MINISTRY OF UNGENTLEMANLY WARFARE (2024) – Ministarstvo bez portfelja
Helly Cherry
Od Gaja Ričija odustao sam još poodavno, otkako je postao najobičniji izvođač holivudskih zidarskih radova bez imalo autorstva i sa po jednim filmom godišnje, međutim „Ministry“ je po trejleru delovao nešto drugačije, ako ništa ono makar kao povratak u neki lokalpatrotizam.
Međutim, ispostavilo se da je „Ministry“ većim svojim delom samo jedan derivat Inglorious basterds-a (sa sve vestern muzikom u pozadini) u odnosu na koji ima nešto više konkretne akcije, ali manje tarantinovskog kaloričnog baratanja likovima i dijalozima. Riči koristi jednu istinitu priču na tragu „12 žigosanih“ o odredu tajne britanske grupice „loših momaka“ koji su vodili „Čerčilov tajni rat“, odnosno dobili zadatak da potope izvestan brod u Africi koji je snabdevao nemačke podmornice. Sve to ima neki blesavi šarm Otpisanih i serije Alo, alo u kojoj se pride nacisti probadaju Rambo strelama i prosipa kiša metaka, dakle pristup je nešto vedriji i lepršaviji, iako bez Ričijeve brzopoteznosti i montažne bravuroznosti, sa kakvim pokušajima stvaranja „tarantinovskih“ tenzija među likovima, međutim ti pokušaji, pogotovo da se od Tila Švajgera napravi neki Hans Ladla tip negativca, potpuno su promašeni.
Međutim, ispostavilo se da je „Ministry“ većim svojim delom samo jedan derivat Inglorious basterds-a (sa sve vestern muzikom u pozadini) u odnosu na koji ima nešto više konkretne akcije, ali manje tarantinovskog kaloričnog baratanja likovima i dijalozima. Riči koristi jednu istinitu priču na tragu „12 žigosanih“ o odredu tajne britanske grupice „loših momaka“ koji su vodili „Čerčilov tajni rat“, odnosno dobili zadatak da potope izvestan brod u Africi koji je snabdevao nemačke podmornice. Sve to ima neki blesavi šarm Otpisanih i serije Alo, alo u kojoj se pride nacisti probadaju Rambo strelama i prosipa kiša metaka, dakle pristup je nešto vedriji i lepršaviji, iako bez Ričijeve brzopoteznosti i montažne bravuroznosti, sa kakvim pokušajima stvaranja „tarantinovskih“ tenzija među likovima, međutim ti pokušaji, pogotovo da se od Tila Švajgera napravi neki Hans Ladla tip negativca, potpuno su promašeni.
Ono što pomalo kvari utisak je i in medias res prostup koji nas manje-više brzo uvlači u akciju ne dozvoljavajući nam da se povežemo s likovima i njihovim sudbinama, kao i taj neki osećaj neurgentnosti koji od sebe širi Henri Kavil, koji u svakom kadru deluje samopouzdano i pun sebe, kao da se njegova skupina ne nalazi u smrtnoj opasnosti.
Ipak, uvođenje u priču Jana Fleminga celu ovu misliju povezuje sa budućim bondovskim nasleđem i pokazuje nam odakle vuku koreni za stvaranje tog lika, a ko voli dobro šibanje imaće ovde, pogotovo u poslednjoj trećini, čime da omrsi brke jer meci krenu da se troše besomučno.
Sredina koja se sastoji iz nekih špijunskih mahinacija malo se vuče i biva dosadnjikava, ali ne treba biti previše strog, iako ne savršen svaki film u kome se nacisti tamane na desetine treba da dobije prelaznu ocenu.
Ipak, uvođenje u priču Jana Fleminga celu ovu misliju povezuje sa budućim bondovskim nasleđem i pokazuje nam odakle vuku koreni za stvaranje tog lika, a ko voli dobro šibanje imaće ovde, pogotovo u poslednjoj trećini, čime da omrsi brke jer meci krenu da se troše besomučno.
Sredina koja se sastoji iz nekih špijunskih mahinacija malo se vuče i biva dosadnjikava, ali ne treba biti previše strog, iako ne savršen svaki film u kome se nacisti tamane na desetine treba da dobije prelaznu ocenu.
Slobodan Novokmet