Autori su u samom uvodu ovu knjigu definisali kao „razgovor koji jedan čovek vodi sa sopstvenom biografijom“. Koncipirana je tako što prvo Kristin Makena piše jedno poglavlje nastalo novinarskim istraživanjem, kao i razgovorima sa Linčovom porodicom, prijateljima i saradnicima, a potom Linč daje svoje viđenje tog perioda u svom životu, kao i svih događaja koji su pomenuti u Makeninom poglavlju. Zanimljiv koncept koji je iznedrio jednu zanimjivu (auto)biografiju, sastavljenu uz malu pomoć njegovih prijatelja.

foto: Pixabay
Teško je danas naći čoveka, koji čak i površno prati popularnu kulturu, a da nije čuo za Dejvida Linča. Linč je opšte mesto, „linčovski“ je postao pridev, Tvin Piks metafora za sve čudne i morbidne događaje koji se dešavaju u malim varošima širom sveta. Koliko ima fanova, sigurno toliko ima i protivnika, odnosno koliko ima onih koji ga smatraju genijem, toliko i onih koji ne mogu da svare njegove filmove. Možda bi se taj odnos prema Linču najbolje razumeo upoređivanjem sa grupom Pink Floyd, kojoj su mnogi zamerali pretencioznost, i koja je takođe imala i još uvek ima, mnogo fanova i mnogo protivnika. Početkom 2023, pogledao sam najnoviji Spilbergov film „The Fabelmans“ u kojem se Dejvid Linč, ni manje ni više, pojavljuje u ulozi Džona Forda. Na samom kraju ima jedna scena u kojoj glavnom junaku, Spilbergovom alter egu, Ford objašnjava značaj horizonta za lepotu kadra i potom mu govori “now get the fuck out of here”. To je jedan od lepših filmskih momenata u poslednje vreme. Nisam znao da su njih dvojica prijatelji, ali uvek mi je bilo jasno da su kao stvaraoci potpuni antipodi. To me je odmah podsetilo na jednu „scenu“ iz ove knjige, kada je Linč rekao Spilbergu kako je imao sreće što milioni ljudi vole ono što on voli, dok su kod njega u pitanju samo hiljade. Brojke koje su podrazumevale zaradu na blagajnama, uvek su bile bitne za dalju budućnost režisera u američkom filmu. Linč se nije obogatio kao Spilberg, ali je opstao, s obzirom da nije puno pravio kompromise. Prema sopstvenom svedočenju, najveći kompromis je bila „Dina“, koju je radio sa producentom Dinom De Laurentisom, ali to je ujedno bio i njegov najveći kreativni i finansijski debakl.

Ono što mi je ostavilo najveći utisak prilikom čitanja ove knjige, prvenstveno je onaj deo koji se odnosi na portret umetnika u mladosti. Detinjstvo u Bojsiju, period sazrevanja, odlazak na studije, putovanje po Evropi. To je onaj prvi period, formativni, pre nego što je postao režiser. Zapravo Linč je od samog početka bio umetnik koji je umeo manuelno da kreira ono što je zamislio. Želeo je da bude slikar i to ga je najviše zanimalo. Bioskop i filmovi su bilu u trećem planu. Umeo je da pravi stvari od drveta, tako da je sam pravio nameštaj i renovirao prostorije u svojim kućama. Kasnije je došao do ideje o pravljenju filmova i onda je otvorio poglavlje u kojem se u potpunosti ostvario. Jako je zanimljiva njegova profesionalna karijera i saznanje koliko su njegovi saradnici voleli da rade s njim. Nije bilo čoveka koji je imao lošu reč za Linča. On je prema glumcima i filmskoj ekipi bio izuzetno pažljiv, voleo je da pravi dobru atmosferu na snimanjima. Od Džeka Nensa, Džona Harta, Denisa Hopera, preko Lore Dern, Nikolasa Kejdža, Naomi Vots, Bila Pulmena, Sisi Spejsik, do Harija Din Stentona, Kajla Meklahlana i drugih, mogle su se čuti samo tople reči pune ljubavi. Sa Linčove strane isto tako. Zatim, otkriće da mu je ulazak u ozbiljniju produkciju i prvi veliki film omogućio Mel Bruks kao producent remek-dela „Čovek slon“. Uspeo je čak da istrpi nadobudnog Entonija Hopkinsa, čija je nadrkanost u to vreme bila pojačana prekomernim konzumiranjem alkohola. Kažu da mu se mnogo godina kasnije Hopkins izvinio. Pored svega navedenog, nisam imao pojma da je zapravo bio i veliki zavodnik, odnosno žene su padale na njegovu harizmatičnost i magnetizam. Četiri puta se ženio, ima četvoro dece, vanbračnu vezu sa Izabelom Roselini i ko zna koliko još sitnih romansi. Sjajno su opisani njegovi susreti sa Felinijem, Brandom, Polom Makartnijem i Ringo Starom, Rojom Orbisonom, saradnja sa Anđelo Badalamentijem, zaljubljenost u pesmu Song to the Siren u izvođenju This Mortal Coin, spašavanje transcendentalnom meditacijom i još mnogo toga što donekle opisuje ovog umetnika.

“Soba za snove” mu na neki način dođe, kao svedočanstvo za savremenike i potomke, jedna od onih knjiga koje će biti obavezna lektira u pokušajima razotkrivanja autorskog sveta Dejvida Linča, odnosno svega onoga što se krije u njegovoj glavi. Pitanje je kolliko će svako od tih radoznalih istraživača biti zadovoljan saznanjima izvučenim iz priložene knjige. Linč je i dalje zadržao onu misteriju samo za sebe. Gledao sam jednom, u nekoj televizijskoj emisiji, filozofa Žana Bodrijara koji je na pitanje o tome koliko je zadovoljan filmom “Matriks” (tada) braće Vačovski i sprovođenjem ideje simulacija i simulakruma, rekao da su sa “Matriksom” sve promašli ali zato je “Mulholland Drive” Dejvida Linča pogodio tu suštinu jer je to film sa tajnom. Takav je i Linč, rekao bih. Dao je čitaocima mnogo toga, ali ono što je najbitnije sačuvao je za sebe. Ne znam zašto bi mu to bilo ko zamerao. U toj tajni je skrivena lepota njegovih filmova. Spolja jeste ona bela ograda s početka “Plavog somota”, a iza se krije mnogo toga, zanimljivog i strašnog. Nek ostane tako. Mel Bruks je posle rada sa Linčom zaključio : “Dejvid zaista jeste pomalo genijalan, tu nema dvojbe. On razume ljudsku psihu i emocije i ljudsko srce. Takođe, on je sasvim sjeban, naravno, pa tako sopstvene emocije i seksualne bure projektuje na svoj rad i napada nas osećanjima kojima je on podlegao. I to radi briljantno u svakom filmu koji pravi. Volim tog momka i zahvalan sam mu na pravljenju možda najboljeg filma koji je Bruksfilms ikada producirao.”