Rain Delay - Mediterranean: Letnja ploča sa okusom soli i mirisom maslina
Helly Cherry
Prvi susret sa muzikom benda Rain Delay imao sam pre negde petnaestak godina kada sam od drugara u paketu kupio njihova prva dva albuma “As I Bequeath My Yesterday” I “We Forget”. On ih je negde nabavio ranije ali mu se nisu bogznakako svideli pa mi ih je ponudio uz opasku “Neki naši… Lepotica i zver fazon… To ti voliš…” i prilično prihvatljivu cenu pa su ta dva diska vrlo brzo krasila već dobro popunjene police mog stana a bogami i sve češće popunjavale unutrašnjost mog plejera tada marke “Onkyo”.
Tu besramnu laž da je RAIN DELAY još jedan “lepotica i zver” bend sam otkrio vrlo brzo i shvatio da tu ima toliko slojeva da će mi trebati vremena da otkrijem šta to ovi “neki naši” kriju i koliki potencijal gaje. Ta dva albuma su posle nekog vremena “dobila noge” ali sam ih posle ponovo kupio, čini mi se baš od urednika ovog portala, ali to nije toliko ni bitno.
Kad sam čuo sledeći, treći album nekih godinu-dve posle tog istorijskog događaja odlučio sam da Rain Delay proglasim svečanim vladarima domaćeg metal trona kada je u pitanju moj muzički ukus, koji je, bez lažne skromnosti, preširok, raznovrstan, uvrnut i prilično neobičan kada se gleda sa strane. Tu fuziju muzičkih stilova, tu ubedljivost i spektar emocija nisam više (još) dobio ni od jednog domaćeg benda (do sad).
Nešto kasnije sam ih prvi put gledao i uživo. Čak se ne sećam ni gde je to bilo (verovatno u novosadskoj “Crnoj kući”) ali dobro pamtim taj osećaj ispunjenosti, zadovoljstva i začuđenosti da neki naš bend baš to i baš tako svira. Znam da mnogi misle da preterujem kad toliko hvalim Rain Delay ali to je bio bend baš kakav bih ja osnovao i u kojem bih voleo da sviram (kad bih znao da sviram).
Nešto kasnije sam upoznao i gosn. Pešića i skontao da je baš kul tip i da nije nikakav “vanzemaljac” nego običan, čak prilično skroman lik koji samo ima talenat da mi pogodi žicu. E sad, što takvih kao ja nema više i što RAIN DELAY ne puni velike hale i ide na evropske turneje ima mnogo različitih faktora o kojima ne bih puno razglabao. Znate i sami kako funkcioniše muzička industrija, pa i život sam. Pravda ne postoji, u to sam prilično siguran i puno sam se puta uverio. U bogove ne verujem, tek u pustu sreću i sudbinu kletu.
Ovaj podugački uvod je tu samo da biste shvatili s koje pozicije pišem ovu recenziju i koliko je teško i nezahvalno ocenjivati rad omiljenog benda. Pogotovo pošto mogu slobodno da kažem da smo gosn. Pešić i ja poprilično dobri. E, kako da ortaku kažeš da je snimio sranje od albuma? Kako da mu kažeš da je promašio poentu? Kako da mu daš do znanja da ti se album ič ne sviđa?
E, pa ovde to nije slučaj i imam sreću da ne moram da ovu recenziju uvijam u oblandu i pišem negativnu kritiku jer mi je album na ovih plus trideset i nešto legao baš, baš. Rain Delay su izbacili upravo takvu ploču kakvom su je nazvali. Mediteransku. Sa “okusom soli” (kako bi već rekao dobri Arsen), mirisom maslina, šuštanjem talasa, naslikanu najlepšom tirkiznom bojom.
Bojao sam se da će ovaj eksperiment ispasti pretenciozan, mlak ili nespretan ali sve je na kraju ispalo pa, gotovo perfektno. Od atmosfere, melanholične crte koja se provlači kroz svih sedam pesama koje zvuče potpuno sveže i novo i tek povremeno zaliče na originale sa prethodnih albuma, do odlične produkcije, kvaliteta muziciranja (na šta se nikad nisam ni žalio, a i svako ko bi to uradio bio bi jebeni licemer jer može da vam se ne svidi to što Rain Delay svira ali ne i kako svira) a naročito pevanja.
I Dušan se vidno popravio u tom segmentu a o ženskim, anđeoskim vokalima zaista ne treba trošiti reči već samo dodati – maestralno. I Ana Vlatković i Gordana Georgijević i Anđela Vemić i Jelena Icić zaslužuju sve pohvale za otpevane deonice. Da budem iskren, i dalje mi škripi pesma “Grand Summer” koja mi je i dalje najmanje “raindilejovska” i to samo jedan delić (onaj pokušaj repa) ali to ne znači da je pesma loša, već da je lestvica očekivanja odavno pomerena na visinu državnog rekorda. Takođe, priznaću da me od celog “Mediterranean” albuma još uvek najmanje radi “Winged Lion” ali verujem da će i to doći na svoje jer za ovih 10-15 slušanja prvo mi je favorit bila “Ne Dal Mondo” pa “Kyoto” pa “Samarcolin”…
Još bih dodao da sam poprilično ljut što album traje manje od pola sata i što je tu bilo još, po mom mišljenju, prostora za neke neverovatne kompozicije koje po senzibilitetu i ta kako odgovaraju ovoj skupini pesama. “Providence” svakako, “Par Ti San Marco” ili “ Siena” ali bi bilo zaista bezobrazno sa moje strane kada bih očekivao da Dušan i ekipa iz benda zaozbiljno uzmu u razmatranje te moje impresije. Jer sam samo fan i tako će i ostati i posle ove “primorske ploče”.
