Neizbrisivo sećanje: 9. Somborski internacionalni festival stripa i fantastike

木曜日〜一匹狼

Programska šema Festivala isticala je da zvanični deo događaja počinje tek u petak naveče, a da se u Kasinu odlazi tek narednog dana izjutra. Samim tim, to mi je teoretski davalo dva dana da se vucaram po Somboru onako turistički. Prema tome, ovaj dan nije bio maltene uopšte ispunjen događajima.

Jeste, doduše, bio zabeležen nekim izostancima, ali i nekim novitetima. Od izostanaka, kako sam saznao od Danila, ove godine Dragana Kuprešanin neće posećivati, a izostala je i poseta Stanislave Matanović. „Deveta dimenzija“, inače česti gost Sombora, je takođe ove godine pauzirala. Pak depresvnije je to da je jedna antikvarnica u centru, izvor nekolicine starih knjiga koje sam pokupovao, zvanično zatvorena. (Zapravo, depresivnije je što me je do hostela vozio taksista ko za inat poreklom iz Kragujevca; ko je iole proveo vremena u Kragujevcu zna kakve muke to implicira).

Od noviteta, treba se dotaći kasnijeg dela dana. Naime, nakon overe prodavnice umetničkog alata „Ars“, bacio sam pogled na telefon. Usledilo je dopisivanje sa više strip autora sa kojima sam tek u poslednje vreme u čestom kontaktu, i.e. sa Olgom, Martom, Bogdanom i sestrama Dervanović. Najproduktivniji razgovor se ticao bootleg robe u lokalnom YouMart-u, a o tome ću vam jednom prilikom uživo, uz kakvo piće. Kao što rekoh, ovaj dan nije bio maltene uopšte ispunjen događajima.

Kuriozitet: Ovo je jedini od četiri dana provedenih u Somboru gde sam platio sva tri obroka koja sam jeo.

金曜日〜フェア・オブ・ザ・ダーク

Danilo veli da će sastajanje tek predveče, kad se sve oko organizacije sredi. To mi je potvrdio i Tom Morrow, kao sad već ispraksovani član organizacije festivala. Razumem ih; kako sam lično prisustvovao procesu pripreme Kasine i materijala za festival, znam koliko truda, znoja i živaca se potroši. Grad je bio miran, vreme idealno, a ulice dušu dale za pešačenje od bezmalo četiri sata. Doduše, pre toga se kvaliteno vreme iskoristilo u kafiću, uz polurevnosno vežbanje katakane.

Poruke su i dalje stizale. Mnogo pre toga, saznao sam da će nekoliko meni neizmerno dragih prijatelja doći tek u subotu. Dakle, to je značilo da će u petak vrlo malo novog naroda prisustvovati. Usamljenost i potreba za družbovanjem je nakratko ublažena razgovorom sa jednim prodavcem starih knjiga, uglavnom o istoriji (uvertira za kasnije). No, ovaj dan nije bio maltene uopšte ispunjen događajima...

...je nešto što bih ponovio, da jedan susret u pešačkoj zoni nije promenio sve.

Uz trapav zagrljaj i par veselih usklika (na dva jezika), pozdravih se sa Sarom i Anom. Vazda vredne sestre Živković su definitivno prve dve zvanice Festivala na koje sam naleteo, u procesu potražnje smeštaja sa njihove, a ručka sa moje strane. Zaseli smo u kafić, naručili par stavaka, i jedan telefonski razgovor i kafu-do-dve kasnije, one se zaputiše ka smeštaju. Nedugo potom, dok sam ih čekao pri replici Laze Kostića, prođoše supružnici Kerac. Drugi par gostiju, u rasponu od manje od pola sata. S obzirom na neispunjenost prethodne polovine dana, ovo je već obećavalo.


No, dvojac sestara je izašao, pa se zaputismo – dužim putem – ka Muzeju podunavskih Švaba, na izložbu koja je obeležavala 15 godina serijala „Vekovnici“. I naravno, usledila je nova tura sretanja sa poznanicima – Ratko, vazda mlad duhom i sa telefonom u ruci, spreman da fotka, dočekao nas je na objektiv. Unutar muzeja, prvo naletosmo na Marka Stojanovića, idejnog čoveka iza „Vekovnika“ i selektora izložbe. U samom izložbenom prostoru bejaše pomenuti Tom Morrow, u elementu kao i uvek. I naravno, da se događaj upotpuni, Geza Šetet je posmatrao radove. Ne moram da vam naglasim kako su nam pozdravi protekli, svi već znaju da sa njim, kao i sa Zoranom (Morrow-om) imam družbenu kilometražu.

Opet, to je četiri nove osobe, u rasponu od 30 minuta. Petak se zahuktavao!

Prava eksplozija je počela kada smo se zaputili ka Klubu ljubitelja stripova i naučne fantastike. Spremite se, nabrajanje imena sleduje, ali odradimo to nešto kreativnije. Dakle, od ljudstva prethodnih festivala, tu je bio Stevan, vazda spreman na kvalitetnu spiku. Biljana i njen uvek prijatan osmeh su nas troje dočekali na ulasku u prostorije kluba – krcatog strip delatnicima! Do Biljane, u sedištu, sedi Nikolina, zasigurno najaktivnija polaznica somborske radionice stripa – i odskora predavač u istoj. Ilija i Peđa iz „Forme B“ su konkretno mene dočekali raširenih ruku, a ukratko se popričalo i o par poslovnih projekata (o tome neki drugi put). Do Danila jedva dođoh da se pozdravim, zbog tolike gužve u saobraćaju stripara. E sad, premda sam ga prvo ČUO a tek potom VIDEO, Zoran Aladžić se nije dao zaobići. A nije se dao zaobići ni Tiberije Beka, ispraksovani naš autor sa dobrim učinkom spolja. I svakako ne treba zaboraviti Tanju, idejnog tvorca portala Film & Strip Rip, kao i delatnice pri fanzinu-portalu Hellycherry, premda nam se ona to veče pridružila nešto kasnije.

