Savršeni triple bill: „Blow up“, „The Conversation“ i „Blow out“
Helly Cherry
Evo predloga za trostruki filmski maraton filmova koji su međusobno uvezani i isprepletani ako creva, jer se na neki način bave sličnim temama – rekonstrukcijom realnosti na osnovu slike ili zvuka i različitim načinima na koje ta „realnost“ može kroz te medije (sliku, zvuk) da se interpretira i tumači šaljući junake ovih filmova na odiseju paranoje, intrige i misterije.
Za razliku od filmova koje je neposredno inspirisao, kao što su „Prisluškivanje“ ili „Blowout“, koji su se kretali linijom paranoidnih noar trilera, sam „Blow up“ je manje triler istrage koliko više jedna egzistancijalna psihološka drama o čoveku koji polako gubi vezu sa realnošću.
Ono što film isprava savršeno pokazuje jeste taj neki lepršavi sving London 60-ih i glavnog junaka modnog fotografa Pitera koji egzistira u nekom svom mehuru ekskluzivnih fotošutinga, modela koji mu se bacaju pod noge i besmislenog seksa i razbibrige. Međutim, to je samo glazura ispod koje tinja jedno očigledno nezadovljstvo i Piterova želja da se bavi nekim „ozbiljnijim“ stvarima ili pak, posveti se sasvim umetnosti kao takvoj.
U potrazi za novim fotografskim doživljajima slučajno nailazi na tobože naivni ljubavni par koje izdaleka fotografiše, međutim kasnije bliže inspekcije tih fotografija, koje kreće opsesivno da uveličava, otkivaju mu moguću misteriju i mogućnost zločina.
Da li je do zločina zaista došlo ili je sve u Piterovoj glavi osnovno je pitanje filma, učitava li Piter u svoje isprazno bivstvovanje misteriju koje tu zapravo nema da bi svom radu i svojoj sudbini dao neki viši smisao, da li njegova percepcija sopstvenog fotografskog rada time počinje da dobija na auri veće misterioznosti, elemente začudnog, skoro fantazmogoričnog i posmodernog?
Film se od tog momenta može posmatrati i kao komentar o umetniku i percepciji umetnosti kao poligonu različitih interpretacija i učitavanja.
U svakom slučaju, svojim ambivalentnim završetokom koji ostavlja Pitera u nekoj vrsti fantazmogoričnog limba u kome se na neki način prihvata imaginacija kao osnovna životna vodilja, „Blow up“ ostavlja i gledaocima da sami zaključe šta su zapravo ovde gledali.
Dobitnik Zlatne palme u Kanu 1974. godine, „Prisluškivanje“ je film decenijama ispred svog vremena, iako deluje da savršeno inkapsulira paranoične 70-e i razne politčke intrige koje su kulminirale Votegejtom, film je koji svojim konspirativnim tonom proročki najavljuje i ovo što danas živimo, kada je ceo naš život bukvalno pod prismotrom društvenih mreža i korporacija.
„Prisluškivanje“ se bavi prismotrom jednog para koje „uhodi“ iskusni operativac i stručnjak za „prisluškivanja“ Hari Kol, naizgled proračunati i dosadni činovničić malog formata koji naprasno postaje proganjan što svojom savešću što različitim intrigama slučaja koji istražuje i koji mu deluje kao zaverenička igra moćnika.
„Prisluškivanje“, osim što je film koji, iako vizuelno ne izgleda kao „praznik filma“, donosi neke inovativne sekcvence montaže i upotrebe zvuka i jedan od najkompleksnijih likova u Hekmanovoj karijeri – strogog, povučenog i organizovanog profesionalca Harija Kola, skoro antičoveka u grubom smislu reči, koji mic po mic postaje sve paranoični kako se film bliži kraju i kako shvata da je svet koji nastanjuje zapravo svet permanentne prosmotre, uhođenja i nikakvog prava na slobodu niti privatnost. Stanje „permanentne paranoje“ u kojoj proradi i njegova savest guraju ga u spiralu pogrešne interpretacije slučaja koji istražuje, te na kraju nismo ni sigurni da li je ono čemu Hari svedoči samo zbir njegovih paranoičnih košmara u jednoj oniričkoj atmosferi histerije ili brutalna realnost u kojoj je njegov poziv doveo do nečijeg ubistva. Stanje u kome film ostavlja Harija je stanje večitog limba u kome će se preplitati strah za privatnost i strah od sveta koji je stvorio svojim delovanjem, a to je svet Velikog brata koji vodi u autokratiju, totalitarizam i različite maliciozne političke intrige.
Pratimo majstora za zvuk (odlični Džon Travolta) koji u pokušaju da snimi zvuke za B horor film na kome radi slučajno snimi saobraćajnu nesreću za koju će se ispostaviti da je poligon političke zavere. Ponavljajući sajajan rad kamerom De Palma izvlači maksimum iz Travoltinog paranoičnog lika koju uz pomoć slike i zvuka pokušava da sklopi scenu zločina, simbolišući u svojim nastojanjima svakog filmskog radnika koji od parčića realnosti zida filmski narativ.
Ljubitelji Džona Litgoa videće ovog glumca u njegovo verovatno prvoj ulozi serijskog ubice koju je kasnije kroz karijeru ponavljao. Prva i poslednja scena filma koje se međusobno reflektuju, a opet suštinski razlikuju predstavjaju poruku o tome koliko umetnik ostavlja duše i ličnog pečata u svoja ostvarenja.
