Fašizam antifašista - Pjer Paolo Pazolini (Oksimoron, 2023)
Helly Cherry
Da je Pazolini živ, ponovo bi ga ubili. Jedan od najvećih umetnika XX veka, genijalni filmski autor, pisac, pesnik, politički mislilac i polemičar, nikada nije prestao da bude aktuelan. Komunista kakvog nije prihvatala komunistička partija, vernik koji se borio protiv crkve i snimio najhrišćanskiji film po jevanđelju, intelektualac koji je beskompromisno stajao iza svog dela, mišljenja i hrabro izlazio na crtu, čak i jednom Italu Kalvinu, Albertu Moraviji i mnogim drugim savremenicima.
Ovom malom i vrednom knjigom obuhvaćen je isključivo aspekt Pazolinijevog učešća u javnom životu italijanskog društva, u periodu od 1962. do 1975.godine, njegova dubinska esejistička sagledavanja fašizma i njegovih preobražaja u politici, kulturi i lingvistici. Takođe tu je i jedan intervju koji je dao Masimo Finiju za L’Europeo iz decembra 1974. Svi tekstovi su pisani kolumnističko polemičkim stilom za dnevne/nedeljne novine i počivali su na nekoj aktuelnoj dnevnopolitičkoj temi, koja bi se pod Pazolinijevim perom preobražavala u nešto što je mnogo dublje, ozbiljnije i vizionarski bezvremeno.
Pazolini je kao osvedočeni antifašista, šezdesetih godina detektovao problem na Levom frontu, shvativši da njegovi ideološki „istomišljenici“ nisu u stanju da prepoznaju novi fašizam koji se rodio u potrošačkom društvu, fašizam koji je od radnika i seljaka napravio malograđane. Ili nisu bili u stanju to da shvate, mislio je Pazolini, ili im je konformistički položaj kritike uperene ka „arheološkom fašizmu“, kako je nazivao onaj musolinijevski, bio lagodan i nekako im se usladio. Front bez borbe je uvek rađao konformiste, nešto poput današnjih lažnih „tastatura“ aktivista. Zaista, ne bih mogao da zamislim Pazolinija na društvenim mrežama. Još tada je shvatio moć medijske manipulacije i lobotomije koja će biti sprovedena nad čovečanstvom zloupotrebom televizije. Šta bi tek rekao za današnje digitalno doba kojim se sprovodi kretenizacija i potpuna dehumanizacija, pitao sam se.
Takođe, ne bih mogao da ga zamislim kako sedi ne nekom forumu zajedno sa Pitersonom, Žižekom ili već nekim trećim, za koji se kupuju skupocene karte preko interneta i gde se razglaba o klimatskim promenama, ratu u Rusiji i Ukrajini, krizi na Bliskom Istoku. Ne zato što to nisu bitne teme, već zato što bi se sam način njihovog sagledavanja drastično razlikovao, ali i sam taj momenat komercijalizacije bi se kosio sa njegovim svetonazorima.
Pazolini je bio intelektualno pošten, a takvim ljudima u današnjim vremenima sledi margina ili smrt. Nisam siguran da svet danas daje prostora takvim intelektualcima. Fašizam je pobedio, a taj glavni, globalni, kojem danas služe mnogi ubeđeni „antifa“ ratnici, rađa male nacoške, primitivne, populističke, povampirene arheološke oblike koji daju poseban štimung ovom vašarskom horor filmu u kojem se odigrava novi svet.
Da, siguran sam, da je Pazolini živ, ponovo bi ga ubili.
Pazolini je kao osvedočeni antifašista, šezdesetih godina detektovao problem na Levom frontu, shvativši da njegovi ideološki „istomišljenici“ nisu u stanju da prepoznaju novi fašizam koji se rodio u potrošačkom društvu, fašizam koji je od radnika i seljaka napravio malograđane. Ili nisu bili u stanju to da shvate, mislio je Pazolini, ili im je konformistički položaj kritike uperene ka „arheološkom fašizmu“, kako je nazivao onaj musolinijevski, bio lagodan i nekako im se usladio. Front bez borbe je uvek rađao konformiste, nešto poput današnjih lažnih „tastatura“ aktivista. Zaista, ne bih mogao da zamislim Pazolinija na društvenim mrežama. Još tada je shvatio moć medijske manipulacije i lobotomije koja će biti sprovedena nad čovečanstvom zloupotrebom televizije. Šta bi tek rekao za današnje digitalno doba kojim se sprovodi kretenizacija i potpuna dehumanizacija, pitao sam se.
Takođe, ne bih mogao da ga zamislim kako sedi ne nekom forumu zajedno sa Pitersonom, Žižekom ili već nekim trećim, za koji se kupuju skupocene karte preko interneta i gde se razglaba o klimatskim promenama, ratu u Rusiji i Ukrajini, krizi na Bliskom Istoku. Ne zato što to nisu bitne teme, već zato što bi se sam način njihovog sagledavanja drastično razlikovao, ali i sam taj momenat komercijalizacije bi se kosio sa njegovim svetonazorima.
Pazolini je bio intelektualno pošten, a takvim ljudima u današnjim vremenima sledi margina ili smrt. Nisam siguran da svet danas daje prostora takvim intelektualcima. Fašizam je pobedio, a taj glavni, globalni, kojem danas služe mnogi ubeđeni „antifa“ ratnici, rađa male nacoške, primitivne, populističke, povampirene arheološke oblike koji daju poseban štimung ovom vašarskom horor filmu u kojem se odigrava novi svet.
Da, siguran sam, da je Pazolini živ, ponovo bi ga ubili.
Đorđe Kalijadis