- Kako?

- Džigera.

Kad smo već kod Tiberija, ovde se treba osvrnuti na novitete ove iteracije Somborskog festivala. Naime, ovo je pomenutom Tiberiju prvi put u Somboru. Svoj debi je ovde napravila i Slavica Kupenkova, čije sam radove imao čast da vidim i u sklopu projekta „CAN for Balkans“. E sad, Stevan je faktički domaći u Somboru, ali mu je ovo prvi put da komunicira sa sestrama Živković. Isto se može reći i za Dejana Podlipeca, umetnika koji je to veče bio prepun pozitivne energije.

Matine, soare, ili kako god, taj deo večeri je bio nezaustavljiv. Primera radi, Geza i Ilija su se vazda gađali zazubicama, prisećavši se ratnih priča koje sačinjavaju srž njihovog poznanstva. Vazda vredne i radine, bliznakinje iz Beograda su iskopale iz arhiva Kluba stripa jednu dečiju mangu na japanskom, orne da me propitaju pređeno gradivo. A svakako treba istaći i činjenicu da se Aladža svojim elegantno vocifernim gla—

Ne. Ne elegantno vocifernim. Ček da se ispravim.

Ahem!

A svakako treba istaći i činjenicu da se Aladža svojim B-A-R-Š-U-N-A-S-T-I-M glasom obratio potpisniku ovih redova kad je video zlosutnu sveščicu za zapisivanje dnevnih događaja – štono bi Anja rekla, „tekicu“.

„Piši!“ veli Aladža, a staklo se trese od vikanja. „Kaže Piiiiši!“ Smejanje nije izostalo unutar društva. „Sve zapisuje, kod njega moraš oprezno!“

„E, a tačno je to da sve zapisuje,“ veli Morrow Podlipecu uz već treću čašicu. „Ja sam se tako opeko prvi put.“

Mada, ni novajlijama na ovom polju ova činjenica nije omakla. „Ko zna šta ti tu pišeš,“ veli Tiberije, a osmeh mu se ne miče s lica. „Sigurno tu stoji nešto tipa „A, ovaj Tiberije ovde pljuje strip autore, sve ovde upropastio“, itd.“. Naravno, nisam to zabeležio – bio sam mnogo gori.

Tu je, pak, bilo i interesantnih trenutaka. „Izvini, ti si Slavica Kupenkova?“ „Jesam, jesam.“ „Ej, pročitao sam tvoj strip za „CAN for Balkans“, jako mi se svideo!“ „Hvala ti puno! To sam odradila na plaži, bila mi je potrebna inspiracija, pa ono – okružena morem, grčka mitologija, i tako to.“ Držanje ove dame je odavalo zrelost u godinama, ali i dozu nesigurnosti na ovom polju rada. „Nego, moji scenariji su debilni! Stvar je u tome što ja nisam scenarista, treba mi neki kvalitetan scenarista da mi da dobre ideje.“ Em su sestre Živković istakle komentarima, em sam ja iste dopunio gestikulacijom. „Nije valjda?!“ veli Slavica, a zenice se raširiše od sreće. „Samo kaži kad i kako, i šaljem scenario.“ „Obavezno, hvala puno!“ „Jel te ima na Instagramu?“ „Evo, nađi me ovde.“ Što volim miris spontane saradnje tako uveče.

- Ma, radi non-stop. Zauzet za osmoricu. A inače mi je jedan od najbliskijih prijatelja.

- Stvarno?!

- Indeed.

Kako je vreme odmicalo, Peđa iz Bratunca nam se pridružio, inače stari prijatelj stripa i organizator festivala na obali Drine. Danilo ga kao kolega poznaje odavno, sestre Živković kao gošće odnedavno, a Marko Stojanović u oba svojstva od poodavno; naše međupoznanstvo je uglavnom bilo na bazi sretanja po događajima, ali intenzitet i energija nisu ništa manji.

Kad smo kod energije i intenziteta – dolazimo do ključnog dela večeri, narode moj. Kad Danilo opali karaoke, zapevaju i pevci i koke. Dakako su tu svoj glas pustili i Slavica i Danilo, a i par ljudi pride (ima i nekih video snimaka dužine bambusovog lista; ko razume, shvatiće). A onda je Ana prihvatila mikrofon i zapevala „Fear of the Dark“. Kao strastveni Maiden-ovac, Stevan je uleteo u prostor okružen stripom i blagosiljao muzički izbor. Usledio je razgovor o bendu između njega i devojaka, koji sam prikladno krstio Maiden’s Cappricio (mada ne znam zbog čega, na vrhu mi je jezika...) Pevalo se još, otprilike dok nije stiglo vreme da se preorijentišemo ka kafani „Orijent“...

...unutar koje smo proveli čitavih sedam minuta, dok nas gužva nije potisla. Sara, Ana, Slavica i moja prepotentnost smo seli napolje za prvim slobodnim stolom, a nepunih pet minuta docnije i Stevan dolazi. Vesela petorka je, između ostalog, diskutovala strip, poslove, poslovne prevare, profesionalne angažmane, muziku i sl. I premda je Danilo sa probranim striparima u samom zdanju ostao do negde tri ujutru, spolji faktori su se ranije vratili kući. Prvo veče je, što bi rekli drevni Skordisci, prošlo fenomenalno. Jaka uvertira za naredni dan, i savršeni recept za lečenje straha od mraka.

