ALIEN: COVENANT (2017) – Avanture glupih i nesnađenih u svemiru
Helly Cherry
Nakon što se Skot temeljno iživljavao nad lešom sopstvenog nasleđa u nekoherentnom haosu od „Prometeja“, rešio je da je vrag odneo šalu i da je ono što je potrebno revitalizaciji elijen franšize zapravo upravo – elijen, a ne neki tamo kreatori/tvorci kojih se brzopotezno rešio u dva minuta novog filma. I otuda je „Kovenant“ film koji se vraća korenima u tom smislu, ponajviše podsećajući zapravo na original iz 1979, ali osvežen nekim novim idejama i konceptima koji više priliče Blejdraneru nego Elijenu.
Otuda je „Kovenant“ za promil bolji film od „Prometeja“, koncentrisaniji je, donekle zna šta hoće i kuda je krenuo, vizuelno je podjednako impresivan i ima nekoliko setpisova koji su apsolutno fantastični (da ne spominjemo CGI elijene koji su ipak mogli biti malo bolji i zlokobniji). Međutim, stare prometejevske boljke su i dalje tu – potrošna, neupečatljiva i lako zaboravljiva posada broda (potreba za tim da Džejms Franko tumači ulogu člana posade koji se pojavljuje tri sekunde u filmu zbunjujća je u najmanju ruku) koja čini neoprostivo glupe stvari koje valjda ni deca u vrtiću ne bi uradila (tendencija izlaska na nepoznate planete bez bilo kakve zaštite preko usta poprima oblike epidemije u Skotovim filmovima); podjednako glupe, nelogične i katastrofalne odluke koje ista ta posada donosi („Hej, ajde da zanemarimo plan koji smo kovali 10 godina i sletimo na ovu rendom planetu jer mi ovako iz kosmosa deluje prijatno i gostoljibiovo“).
Jedini lik vredan pomena u ovom film je android Volter odnosno Dejvid u dvostrukoj ulozi sjajnog Majkla Fazbindera, kroz čije se delovanje angažuje ideja koja nikada nije bila svojstvena elijenu, a to je pitanje kreacije, nasleđa, potrebe da se iza sebe ostavi zaveštanje, bio čovek ili android (čime se flertuje i sa kvazifilozofskim idejama o pra-postanku). Iako se ovim rukavcem radnje izvitoperuje ono što smo o elijenu naučili u prethodnih 5-6 filmova (npr. elijen kraljica iz drugog i četvrtog dela koja se ovde zanemaruje) i iako sada više ni doktorat iz biologije ne bi mogao da nam potkrepi teoriju o tome kako i na koje načine sve elijeni nastaju i u šta mogu da mutiraju, ipak svesni smo da je neki preokret u priči bio neophodan da bi se upumpao još koji dašak života u posrnulu i polumrtvu franšizu.
A nakon ovog filma možda je realno da franšiza ipak umre, jer je teško zamisliti kuda sve ovo više može da vodi. Vizuelno Skot dokazuje da je i dalje oštar i priseban, ali konceptualno i scenarstički ova priča je u potpunom ćorsokaku.
Jedini lik vredan pomena u ovom film je android Volter odnosno Dejvid u dvostrukoj ulozi sjajnog Majkla Fazbindera, kroz čije se delovanje angažuje ideja koja nikada nije bila svojstvena elijenu, a to je pitanje kreacije, nasleđa, potrebe da se iza sebe ostavi zaveštanje, bio čovek ili android (čime se flertuje i sa kvazifilozofskim idejama o pra-postanku). Iako se ovim rukavcem radnje izvitoperuje ono što smo o elijenu naučili u prethodnih 5-6 filmova (npr. elijen kraljica iz drugog i četvrtog dela koja se ovde zanemaruje) i iako sada više ni doktorat iz biologije ne bi mogao da nam potkrepi teoriju o tome kako i na koje načine sve elijeni nastaju i u šta mogu da mutiraju, ipak svesni smo da je neki preokret u priči bio neophodan da bi se upumpao još koji dašak života u posrnulu i polumrtvu franšizu.
A nakon ovog filma možda je realno da franšiza ipak umre, jer je teško zamisliti kuda sve ovo više može da vodi. Vizuelno Skot dokazuje da je i dalje oštar i priseban, ali konceptualno i scenarstički ova priča je u potpunom ćorsokaku.
Slobodan Novokmet