihvati nagradu. „Vidite, ja sam jedne godine branio naučni rad o tome zašto je termin „moderni klasik“ oksimoron i zašto ne može da postoji“, naveo je Luka tokom tribine o „Vekovnicima“ par sati pre dodele nagrada, „a onda, kad je došlo vreme da se priča o „Vekovnicima“, pobijao sam sopstvenu hipotezu upravo naglaskom da oni i jesu moderni klasik“. Ako se ne varam, upravo tokom tog izlaganja je Stjepan Gaji crtao nešto. Manga estetika, fighting igre, već standard od Stjepana.
***
Manga estetika, fighting poze – ovo izgleda sačinjava zvanično drugu makedonsku mangu, o kojoj će zasigurno biti reči nešto kasnije. Prelistavao ju je autor, dok je crtač iste, visoki i vispreni Taki, sedeo za stolom pored. Upoznali su se nepunih par sati pre toga, za vreme tribine o makedonskom stripu.
„A kad smo već ovde pred kraj tribine,“ naglašavao je Nikola, pokazujući šakom pravo na autora, „ovde sedi čovek koji je najveći prijatelj makedonskog stripa“. Igor, koji je sedeo uz njega, je aminovao potvrdu. „Taj čovek je toliko prikaza ispisao o makedonskom stripu, verovatno najviše od bilo kog teoretičara na ovim prostorima.“
„OK, ali tu vam je i Aleksandar, on je napisao više knjiga o modernom makedonskom stripu“, dodao je autor; nikad nije bio vičan svetlu reflektora. „Jeste, ali on je naš, on je domaći,“ naglasio je Igor. „Ovde govorimo o ljudima van Makedonije“ (sada Severne, ali Makedonci i dalje odbijaju taj dodatak – Balkan je komplikovan, nažalost).
Makedonski autori su svakako snaga za sebe. S obzirom na mali broj ljudi i maltene nepostojeće tržište, pravo je čudo što, po broju domaćih autora i izdanja, stoje rame uz rame sa Srbijom, Hrvatskom i Slovenijom. I ne, to nije preterivanje – statistika govori dovoljno.
Sto za kojim je sedeo to veče je imao širok dijapazon ljudi. Počev sa njegove desne strane, tu je Stjepan, koji je ilustrovao par fighting karaktera. Do njega Petar i Vanja (vrlo verovatno usred diskusije o utakmici, bubašvabama, antraksu ili Željku Joksi-ovaj, Samardžiću; ko razume, shvatiće), u njihovoj blizini Anđel (sveže upoznat sa svim čarima srpske poreske uprave; opet, ko razume, shvatiće), do Vanje, a preko puta Stjepana je Ana (orna za razmenu bedževima i sličicama; po treći put, ko razume, shvatiće), do nje Andrija (sveže u razgovoru o beat em up video igrama, pogotovo o Mustafi; ko ovo razume, GigaChad je), do Andrije je Pavel („Mis’im, kak’i si ti jebeni Čeh kad sa odmora kupuješ Ožujsko pivo i njime napuniš frižider?! Pa ti nis’ normalan!“; ko razume, pola mu se dodaje), do njega je Saša, valjano pripit, do Saše Nikola i Igor, preko puta Igora Taki (time zaokružujući makedonski trio) i do Takija, a i levo od autora, je bio Marko – kao i uvek, strastven u razgovoru oko Nindža Kornjača, sa sveže odevenom majicom s motivima Crne Željke (i po ko zna koji put, za sve koje ova repeticija nervira – ko razume, shvatiće).
Razgovori su varirali, od muzike i video igara do stripa, od filma do pop-kulture, tek za nijansu prožeto sportom i ljutim paprikama. Dakako je tu bilo mnogo gostujućih likova (Koral i Milan, primera radi, kao i nikada nadmašeni Serafim i vazda prijatni Aljoša), a i pokoja učenica Leskovačke škole stripa. No, jezgro je ostalo relativno isto čak i nakon prebačaja u park. A ono što se desi u Leskovcu, obično ostane u Leskovcu.
Sem ako nije saradnja na stripu. Onda iz Leskovca raširi krila i ode u međunarodne uspehe.
3.
Stjepan: Nakon Muzeja idemo gore po stvari, a onda idemo pit’ alkohol u Marfijevom baru.
Nikos: OK. Taj poslednji deo mi se nekako najviše sviđa.
„A čuj, trebaš probat Genital Jousting. Igra je brutalna! Dakle, igrate kao kurčevi, i krećete se po svijetu, imate pos’o, imate stan, možete vozit kola! A kak’ se krećete, ostaje tečni trag za vama! Ma genijalno! Ja sam umro od smijeha kad sam prvi put to vidio na jednoj konvenciji!“ Dok je Marko gestikulirao prstima pojašnjavajuči intrikatne detalje ovog umetničkog dela desete umetnosti, Aljoša, Stjepan i autor su se gušili od smejanja. „I onda kako proklizi, on se pofajta sa drugim kurčevima, a svaki predmet moraš uhvatit zadnjim dijelom!“ Ne vredi, urlanje nije prestajalo. Konobar je gledao ovu skupinu autora nekako iskosa, ali je rešio da ne reaguje. „E, ček da nađem, pokazat ću vam--“ i opet prasak.