Kuriozitet: Ovog dana sam dobio gratis ručak, doduše pozni; pice unutar Kluba ljubitelja stripa su legle kao kec na desetku.

土曜日〜便利な斧とヤザクの水です

Od svih prisutnih prethodne noći, ja nisam bio među onima koji su rabili Danilov mikrofon. Ali to ne znači da me je muzika zaobišla. Ne. Iz nekog razloga, u glavi mi se već naredno jutro usadila numera „You Could Be Mine“ benda Guns N Roses. Ne znam dal ste čuli za njih, indie neka priča, lokalna, tu iz jednog salaša. No, standardna kombinacija doručak-kafa-katakana-pešačenje je prethodila obilasku Dečije pijace na Ćelavom trgu, gde se opet pazarilo štogođ i dečici napravio profit. I ne, ovu tradiciju ne planiram da prekidam.

Aladža me je dočekao na jutarnji hang, sa izvesnim Tomislavom Takačem, koji mislim da je pisac. Razgovor je bio ležeran i ne preterano krcat informacijama. Tek dovoljno da se predstavnici „System Comics-a“, novosadskog SKC-a, „Komiko-a“, „Makonda“ i „Darkvuda“ pojave, uz par pločaša i privatnih prodavaca pride. Put me je naneo unutar Kasine, sa svojih standardnih 15+ štandova. Malo se čavrljalo sa Peđom oko budućih radova, te sa drugim Peđom oko igračaka, a narod je obrtao štandove i polako upijao atmosferu.

Naravno, stari prijatelji ne izostaju; dok sam sedeo za stolom sa izvesnim Takačem, sad već poznato lice osiječkog stripa je ušetalo – stari dobri Željko Gaš—pardon, Joksi—ne, ne, Šaši—ma ne, Samardž—ok, nije ni on (on ostaje za kasnije u ovom članku), samo da se podsetim…

Ivančić!

Željko Ivančić, vazda nasmejan, vazda staložen, sa svitkom originalnih crteža pod rukama i albumom ispred sebe. Premda smo malo razgovarali tokom ovog Sombora (tek dovoljno da se podsetimo šta se radi i gde se ide), ona energija koja nas prati još od Leskovca post-Corona-chan ne jenjava. No, meni je bilo zanimljivo kako mu se predstavio Takač, na isti način, treba naglasiti, kojim se predstavio apsolutno SVIMA na Festivalu. „Tomislav Takač, pisac“. Postoji razlog zašto je upravo ova konstrukcija reči bila dodatno zanimljivija kad se upravo Željku, a preda mnom, tako predstavio. A zašto? Pa, u svrhu nerviranja čitaoca, reći ću samo ovo – ko razume, shvatiće.

Indeed, nije samo Željko bio osiječki kadar kadra koji se zadenuo u gradu tamburaša, visokih košarkaša i pijanih stripaša. Naposletku, gde je Željko, tu je nedaleko i saradnik mu, čeoni čovek udruženja „Hrvatski autorski strip“ i ljubitelj solidnog ića i pića, senjor Saša Paprić. „Bratiču, tu li si?!“ veli on na moje „Sašengo!“, a ubrzo potom sleduje i zagrljaj, a bogami i jedan kabasti paket. Ne smem vam reći šta je u paketu, ali dostaviću vam itinerer istog – beskonačan, poput 90% mojih tekstova. Saša je bio spreman, kao zapeta puška, da autorske stripove novih hrvatskih autora promoviše novim generacijama, sa relativno skoro dopunjenom bibliotekom dela Dušana Gačića i pokojim drugim radovima.


A gde je Saša, tu je i lepša polovina mu; za stolom gde su meni najdraže bliznakinje ikada u tom trenutku sedele, primećujem onu istu kratku frizuru i osmeh od uva do uva odeven u kakvo metal-RnR-punk odelo (ali možda grešim; ispravićete me svakako). „Oho, Anja!“ velim. „Ijao, tu li si! Pusica!“ veli Anja nazad. A gde je Anja, tu se razgovor neminovno okrene na em kviz koji se redovno organizuje u Osijeku, em muziku i silne bendove. Razgovor, treba naglasiti, gde smo i bliznakinje i ja imali solidne adendume. Sa njihove strane, to je pomen benda Hydrogen koji će sa njima ostvariti jedan poseban vid saradnje. Prema tome, shvatite ovo kao indirektnu…neka, ipak direktnu preporuku da zapratite ovaj bend i overite njihov zvuk. Sa moje strane, to je pomen udruženja „Rođen negde dole“ i prakse promovisanja indie bendova u cilju širenja kvalitetne muzike u malim mestima. Ne zapostavljajmo lokalpatriotizam, ljudi.

Stari prijatelji su uvek dobrodošli, i lepo je ispratiti tradiciju. Ali meni je uvek draže da saznam nešto novo što se kuva. I ove godine, to sam i te kako imao da zapazim. U svoj toj gomili stripova, akcionih figura, vinila i replika Zagorovih sekira (ne pitajte), vidim ja štand sa raširenim printovima tabli stripa i stikerima. Sa jedne strane štanda su dvoje stranaca, mlađih onako ljudi, koji su se raspitivali o radu izloženom na stolu. Sa druge strane štanda jedan visoki tanušni momak, poreklom iz Sivca kako ću kasnije saznati, i jedna sićušna, a podjednako tanušna devojka pokrivena tetovažama, Novosađanka rodom. Upamtite ova dva imena, narode – Vuk Zemunović i Aleksandra Komarčević, tj. Lora.