BLOW-UP (1966)
„Blow-up“ Mikelanđela Antonionija svakako je jedan od najuticajnijih filmova 60-ih.Za razliku od filmova koje je neposredno inspirisao, kao što su „Prisluškivanje“ ili „Blowout“, koji su se kretali linijom paranoidnih noar trilera, sam „Blow up“ je manje triler istrage koliko više jedna egzistancijalna psihološka drama o čoveku koji polako gubi vezu sa realnošću.
Ono što film isprava savršeno pokazuje jeste taj neki lepršavi sving London 60-ih i glavnog junaka modnog fotografa Pitera koji egzistira u nekom svom mehuru ekskluzivnih fotošutinga, modela koji mu se bacaju pod noge i besmislenog seksa i razbibrige. Međutim, to je samo glazura ispod koje tinja jedno očigledno nezadovljstvo i Piterova želja da se bavi nekim „ozbiljnijim“ stvarima ili pak, posveti se sasvim umetnosti kao takvoj.
U potrazi za novim fotografskim doživljajima slučajno nailazi na tobože naivni ljubavni par koje izdaleka fotografiše, međutim kasnije bliže inspekcije tih fotografija, koje kreće opsesivno da uveličava, otkivaju mu moguću misteriju i mogućnost zločina.
Da li je do zločina zaista došlo ili je sve u Piterovoj glavi osnovno je pitanje filma, učitava li Piter u svoje isprazno bivstvovanje misteriju koje tu zapravo nema da bi svom radu i svojoj sudbini dao neki viši smisao, da li njegova percepcija sopstvenog fotografskog rada time počinje da dobija na auri veće misterioznosti, elemente začudnog, skoro fantazmogoričnog i posmodernog?
Film se od tog momenta može posmatrati i kao komentar o umetniku i percepciji umetnosti kao poligonu različitih interpretacija i učitavanja.
U svakom slučaju, svojim ambivalentnim završetokom koji ostavlja Pitera u nekoj vrsti fantazmogoričnog limba u kome se na neki način prihvata imaginacija kao osnovna životna vodilja, „Blow up“ ostavlja i gledaocima da sami zaključe šta su zapravo ovde gledali.
THE CONVERSATION (1974) – Ili stanje permanentne paranoje
„Prisluškivanje“ je nesumivo najbolji Kopolin film ako uzmemo u obzir kompletno autorstvo (njegov originalni scenario + režija), dočim su „Kum“ i „Apokalipsa“ rađeni po književnim predlošcima i pomagačima u pisanju.Dobitnik Zlatne palme u Kanu 1974. godine, „Prisluškivanje“ je film decenijama ispred svog vremena, iako deluje da savršeno inkapsulira paranoične 70-e i razne politčke intrige koje su kulminirale Votegejtom, film je koji svojim konspirativnim tonom proročki najavljuje i ovo što danas živimo, kada je ceo naš život bukvalno pod prismotrom društvenih mreža i korporacija.
„Prisluškivanje“ se bavi prismotrom jednog para koje „uhodi“ iskusni operativac i stručnjak za „prisluškivanja“ Hari Kol, naizgled proračunati i dosadni činovničić malog formata koji naprasno postaje proganjan što svojom savešću što različitim intrigama slučaja koji istražuje i koji mu deluje kao zaverenička igra moćnika.
„Prisluškivanje“, osim što je film koji, iako vizuelno ne izgleda kao „praznik filma“, donosi neke inovativne sekcvence montaže i upotrebe zvuka i jedan od najkompleksnijih likova u Hekmanovoj karijeri – strogog, povučenog i organizovanog profesionalca Harija Kola, skoro antičoveka u grubom smislu reči, koji mic po mic postaje sve paranoični kako se film bliži kraju i kako shvata da je svet koji nastanjuje zapravo svet permanentne prosmotre, uhođenja i nikakvog prava na slobodu niti privatnost. Stanje „permanentne paranoje“ u kojoj proradi i njegova savest guraju ga u spiralu pogrešne interpretacije slučaja koji istražuje, te na kraju nismo ni sigurni da li je ono čemu Hari svedoči samo zbir njegovih paranoičnih košmara u jednoj oniričkoj atmosferi histerije ili brutalna realnost u kojoj je njegov poziv doveo do nečijeg ubistva. Stanje u kome film ostavlja Harija je stanje večitog limba u kome će se preplitati strah za privatnost i strah od sveta koji je stvorio svojim delovanjem, a to je svet Velikog brata koji vodi u autokratiju, totalitarizam i različite maliciozne političke intrige.
BLOW OUT (1981)
„Blow out“ je na prvu loptu nešto konvencionalniji triler Brajana De Palme ponikao iz političke paranoje 70-ih, predstavljajući svojevrsni audio rimejk Antonionijevog filma „Blowup“ i komentar na Kopolino „Prisluškivanje“.Pratimo majstora za zvuk (odlični Džon Travolta) koji u pokušaju da snimi zvuke za B horor film na kome radi slučajno snimi saobraćajnu nesreću za koju će se ispostaviti da je poligon političke zavere. Ponavljajući sajajan rad kamerom De Palma izvlači maksimum iz Travoltinog paranoičnog lika koju uz pomoć slike i zvuka pokušava da sklopi scenu zločina, simbolišući u svojim nastojanjima svakog filmskog radnika koji od parčića realnosti zida filmski narativ.
Ljubitelji Džona Litgoa videće ovog glumca u njegovo verovatno prvoj ulozi serijskog ubice koju je kasnije kroz karijeru ponavljao. Prva i poslednja scena filma koje se međusobno reflektuju, a opet suštinski razlikuju predstavjaju poruku o tome koliko umetnik ostavlja duše i ličnog pečata u svoja ostvarenja.
Slobodan Novokmet