Posle sigurno dva i po minuta kliberenja i suza, autor se primirio dovoljno da kaže sledeće. „E, Stjepane, kad budemo radili sledeći projekat, Marko nam radi promo kampanju,“ naglasio je, s kezom od uveta do uveta. „Svega mi, toliko si me dobro ubedio da igram ovu igru da nemam reči!“
„E, dobar jutar,“ veli Pia, a autor joj pokazuje uvijenu čašu. „Dakle, morao sam da je umotam jedno pedeset puta, samo da mi se ne polomi usput“. „E, kad več pominješ čašu,“ ističe vredna Slovenka, a iz ranca vadi limenku piva, „ovo sam kupila sinoć, al nisam stigla popit, evo tebi.“ Autor ovaj drugi poklon nije mogao da nosi sa sobom, te ga je volšebno poklonio Stjepanu.
„E, da te pitam nešto“, vele nekako u isto vreme i Saša i Stjepan i, malo kasnije, Pavel. „Šta je ovo „BOGOBOG“ što piše ovdje na zgradi?“
Autor je pogledao jednom i nasmejao se.
„Pa „VODOVOD“, bem vas usta.“
Nisu jedini koji su ovo pitali. Još par posetilaca je imalo nedoumice oko fonta na recentno dorađenoj zgradi preko puta Muzeja. Sve je ovo bilo nekako u par minuta pred ulazak u isti, pre dodele nagrada.
„Da li je ovo najmeđunarodniji festival stripova ikada? 3121 izlagača iz 83 zemlje gostuje na 26. Balkanskom festivalu mladih strip autora,“ zapitao se retorski Pol, u pauzama između svojih mnogih, mnogih projekata (zato mu se i oprašta što je omašio brojku festivala, ispravljenu ovde), pa je nastavio: „Marko Stojanović ljubazno deli: "Na 26. Balkanskoj smotri mladih strip autora, koji će se održati u Leskovcu, Srbija, od 27. do 30. juna, učestvuje 3121 izlagač iz 83 zemlje sa 6 kontinenata. Na Smotri će biti prisutno 93 umetnika iz 16 zemalja Evrope i Azije. Festival obuhvata 5 međunarodnih izložbi. Program sadrži 37 događaja u trajanju od 4 dana, a po prvi put stripovi svih 11 balkanskih zemalja su predstavljeni na jednom mestu od strane autora iz tih zemalja. Pritom, albanska deveta umetnost je predstavljena po prvi put van granica Albanije,." Nisam siguran da li čak ni Festival International de la Bande Dessinée d'Angoulême iz Francuske može da se pohvali sa toliko naroda na jednom strip festivalu!“ Dakako da je Pol u pravu – iskustvo, titula i znanje kojim raspolaže i više nego potvrđuju da može prepoznati kvalitet, čak i kada ga od istog deli čitav jedan kontinent preko Lamanša.
„O, pa dobar dan,“ veli Saša, prebačen otpozadi preko naslona, istovremeno i leđa o leđa i licem u lice sa autorom. „Kako ste?“
„Mnogo dobro,“ veli autor, dok veseo drži beležnicu. „A čim je „tekica“ došla do popunjene korice, znaš da sam mnogo dobro.“ Obojica su se razveselili. Ta ista „tekica“ je sadržala mnogo informacija – i o fangirlovanju sestara Sare i Ane prema jednom španskom arhitekti, i o somborskom pevušenju, i o poslovnom trouglu, i o planovima imenjaka mu Ivana, i o radovima Nikše, Baneta, Palome i ostalih u blizini AKC Medike, i o Iliji i o tetkama u stripu, i o izvesnoj laguni gde plutaju mange, i o Bogdanu i Vladi, a našli su se tu i radovi/pisanija pomenutog Ivana, te Olge, Geze, Iztoka, i, od leskovačkog nedavnog, Bigkem i Pie. Svako, od Igora do izvesne Lije, je našao mesto u toj sveščici. Ali je najlepše nekako ispalo kako je sveska finiširana, od korice do korice – počela je Leskovcem, završila se Leskovcem.
4.
„A što li si takav odvratan, bem ti?“„De znam. Možda je odbrambeni mehanizam.“
„A to ne valja ako je odbrambeni. Moraš to da si rešiš.“
„Ti, jesi dobro?“
„Pa i nisam. Nešto sam ovi’ dana skroz se odsek’o od društvene mreže. TrebALo mi je da se izolujem.“
„Uh. Znaš da uvek možeš da računaš na mene za razgovor.“
„A znam, al eto, treBAo mi je prostor.“
„Potpuno razumljivo.“
„E, mnogo ti bezveze ta kapa.“
„Tehehe. Jbg, kakva kapa, takva je osoba prepoznaje.“
„Ahahaha!“
***
„E drug moj. Ne stigmosmo ni da se pozdravimo kao ljudi. I hope you feel well. And I reiterate - you know where to find me if you need someone to talk to. Stay strong.“
„Jbg, haos. (smeh) Takođe.“
Ivan Veljković, 8. jula 2024. godine