Zašto su ovo dvoje ostavili najveći utisak na mene? Pa, jedna reč – eksperiment. Vuk je scenarista njihovog zajedničkog strip projekta, a Aleksandra kompletni crtač. Međutim, ni on ni ona nemaju prethodnog iskustva u stripu – a sudeći iz razgovora sa njima, nemaju ni indicija da nastave istim da se bave. Vuk je u biti pesnik kraće forme, i njegove stihove možete overiti na Instagramu. Pritom je i virtuoz što se reči tiče u svakodnevnim razgovorima, ali to zadovoljstvo vam ostavljam da sami doživite kad popričate s njim. Aleksandra, pak, je više zainteresovana za ilustraciju i pogotovo koncept art. Oprobala se i u ilustrovanju poezije, a sudeći po stilu i po količini anime-inspirisanih radova, reč je o ženi od kulture. Kao ispomoć novim autorima, nisam mogao a da ne kupim barem jedan print njihovih tabli. I nek se ne uvrede moji dragi saradnici na polju stripa, ali ako bih odabrao najdraži ajtem koji sam kupio tokom Festivala, to je upravo tabla stripa ovih novih autora, i stvarno im želim mnogo sreće na dugom im putu ka uspehu.

Svakako, ne moraju dugo da čekaju. Tokom festivala, Lora je porazgovarala sa Sašom, i sve su prilike da će se oprobati radovima za časopis „Strip Prefiks“. A Vuk je bio uključen u razgovor sa Igorom iz „System Comics-a“ koji mu je razgledao table, tako da ko zna – možda se i tu nešto kuva. Sve u svemu, oboje autora po prvi put ulaze u strip, i tek ostaje za videti kako će to da izgleda. Inače, upamtite i Igora za kasnije.

Novitet je bio i overa Tanjinih heklanih radova. Dal su to Totoro torbe, Mononoke minđuše ili Ghibli gobleni, svakako izgledaju unikatno. Tu smo se dotakli malo teme promovisanja ručnih radinosti na društvenim medijima, složivši se da će, i pored slabe potražnje i skupoće samih proizvoda, domaća radinost uvek imati konzumente. Do istog zaključka, ali na potpuno drugu temu, smo došli Željko i ja; naime, razgovaralo se o hrani, te činjenici da restorana sa rustičnim izgledom i fokusom na hranu pravljenu od lokalnih namirnica, na tradicionalan način, nema toliko, ali da potražnja za istima ne jenjava.

Jel sam već stigao do hrane? E, pa, tu je jedan novitet prekinuo tradiciju. Naime, umesto da konzumiramo sad već legendarni Pasulj™©®, Paprići i ja smo se, na preporuku njihovih poznanika, uputili u lokal „Desetka“ gde su služili pite ispod sača. Malo je reći da smo jedva preživeli taj poduhvat. Eto vam još jedne preporuke – ako biste da se opitite, such zadovoljstvo samo sač može da pruži – somborski, jelte.

- Dobro, jesi, znao si.

- Moš’ me probudit usrijed ponoći i propitat’, znat ću dijelove kravljeg želuca!

Sedim ja tako za štandom „Hrvatskog autorskog stripa“, čavrljam sa Sašom i Anjom o silnim životinjama (ne pominjite Anji žabe; just sayin’), kad ovaj živahni par kreće da ustaje. „Odosmo mi po pivu do benzinske. Oš nešto pit?“, pita me moj kolega po kapljici. „Običnu vodu, ako može“. „A jebo te ja, pa imaš običnu vodu ovdje, festivalsku! Ustani uzmi.“ „E, ajde onda mi kupi vodu s ukusom?“ „Vodu s okusom?“ začuđeno će Anja, dok joj suprug koluta očima.

Neko vreme će proći od tog razgovora. Ne mogu biti siguran, ali mislim da sam tada razgovarao sa Željkom o rustičnim starim restoranima. Tu se nekako pojavio i par Paprića. „Evo ti voda sa okusom,“ veli Saša, kez rašireniji od ebole u pojedinim delovima sveta. „Okus prepeličjih jaja i sumpora. Jebala te voda s okusom!“ Držim ja siroti Jazak – to je očito brend ove vode – i lepo ga cevčim sa zadovoljstvom. Mislim da me je Saša počastio sa još par psovki pride, prijateljski.

Onda je usledio mali predah. Kasina se praznila, ljudi nekako letargično stajali, a strip autori ili crtali, ili se kretali. Slavica je tražila strip za svog sina, i nekako se oduševila na keca pogledom na radove Gradimira Smuđe. Što ne čudi, naposletku čovek zna šta radi. Napolju, dve japanološkinje su provodile vreme crtajući posvetu za posvetom, dok je stari, dobri Leo fon Punkerstein sedeo za stolom pored i komentarisao filmove Pajtonovaca (počev sa „The Meaning of Life“). Naravno, kao ispraksovani umetnik, i on je crtao redom posvete, uključujući i jednog pokvarenog Džonija za Saru.

