Svetlo na kraju tunela se definitivno nazire. Rokenrol ponovo stidlljivo pomalja glavu iza ćoška. Reflektori se ponovo okreću ka pravcu rok muzike. Naravno da nikad više ta vrsta muzike neće imati onu popularnost i značaj kao u šezdesetim, sedamdesetim, pa i osamdesetim godinama prošlog veka, ali neki noviji bendovi koji sviraju na stari način intrigiraju nove generacije, one rođene poslednje dekade prošlog veka, ali i milenijalce, današnje tinejdžere. Najveći hajp je oko grupe Greta Van Fleet, koja važi za reinkarnaciju Cepelina, ali postoji cela nova generacija bendova nastala u poslednjih nekoliko godina na čelu sa bendovima kao što su The Lemon Twigs, Twenty One Pilots ili najnovija svetska atrakcija – The Struts.

Ako su GVF novi Led Zeppelin, onda su The Struts novi T-Rex ili novi The Faces, a pomalo i Queen ili The Kinks. Dakle, uzevši proverenu formulu, dobri rifovi, “catchy” refreni, glamurozni imidž i ponašanje nalik zvezdama, iako to praktično još nisu, The Struts, kvartet iz Derbija su već prvim albumom, “Everybody Wants” privukli pozornost na sebe, ali je ploča pod nazivom “Young & Dangerous” odjeknula prilično glasno i naširoko. Kako i ne bi, kad je zbornik sjajnih pesama, zaraznih melodija i refrena, što bi se rekli “radio friendly” hitova, ali na svojevrstan retro način, koji je sve popularniji.

Ostatak benda je aposlutno u senci harizmatičnog frontmena Luka Spilera koji svesno imitira veličine kao što su Mark Bolan, Stiven Tajler ili Fredi Merkjuri, stasom, glasom i outfitom. Njegovo ponašanje na sceni i spotovima koje sam uspeo da pogledam do sada jasno pokazuje da je odlučio da bude zvezda, a čini mi se da to već i jeste… Koliko se već može biti rock star u današnje vreme. Prodaja albuma i pregledi na YouTube kanalima mu daje za pravo da sanja dugu i bogatu karijeru rokenrol zvezde. Ostali članovi benda nisu samo puki dekor, jer su odlični muzičari što se zaista može čuti na “Young & Dangerous” ploči o kojem ću vam sad izdeklamovati par reči.

Četrdesetak minuta, trinaest pesama (od toga prvi singl “Body Talks” u dve verzije) prosečnog trajanja – 3 minuta (što uopšte nije slučajno) nude pregršt pesama i pesmičuljaka pogodnih za pevanje, igranje, cupkanje i podvriskivanje na koncertima, a bogami i kućnim žurkama, ili pak, subotnjim velikim spremanjima kuće ili ubacivanjem u plejliste lokalnih radija koji drže do sebe (što, jelte, nije slučaj u našoj zemlji, jer su, još jednom ponavljam, muzički urednici totalni kreteni i ne vide dalje od nosa Sergeja Ćetkovića i sisa Nataše Bekvalac i Severine). Dakle, sve smo ovo već čuli, sve je ovo prežvakano i reciklirano, ali je iskorišćeno na čudesno dobar način pa tako “Body Talks” liči na T-Rex, “Primadonna Like Me” na Slade, a “Who Am I” na The Kinks u svom najrazigranijem obliku. “People” bi mogao biti razvodnjeni hit “Guns N Roses” ili “Foo Fighters”, a “Somebody New” i “Tatler Magazine” reciklaža Fredija i družine, ali, podvlačim, ovo je zdrav album kao rano prolećno povrće. Obratite pažnju na The Struts jer zaista imaju šta da ponude i daju nam nadu da se rokenrol vraća.
Zoran Popnovakov