Idiota sam čitao celo jedno sparno i dugo leto. Nakon čitanja, ostao sam mesecima zblanut i zabezeknut osećajem koji je vrištao iznutra a nije imao definisano ime. Vremenom se vrisak uobličio u reči koje su govorile kako nisam mogao da podnesem toliko dubinsko zahvatanje u pisanju, toliku jačinu, toliko razaranje suštine ljudske duše. Samo je jedan pisac mogao tako da piše, to je bilo jasno. Ne najlepše, niti najbolje, niti najraskošnije, niti išta što počinje prefiksom naj sa izuzetkom reči najbolje u dubinu suštine. Posle Idiota je ostala pustinja vremena pre no sam se dohvatio ikakve druge knjige.

Karamazove pak, čitam godinama, svim godišnjim dobima, nosim ih sa sobom u čitaču, i grickam kad ne znam šta ću sa sobom, u malim doziranim količinama koje ne dozvoljavaju pojavu onih unutrašnjih nepodnošljivih vriskova suštine. Ali Karamazovi su svakako drugačiji, bogatiji važnim simboličkim likovima, pozorišniji, teatralniji, lepši i teži od Idiota. A u sredini tog drugačijeg savršenstva, zavoleo sam, više no ikada jednog naizgled potpunog i pravog negativnog junaka, oca Karamazova. Razvratnika, kockara, oholu hulju koja ne bira reči i ne oblikuje postupke besramnosti. Ima nešto tako neopisivo životno, iskreno, postojano i predano ljudski što ga čini fantastičnim likom. I, čini mi se, kako sva važnost te knjige u svetskoj književnosti stoji na osnovama tog i takvog lika.

Fjodor Pavlovič je, više nego li ijedan pre, i uspešnije nego li ijedan posle njega negativac u umetnosti, otkrio mračne demone svačije ili gotovo svačije ljudske duše, i bez trunke stida ih zaplesao u svojoj pojavi, raskošno, raskalašno, bezobzirno i nametljivo. Fjodor Pavlovič laže i uživa u svojim lažima, spletkari i uživa u rezultatima svog spletkarenja, nepodnošljivo vulkanski pojačava hedonističke porive, smeje se svemu suprotnom, i duboko u sebi i duboko za sebe kao svaki istinski mračni karakter ćuti svoje patnje, svoje duhovno siromaštvo i oblikuje ga u patološkoj i nedefinisanoj ambivalentnoj roditeljskoj ljubavi. Fjodor Pavlovič je tako narastao u prvom delu romana, tako je čudno i naizgled ogavno dominirao u njemu, da je autor morao da ga ubije da bi delo preživelo. Fjodor Pavlovič možda beše mračna strana boga, isto koliko i svakog čoveka, i beše potpuno mračno veličanstven.

Nakon njega, pisaće se knjige i snimati filmovi sa bogato oslikanim i zabavnim negativcima koji će potajno biti voljeni kod publike, zvaće ih drajfusima, džokerima, oživljavaće ih genijalni glumci na daskama i ekranima u beskonačnost, a opet, svi će do jednog biti samo detalj, samo mrvica, samo milimetar stene najvećeg i najboljeg od svih negativaca, Fjodora Pavloviča Karamazova.
Marko Gaić