U jednom trenutku, umetnice su morale da se udalje od stola, te su me zamolile da im pričuvam stvari. Nešto kasnije, vraćaju se one, te se razvija novi razgovor. Al ne lezi vraže – „Oprostite, dame, mogu li vam posudit ovog našeg živog navigatora, naš GPS, da nam pokaže gdje ćemo se smjestit?“ Usput, dobih driblanje. „Kak’ to da nisi bio na našoj tribini?“ „Jbg, zamolile me da im čuvam stvari!“ „Ako, ako, pamti pa vrati,“ veli Saša. Naravno, ne mogoh a da ne pomenem tu i Morrow-a. „Trebalo je da budeš na tribini, brate,“ viče Zoran, sav uzbuđen. „Da vidiš kako sam se opustio, koje sam fore provaljivao, pa baš bilo super.“ „O, ne sumnjam,“ dodajem onda, i te kako svestan da će moje odsustvo Saša da napravi u kakvu sprdnju. „Eto, ne dolaziš mi na tribinu, a tražiš mi vodu sa okusom, jebala te voda sa okusom.“

Nekako pri povratku, sedam u zadnje redove tek završene tribine sa predstavnicima izdavačke kuće „Forma B“ i Gezom. Ma ni sekund kako sedoh, Ilija pusti glas. „A evo ga i izvesni Ivan Veljković, naš saradnik i scenarista, koji nije bio sa nama na tribini!“ i naravno svi upere pogled u mene, ubogog i vazda nevinog. „Aman, bre, ljudi, tek uđoh.“ A znajući Iliju, i on je iskoristio priliku da me čačka. „Pa što ne bi na tribini, čoveče? Mi te isprozivasmo, tebe nigde nema!“ „Pa jbg, morao da vodim Sašu u hostel!“ Ilija naravno u smeh. „Eto, on ovamo kuka kako te nema na njegovoj tribini, a ovamo te otima sa moje tribine. Ako, ako.“ Hteo bih da kažem da sam barem jednu tribinu ispratio celu, al nisam – negde na pola Markove tribine o „Vekovnicima“ sam iskoračio napolje na vazduh, opet za stolom kod idejnih autorki strip projekta „Levania“.

No, jedan momčić, obrijane glave i sa setom pirsinga na telu, je prišao sestrama i jednoj, pa drugoj, prosledio par mangi kao poklone. Petar, kako tvrde sestre, je savršen model za njihovog lika Mišu, što je svakako ovaj vociferni (nikako baršunasti; tu čast ostavljamo Aladži) prodavac stripova prihvatio kao najmiliji kompliment. I da, on prodaje stripove – junošni Petar i njegov ortak Vanja, maltene suprotni u svemu, su obojica radili za štandom „Darkvuda“. A kako se činilo, najmanje jedan (i drugi) od ove dvojice je već bio na svom trećem ili četvrtom piću.

- Jeste, jeste! Puno je zvezda!

Kao savesna nastavnica, Ana je rešila da me propita japanski dok je Sara bila udubljena u rad. Malo je reći da sensej svoj posao radi izvanredno i besprekorno. Malo je reći i da je moj nivo japanskog očekivano nizak. I dok smo tako čavrljali, dok smo razmenjivali rečenicu za rečenicom na jeziku harizmatičnih voditelja TV kvizova, anime waifu-a sa nemogućim proporcijama i prodavaca ramen nudli u onim sitnim drvenim kolicima na ulici, ja sam ipak pronašao jedan segment japanskog koji je meni dragu nastavnicu nakratko zbunio.

„🙏 ✌️ 👌 👀.“

(Ko razume, gigachad je.)

Nedugo potom, zaputili smo se svako ka svojoj sobi. Bliznakinje su i dalje bile odsutne kad sam se vratio u Kasinu, te sam zaseo za stolom sa Petrom i Vanjom. „Dakle, čovek primeti onu kozju glavu koju sam kupio,“ kreće spiku Petar, a koleno mu skacka presavijeno preko drugog. „I pomenu neku bolest, al ne mogu da se setim koju...“

„Antraks.“

„Daaaa, bre! Antraks!“

Nedugo potom, nastavimo mi da se prosipamo fazonima. Trebalo je da vidite oduševljenje na Perinom licu kad je saznao da znam za „The Boondocks“ (ko razume, shvatiće). A trebalo je da vidite i količinu smeha koja je povremeno izletala iz inače tihog i rezervisanog Vanje. Kako su odsedali u istom hostelu poput drugih gostiju, ponudio sam se da i njima budem živi GPS i provedem ih do tamo. I naravno, kao da se obavljala kakva kosmička razmena, manje od minut kasnije nalećem na Saru i Anu, na putu za Kasinu. Posle živog razgovora o aparatima za hvatanje igračaka, nađosmo se natrag na Festivalu.


Saša je već cevčio svoje N-to pivo to veče. Naravno, orne alkohola, sestre su se zaputile ka benzinskoj pumpi. „Hoćeš nešto?“ pita Ana. „Samo vodu.“ „Ćeš neki sok možda?“ pita Sara. „Ma jok, uzmite mu vodu s okusom,“ dodaje Saša prevrćući jezikom. „Kup’te mu Jaaaazak, od jaja propalice i sumpora. Jebala ga voda s okusom.“ Sestre vrište od smeha, pogotovo na pogrešno izgovoreni sastojak. Naravno da fora ima šlag na torti. „Izvoli, Ivane,“ Ana pruža flašu. „Imali su Jazak – ali bez ukusa.“ „Eh, nema veze, preživeću.“

Dakako, onda u to neko doba naiđoše Petar i Vanja. „Yoooooou could be miiiiine!“ peva Ivan. „But you’re waaaaay out of liiiine!“ dodaje Petar. Nekako tu, na stepeništu Kasine, su se izdvojile grupice ljudi, svaka sa svojim pričama. Naša grupica je, sem bliznakinja, Saše i dvojice Darkvudovaca, sadržala i dva Ivana – jednog iz Hrvatske (uslovno rečeno; o tom malo kasnije), i jednog iz Svilajnca. I ne zaboravimo Stevana, koji je malo orbitirao kod nas, a malo sa suprugom.

