Borhes nikada nije postao moj pisac. Ono malo što sam čitao ili pokušavao da čitam od njegove proze bilo je veoma hladno i neprohodno. Uprkos tome, ne može se sporiti njegov značaj i uticaj u razvoju postmoderne, niti se može sporiti njegova erudicija i intelektualni autoritet. On je svakako jedna od najznačajnijih književnih figura u XX veku. Zato mi je ova knjiga bila zanimljiva, jer sam Borhes mi je privlačniji kao ličnost i intelektualac nego kao pisac. 

Ričard Bergin je bio pisac koji je umeo da razgovora sa drugim piscima i tokom svog spisateljskog života priredio je dve knjige iz tog žanra, od kojih u jednoj razgovara sa mojim piscem Isakom B. Singerom (1985) i to je jedna jako dragocena i pametna knjiga, a u drugoj sa Horhe Luisom Borhesom (1969). Čak i kada zvuče kao dva velika intelektualna snoba, Borhes i Bergin, uočljivo je da ovde ima soli i mudrosti, ima i istina ili mi se bar tako čini, ali takođe ima i sudova koji nisu preživeli test vremena. Odmah sam prijavio drugaru kako nam s visine gledaju na Skota Ficdžeralda, kažu nema dubine i metafizike. Neki ljudi , koliko god bili genijalni, nemaju talenat da uoče metafiziku u jednostavnim stvarima. Inače, ima dosta dobrih delova u kojima pretresaju Dostojevskog, Džojsa, Kafku, filmsku umetnost. Borhes je, pre nego što će oslepeti, bio veliki ljubitelj filma i pisao je filmske kritike za neke časopise u Buenos Airesu. Takođe je voleo da čita krimi romane. Pričao je šta spaja njega i Migela De Unamuna, a šta ih razdvaja. Takođe je pričao o motivima i slikama oko kojih je izgradio svoju poetiku; slika lavirinta, slika palate, slika ogledala. Bilo mi je pomalo smešno kada je govorio kako ga Tolstoj umara i kako ne voli da čita pisce koji ga umaraju. Ja volim Tolstoja, a sve ono što on misli o Tolstoju, ja mislim o njemu.

Nije sporno da je Borhes značajan, verovatno to mnogo bolje i pametnije mogu da objasne teoretičari književnosti i ljudi iz struke, ali čini mi se da je taj uticaj u jednom momentu proizveo gomilu njegovih epigona, koji su sebe nazivali borhesovcima i među kojima je manjim delom bilo dobrih ali većim delom običnih prodavaca magle. Tu modu je prihvatila i akademska elita pa je književnost sve više bežala u formu, konstrukte, postajala dosadna i zatvorena. Srećom, to je u jednom momentu krenulo da se menja. Kad mi neko govori o formi uvek se setim kako je Živojin Pavlović jednom cinično primetio: “Što uočljivija forma, to dublja rana.” Video sam negde da je izašla knjiga razgovora između Borhesa i Sabata. To je nešto što ću sigurno proveriti jer Sabato je odavno moj pisac. Biće zanimljivo.