Možda najfascinantnije u celom ovom “mediteranskom” projektu je to što je su se ove pesme zaista desile i što je gosn. Pešić sa svima nama podelio svoju najdublju intimu. Da, reći ćete, to je uradio i ranije pošto ove pesme nisu nove. Nisu, ali način na koje su ove pesme odsvirane i prezentovane je bliskiji, prisniji, neposredniji… To je potez za veliki respekt i dubok naklon i gromoglasan aplauz. Od mene devetka za “Mediterranean” čisto da ne budem potpuno pristrasan.
Tu besramnu laž da je RAIN DELAY još jedan “lepotica i zver” bend sam otkrio vrlo brzo i shvatio da tu ima toliko slojeva da će mi trebati vremena da otkrijem šta to ovi “neki naši” kriju i koliki potencijal gaje. Ta dva albuma su posle nekog vremena “dobila noge” ali sam ih posle ponovo kupio, čini mi se baš od urednika ovog portala, ali to nije toliko ni bitno.
Kad sam čuo sledeći, treći album nekih godinu-dve posle tog istorijskog događaja odlučio sam da Rain Delay proglasim svečanim vladarima domaćeg metal trona kada je u pitanju moj muzički ukus, koji je, bez lažne skromnosti, preširok, raznovrstan, uvrnut i prilično neobičan kada se gleda sa strane. Tu fuziju muzičkih stilova, tu ubedljivost i spektar emocija nisam više (još) dobio ni od jednog domaćeg benda (do sad).
Nešto kasnije sam ih prvi put gledao i uživo. Čak se ne sećam ni gde je to bilo (verovatno u novosadskoj “Crnoj kući”) ali dobro pamtim taj osećaj ispunjenosti, zadovoljstva i začuđenosti da neki naš bend baš to i baš tako svira. Znam da mnogi misle da preterujem kad toliko hvalim Rain Delay ali to je bio bend baš kakav bih ja osnovao i u kojem bih voleo da sviram (kad bih znao da sviram).
Nešto kasnije sam upoznao i gosn. Pešića i skontao da je baš kul tip i da nije nikakav “vanzemaljac” nego običan, čak prilično skroman lik koji samo ima talenat da mi pogodi žicu. E sad, što takvih kao ja nema više i što RAIN DELAY ne puni velike hale i ide na evropske turneje ima mnogo različitih faktora o kojima ne bih puno razglabao. Znate i sami kako funkcioniše muzička industrija, pa i život sam. Pravda ne postoji, u to sam prilično siguran i puno sam se puta uverio. U bogove ne verujem, tek u pustu sreću i sudbinu kletu.
Ovaj podugački uvod je tu samo da biste shvatili s koje pozicije pišem ovu recenziju i koliko je teško i nezahvalno ocenjivati rad omiljenog benda. Pogotovo pošto mogu slobodno da kažem da smo gosn. Pešić i ja poprilično dobri. E, kako da ortaku kažeš da je snimio sranje od albuma? Kako da mu kažeš da je promašio poentu? Kako da mu daš do znanja da ti se album ič ne sviđa?
Bojao sam se da će ovaj eksperiment ispasti pretenciozan, mlak ili nespretan ali sve je na kraju ispalo pa, gotovo perfektno. Od atmosfere, melanholične crte koja se provlači kroz svih sedam pesama koje zvuče potpuno sveže i novo i tek povremeno zaliče na originale sa prethodnih albuma, do odlične produkcije, kvaliteta muziciranja (na šta se nikad nisam ni žalio, a i svako ko bi to uradio bio bi jebeni licemer jer može da vam se ne svidi to što Rain Delay svira ali ne i kako svira) a naročito pevanja.
I Dušan se vidno popravio u tom segmentu a o ženskim, anđeoskim vokalima zaista ne treba trošiti reči već samo dodati – maestralno. I Ana Vlatković i Gordana Georgijević i Anđela Vemić i Jelena Icić zaslužuju sve pohvale za otpevane deonice. Da budem iskren, i dalje mi škripi pesma “Grand Summer” koja mi je i dalje najmanje “raindilejovska” i to samo jedan delić (onaj pokušaj repa) ali to ne znači da je pesma loša, već da je lestvica očekivanja odavno pomerena na visinu državnog rekorda. Takođe, priznaću da me od celog “Mediterranean” albuma još uvek najmanje radi “Winged Lion” ali verujem da će i to doći na svoje jer za ovih 10-15 slušanja prvo mi je favorit bila “Ne Dal Mondo” pa “Kyoto” pa “Samarcolin”…
Još bih dodao da sam poprilično ljut što album traje manje od pola sata i što je tu bilo još, po mom mišljenju, prostora za neke neverovatne kompozicije koje po senzibilitetu i ta kako odgovaraju ovoj skupini pesama. “Providence” svakako, “Par Ti San Marco” ili “ Siena” ali bi bilo zaista bezobrazno sa moje strane kada bih očekivao da Dušan i ekipa iz benda zaozbiljno uzmu u razmatranje te moje impresije. Jer sam samo fan i tako će i ostati i posle ove “primorske ploče”.
Možda najfascinantnije u celom ovom “mediteranskom” projektu je to što je su se ove pesme zaista desile i što je gosn. Pešić sa svima nama podelio svoju najdublju intimu. Da, reći ćete, to je uradio i ranije pošto ove pesme nisu nove. Nisu, ali način na koje su ove pesme odsvirane i prezentovane je bliskiji, prisniji, neposredniji… To je potez za veliki respekt i dubok naklon i gromoglasan aplauz. Od mene devetka za “Mediterranean” čisto da ne budem potpuno pristrasan.
Zoran Popnovakov