Drugi Ivan se fino raspričao, mahom o sopstvenom radu kao majstora grafita. Nije izostala kvalitetna spika ni o slikarstvu, arhitekturi i inim drugim umetnostima. A proćaskalo se i o šuškanju i stišavanju od pre dva Festivala (ko razume, shvatiće). Premda je najsimpatičnija priča uključivala zajedničko nam poznanstvo. Petar je preuzeo reč.

„E, dakle kad je Denis--“ „Pajtak?“ „Da, da, Pajtak! Kad je on bio na Salonu, ja pozovem ortaka da izbleji sa nama. I onda Denis prokomentariše--“ i iskreno, ovde sam zaboravio šta. Da li je u pitanju bila muzika ili odelo ili pak strip, ne mogu da tvrdim, a nemam vremena da proverim. „I na to moj ortak će, onako glasno, „PA OVO JE PRAVI SRBIN, BRE!“ A mi tajac! Čekam, jebote, šta će Pajtak da odgovori. On, fala Bogu, onako znatiželjno „U jebote, nisam znao da je ovak’ lako postat’ Srbin, e!““ Zadovoljstva svakako nikad dosta, a svakako će se Pajtaku ovo prepričati tamo kad dođe novi Salon jesenas.

- Pa pazi, ja uglavnom pamtim beskorisne informacije. To je i dar i kletva.

Nekako nas je opet hteo „Orijent“. Ali ovaj put umesto da stojimo usred gužve unutra, sada smo stajali usred gužve napolju. Naravno, potom smo se dislocirali za zasebni sto – dve sestre, dva Darkvudovca i dva Ivana. Sve moj do mo—oooovaj, sve probrani ljudi od renomea. I o svemu se pričalo. Petra je, primera radi, držalo i dalje nerviranje oko pesama Željka Joksimovića („Šta u novembru?! Šta u decembru?! Šta, jebote, šta će se desiti?!?!“), Sara je cveće na stolu zalivala pivom, obe sestre su dobile po ružu kao poklon, jedna od ruža je po crvenilu poređena sa Ivanovim licem („Lege su me zvali Rumenige zbog crvenoga lica!“), a nekako se često provlačio u razgovorima dvometarski pećinski čovek sa sekirom od metar dužine. Pritom će Sara upravo foru „PA OVO JE PRAVI SRBIN, BRE!“ i na Ivana iskoristiti, mahom zbog njegovih komentara o korišćenju ćirilice u njihovom stripu. „Brate, znači on i Pajtak sledeći put pravo u crkvu,“ veli Petar. I da zlo bude gore, podsetio sam se na pesmu „Satisfaction“ iz zaludne mi mladosti – ispostavilo se i zaludne Ivanove mladosti, pride.

Po odlasku sestara na počinak, ostaše četiri visprena momka sama. Dijagonalno od njih, četiri pozamašne žene, dobro zapite, dobrog raspoloženja i orne da celo veče budu na nogama.

„A nemoj da nam se smejete,“ veli jedna od njih.

„Ne, ne, mi se to smejemo sa vama,“ dodaje Petar, „to je znak uzajamnog poštovanja.“

Ivan je takođe nešto dodao. Međutim, vreme za rastanak je nekako neminovno došlo. „Momci,“ veli najsitnija od žena, pucketajući prstom u vazduh, „unutra“. Momci, pak, su ostali spolja – prebacili su se u drugu kafanu, koju su nekih 15tak minuta kasnije oba Ivana napustila, svako na svoju stranu. Antiklimaktično veče, to stoji, ali svakako puno aktivnosti.

Kuriozitet: Ovog dana sam dobio gratis večeru. Bliznakinje su naručile piletinu i pomfrit, pa nisu mogle celo da pojedu. I premda se unakrsno delilo na obe strane, otprilike je 90% svog obroka Sara delila sa Leom a Ana sa mnom.

日曜日〜無

Provlačiti se sa koferom i rancem kroz gužvu maratona je otprilike prijatno koliko i cuganje komove rakije u tinejdžerskim godinama (znam, doživeo sam oba jada). U Kasini, tu za stolom, kao poručeni su sedeli čeoni ljudi „Forme B“ i Geza. Pričalo se o stripu, premda je Geza iskoristio ne kratki deo razgovora da prozbori koju o Bibliji. Naravno, saobraćaj je i dalje bio aktivan ispred i unutar Kasine, gde su se Danilo, Morrow, Aladža i Stevan smenjivali nekako na petnaestominutnoj bazi. Ratko i Biljana su došli nešto kasnije, a volonteri nešto ranije.

Ti volonteri su mi bili simpatični. Sem standardne Nikoline i još par izdanaka, tu je figurirala nova ekipa. I kako je program zahtevao, Yu-Gi-Oh! je morao da se odigra. Dozvolio sam sebi jedno desetak minuta da overavam partiju. Preneo bih deo tog razgovora između omladinom, ali ne smem, inače će legne jedan #Cancel. Bliznakinje su nastavile sa crtanjem posveta, spremne da održe svoju tribinu nepunih par sati kasnije. Geza je rešio još malo da prodiskutuje sa mnom o veri i Hristu, a autor za autorom su prolazili kroz vrata, uključujući Baneta, Papriće, Mikicu i ine druge. Jeste bila nedelja izjutra, ali zatišje je prerastalo ako ne u buru, onda u solidni talas.


Kako se i meni bližio odlazak, reših da obiđem malo štandove, po poslednji put. Opet kod „Hrvatskog autorskog stripa“ i Saše koji kulira. Yoooooou could be miiiiine!“ peva Ivan. „But you’re waaaaay out of liiiine!“ dodaje Saša. E sad, mi ne bismo bili mi da ne pričamo o budućnosti. Saša je pričao, nadugačko, o konkursima, festivalima, dolazećim izdanjima i saradnjama. Ja sam pričao o projektu sa Bogdanom, pomenutim negde gore, kao i sa bugarskim autorima na jednom dužem ostvarenju. I ne, nisam zaboravio meni mile članove osiječke škole stripa „Glanc novi kvadrat“, niti se zaboravio ortak mi Stjepan Matić – ali sve će to doći na svoje mesto. Mladi smo, može nam se.

Razgovaralo se još. Dok su autori crtali za stolom u foajeu Kasine, Vuk – sveži scenarista iz Sivca – i ja smo pričali o pesmama, o jezičkim vratolomijama i generalno o kreatinom radu. Svakako da me je njegov angažman poveo da pomislim na moju omiljenu pesnikinju, koja je u tom trenutku bila u Zagrebu povodom fakultetskih obaveza.

Malo sam izdvojio vremena i sa Tanjom da popričam, s tim što sam prvo sačekao da sestrama Živković pozajmi par Ghibli pletenih minđuša za nadolazeću tribinu. Ručna radinost je vazda prihvatljiva, i sudeći po samom odabiru odeće, dotične minđuše su se sa autorkama uklapale kao salivene. Razgovor s Tanjom je ubrzo uključio i supruga joj Morrow-a, ali nije dugo potrajao – bližilo se vreme tribine.


„Mu“ nije prvi strip koji su sestre Živković radile zajedno. Nije čak ni prvi strip rađen njihovom karakterističnom estetikom. Ali jeste prvi koji je doživeo štampano izdanje, pregalaštvom Igora Markovića i njegove kuće „System Comics“. Kako je tribina trajala – tribina, naglasiću, koju sam jedinu ispratio od samog početka, ali nažalost ne do kraja – Danilo je propitao sestre o informacijama o projektu, a Igor se ubacivao da dočara kako je do saradnje došlo.

I tu treba istaći dve stvari. Prva se tiče autorskog stripa. Igor je, tokom svog izlaganja, pomenuo radove Isidore Cerovac i Nađe Tiodorović, a docnije i Olge Mihailović i još par mladih autorki i autora. Naglasio je kako je došlo novo doba, gde oni kao izdavači i ne treba da izdaju ono što se njima sviđa (kao ranije), već da se reorijentišu na ono što vole mladi. „Naše doba je prošlo“, reče Igor na nešto drugačiji način. Postoji razlog zašto sam upravo ovaj deo podvukao. Naime, u zadnje vreme je primetan jaz između etabliranih izdavača i nezavisnih autora. To je dovelo, primera radi, do formiranja udruženja „Stripotetke“ i, važnije, pokretanja novog festivala u Beogradu „D.I.Y. Strip Fest“. Sve pomenute autorke su na istom prodavale izdanja, u fanzinaškoj formi. Kao večiti centar u svemu, na meni je da ovaj trenutak ponudim obema stranama kao kakvu maslinovu grančicu mira, ili barem koegzistencije. Dakle, tačno je, izdavači neretko ne razumeju šta mladi trenutno vole – Igor je toliko i sam rekao – ali sa druge strane, i dalje prate scenu. I dalje vide trud autora. I dalje donekle drže prst na pulsu strip scene. Možda ne kako treba i u dovoljnoj meri, to stoji. Ali eto, barem nešto.

Druga stvar koju treba istaći? „Jaoj, znaš, one su mi tako drage! Predobre su!“ Da li znate koliko je ljudi ovo izgovorilo za autorke stripa „Mu“? Apsolutno SVI koji su se njih dotakli u razgovoru. Uključujući i potpisnika ovih redova. Postoji razlog zašto njihova imena dominiraju u ovom tekstu. U jednom od prethodnih članaka, onom o sestrama, ukratko sam pokrio rast ovih devojaka u svetu stripa, barem u periodu koliko dugo se mi poznajemo. Sve je počelo nekako lagano, stidljivo i nesigurno tamo u poznoj polovini 2010-ih. A evo ih sada – zvezde u Somboru, u Herceg-Novom, u Bratuncu (Peđa može da potvrdi), u Beogradu, uskoro u Novom Sadu, čak i Zagrebu. Pune samopouzdanja i želje da podučavaju, nesebično su među mladim autorima, decom ornom da nauče. I upravo je ovde plod njihovog rada nailazio na veliki prijem.

U tom tekstu sa sestrama sam pomenuo još par ovakvih dvojaca. Interesantno je tu navesti, opet, Saru i Silvu Dervanović. Ne samo zato što je njihov razvojni put maltene jezivo sličan putu Živkovićevih, nego i zato što su, paralelno sa trajanjem strip festivala u Somboru, intervjuisane na YouTube kanalu Sangvu. Isto kao sa bliznakinjama, isto kao sa Vukom i Lorom, isto kao i sa malenom Nikolinom iz Sombora, isto kao sa Isidorom, Nađom i Olgom, molim vas svim srcem – pomno pratite napredak ovih autorki. Obećavam vam da ćete doživeti čudo. A poznat sam po tome da nikad ništa ne obećavam.

Nažalost, vreme se bližilo za autobus. Moralo je da se preseče negde, autobusi imaju rasporede, a Ivan radni ponedeljak. „Stevane, hvala na svemu--“ „Ma opušteno. Ej, u kontaktu smo!“ „Ivane!“ Ilija se razmahao. „Ako ne žuriš, mogu ja da te povezem, ionako sam sam u pikapu.“ „Al moram sad da idem, imam obaveza.“ „E jbg. Ajd pa se vidimo i čujemo oko Dušana.“ „Naravno, u kontaktu smo.“ „Sašengo! Vidimo se u Leskovcu.“ „E, burajz, lijep pozdrav! I obavezno pozdravi curu.“ „Bane, vidimo se, i čuvaj zdravlje.“ „Ček, jel to kao neko novo pravilo? „Vidimo se u Leskovcu?“ Beše u Leskovcu ili u Leskovac?“ uz osmeh će Bane. „Dečice, vidimo se!“ „Vidimo se, srećan put, hvala na poseti!“ „Jovane, budi mi dobro.“ „Ej, vidimo se!“ „Ratko, bežim ja polako.“ „Ajd srećan put!“ „Marko, vidimo se u Leskovcu.“ „Vidimo se.“ „Biljana--“ „Ajaoooj, nije valjda autobus?“ „Jeste.“ „Ajde lijepo putuj!“ „Ehej, odoh. Opfufen!“ „Opfufehehehehen! Ajd vidimo se!“ „Oooo, pa Aladža, tebe ne smem da zaboravim.“ „Vidimo se sledeće godine!“ „Drug moj, vidimo se na Salonu.“ „E, e, al nemoj da te antraks ubije!“ „Će rešimo. Anja?“ „U, nije valjda ideš, pa-pa?“ „Valjda je.“ „Uuu, ajd pusica, čujemo se!“ „Leo, vidimo se.“ „Vidimo se, druže!“

Uh! Ovo su samo sumirani pozdravi. Kako sam otišao usred tribine, nisam ni Danila stigao da pozdravim, a ni ostale. Ana mi je, doduše, mahnula u trenutku predaha dok se razgovaralo o „Mu-u“.

Zadovoljan, sa Aksel Rouzom u ušima, narednih četiri i po sata sam proveo pomalo setan, ali ne previše. Deveti po redu Somborski strip festival se upravo, barem za mene, završio.

Što znači da se treba spremiti za jubilej.

Kuriozitet: Ovog dana sam dobio gratis doručak. Peđa Roćenović je insistirao da plati ceo sto tog jutra.

結句

It's nothin' new today

Collect another memory

When I come home late at night

Don't ask me where I've been

Just count your stars I'm home again.

Nekada fale etablirane stvari. Primera radi, moj dobar drug Pavle je dobio tokom ostanka u Somboru ne jednu, ne dve, ne tri, nego četiri fotke i petostruko toliko pozdrava. I od Zorana i od Željka i od oboje Paprića i od mene. Uz malo sreće, bićemo u Leskovcu kroz mesec i po dana.

Fali Pavle, ali fali i Darko. Pre godinu dana, radovi mog prijatelja Darka Bogdanova krasili su izložbeni prostor Muzeja podunavskih Švaba. Kao savremeni makedonski autor, Darko je vazda aktivan, ali i vazda zauzet. O našim eskapadama sam pričao Slavici ono jedno veče ispred „Orijenta“. Valjda će nam se staze ukrstiti opet.

Svakako sam se raspitao i za Borisa Šeteta, Gezinog sina. Dok je Geza po prvi put ikada probao jedan Windsor & Newton brush pen (i oduševio se istim), pričao mi je kako Boris uspešno radi svoj posao u jednom mestašcu u Hrvatskoj. Kao ispraksovani hotelijer, znam da mu nije teško palo da se bavi ugostiteljskim zavrzlamama, pogotovo za zaradu koja mu pristaje. I premda se ne viđamo, svakako se čujemo – čovek voli „Marvel“, i tu ljubav voli da podeli.

I tu treba dodati...au, jebote! Preko 6.000 reči! A lepo mi kažu ljudi da skratim! Prvo mi je Tanja Stupar Trifunović naglasila da previše pišem, onda mi je Aleksa Gajić rekao da sam u zadnjih par tekstova udavio imenima, onda je moj prijatelj Sreta bez dlake na jeziku rekao da je nekad stvarno muka pročitati sve ovo.

I razumem ih. Sve. U pravu su. Ovo je katastrofalno mnogo teksta za bilo koju osobu da konzumira! Nema opravdanja za gomilanje. Međutim, dozvolićete mi samo ovaj jedan pokušaj odbrane ovog kilometarskog pisanja. Vidite, kad sam primoran da pišem preko one stvari, jedva da ćete izvući išta iz mene sem golog minimuma. Ali kad se inspirišem, svašta se desi. Desi se da napišem ep od deset pevanja u periodu od par dana. Desi se da napišem niz od 15 soneta. Desi se da sredim bezmalo 100 strana scenarija u 4 dana, sa energijom za još. Desi se da samo u poslednjih par godina već imam tekstove sa dovoljno reči da popune tri knjige.

A to je sve zato što sam inspirisan. Somborski strip festival me je inspirisao na ovo pisanije. Danilo i njegova ekipa su me inspirisali sopstvenim pregalačkim radom i trudom. Svi do reda gosti, i poznati autori i nadolazeće zvezde, su me inspirisali svojom dobrom voljom i iskrenošću. Deca koja kupuju stripove i čekaju nestrpljivo crteže su me inspirisala svojim iskrenim entuzijazmom. Ne preterujem ako kažem da je ovaj festival međunarodno kulturno blago. Prema tome, čak i da me izdaju prsti, ne sme pomanjkati reči o stripu. Ako treba, kucaću čelom.

Hvala Somboru na festivalu. Hvala festivalu na stripu. A hvala stripu na svim ovim sponama koje je svojim neumornim delovanjem stvorio i održao. Koje nastavlja da održava.