WHIPLASH (2014) – Bičem po bubnju
Helly Cherry
Svojevremno se u polušali govorilo da je film „Ajkula“ uticao na mnoge da dobiju fobiju od plivanja u moru. Nakon filma „Whiplash“ mislim da će sličan efekat da se odrazi na bilo koga ko je ikada pomislio u životu da svira bubnjeve, baciće palice glavom bez obzira. Šalu na stranu, „Whiplash“ nije toliko film o bavljenju muzikom ni o muzici samoj, to je jedna priča o opsesivnoj posvećenosti i guranju čoveka preko ivice psihološki održive barijere normalnosti, a sve u cilju postizanja savršenstva.
„Whiplash“ ili, ako bismo morali da ga prevedemo, „Udarac bičem“ osvojio je glavnu nagradu na Sandens festivalu i polako se prikradao i drugim festivalima i nagradama. U pitanju je jednostavna priča o momku Endruu, talentovanom bubnjaru koji potiče iz mediokritetske porodice i koji pohađa prestižnu muzičku školu. Jednog dana Endru zapada za oko vodećem dirigentu džez orkestra u školi Terensu Flečeru koji ga poziva u svoj bend. Ono što isprva deluje kao laskava situacija, uskoro se pretvara u pakao za Endrua koji otkriva da Flečer svoj bend vodi vojnički strogom disciplinom koja ne preza od vređanja, nipodaštavnja i čak, fizičkog kažnjavanja. Ostaje otvoreno da li će Endru uspeti da se izbori sa Flečerovim nenormalno visokim standardima, ili će pokleknuti pod tonom psihološkog pritiska koji učešće u jednom prestižnom orkestru pod vođstvom blago psihotičnog vođe podrazumeva.
Reći da je „Whiplash“ film o muzici je kao reći da je „Taksista“ film o taksiranju. U pitanju je film o tome koliko je jednika spremna da gura sebe ne bi li dosegla savršenstvo u onom čemu se bavi. I dok je npr. „Crni labud“ bio jedan psiho-triler koji se odvija u glavi osobe opsednute savršenstvom i uspehom, „Whiplash“ je dramski dosta prizemniji i konkretniji film o ceni koja se plaća za postignuće najviših visina u izvesnoj profesiji. Flečer, u izvedbi maestranog Dž. K. Simonsa, ovde je ljudsko ovaploćenje svih onih demona koji stoje na putu ostvarivanja savršenstva, bilo ono u sportu, muzici ili bilo čemu drugom. On je bolesno predani motivator, ugnjetavač, cediljka koja će iz vas iscediti savršenstvo ili će vas ispljunuti kao parče sažvakanog zalogaja, kod njega ne postoji sredina, samo perfekcionizam. Pitanje je da li će onaj ko mu se prepusti pristati na takvu vrstu davanja talenta na oltar đavolu pritom žrtvovavši samu muziku, prijatelje i rodbinu, ljubav, pa i sopstvenu dušu. U ovom filmu nema uživanja u muzici, samo tenzija, znoj, suze i krv.
Iako film koji se dešava u miljeu džez muzike, „Whiplash“ je jedan izuzetno dinamičan, psihološki zaokružen film koji nameće jaku temu i nosi u sebi donekle poraznu poruku. Iako se postavljaju u uloge mentora i učenika, njegovi glavni protagonisti su zapravo antipodi na žanrovskoj lestvici dobra i zla, junak i negativac. Videti koji od ta dva principa će do kraja prevladati unose u ovaj film dozu neizvestnosti i dramskog naboja.
Uspešnost ovog ostvarenja leži na autentičnosti dva vodeća performansa. Dž. K. Simons kao Flečer apsolutno je nezaustavljiv kao jedna vređalački motivisana, autoritativna figura mentora/narednika/mučitelja. Simons je već dugo jedan od vodećih karakternih glumaca u Holivudu, publika ga dobro zna još iz serije „Oz“, a pogrešno bi bilo ne reći da mu ovakve uloge pasuju kao salivene, on je čista emanacija beskrupulozno stroge mentorske figuire. S druge strane, otkrovenje je Majls Teler koji pruža podjednako ubedljiv performans kao posvećeni bubnjar koji je spreman da gura sebe preko ivice podnošljivog. Svaka njegova scana za bubnjem nabijena je tenzijom kao i bilo koji bolji akcioni film.
„Udarac bičem“ je jedan brz, iskričav, napet i dramski vrlo nabojit i glumački savršen film o ceni uspeha. Iako je dešava u svetu muzike, njegova dramska struktura podseća na bilo koji napeti triler koji se odigrava između pozitivca i negativca koji se nadmudruju i, na kraju, sukobljavaju u veličanstvenom, ovaj put muzičkom, završetku. Savršen film ako želite da se motivišete da se vratite nekom instrumentu koji ste zapostavili u mladosti.
Ocena 5- (5)
„Whiplash“ ili, ako bismo morali da ga prevedemo, „Udarac bičem“ osvojio je glavnu nagradu na Sandens festivalu i polako se prikradao i drugim festivalima i nagradama. U pitanju je jednostavna priča o momku Endruu, talentovanom bubnjaru koji potiče iz mediokritetske porodice i koji pohađa prestižnu muzičku školu. Jednog dana Endru zapada za oko vodećem dirigentu džez orkestra u školi Terensu Flečeru koji ga poziva u svoj bend. Ono što isprva deluje kao laskava situacija, uskoro se pretvara u pakao za Endrua koji otkriva da Flečer svoj bend vodi vojnički strogom disciplinom koja ne preza od vređanja, nipodaštavnja i čak, fizičkog kažnjavanja. Ostaje otvoreno da li će Endru uspeti da se izbori sa Flečerovim nenormalno visokim standardima, ili će pokleknuti pod tonom psihološkog pritiska koji učešće u jednom prestižnom orkestru pod vođstvom blago psihotičnog vođe podrazumeva.
Reći da je „Whiplash“ film o muzici je kao reći da je „Taksista“ film o taksiranju. U pitanju je film o tome koliko je jednika spremna da gura sebe ne bi li dosegla savršenstvo u onom čemu se bavi. I dok je npr. „Crni labud“ bio jedan psiho-triler koji se odvija u glavi osobe opsednute savršenstvom i uspehom, „Whiplash“ je dramski dosta prizemniji i konkretniji film o ceni koja se plaća za postignuće najviših visina u izvesnoj profesiji. Flečer, u izvedbi maestranog Dž. K. Simonsa, ovde je ljudsko ovaploćenje svih onih demona koji stoje na putu ostvarivanja savršenstva, bilo ono u sportu, muzici ili bilo čemu drugom. On je bolesno predani motivator, ugnjetavač, cediljka koja će iz vas iscediti savršenstvo ili će vas ispljunuti kao parče sažvakanog zalogaja, kod njega ne postoji sredina, samo perfekcionizam. Pitanje je da li će onaj ko mu se prepusti pristati na takvu vrstu davanja talenta na oltar đavolu pritom žrtvovavši samu muziku, prijatelje i rodbinu, ljubav, pa i sopstvenu dušu. U ovom filmu nema uživanja u muzici, samo tenzija, znoj, suze i krv.
Iako film koji se dešava u miljeu džez muzike, „Whiplash“ je jedan izuzetno dinamičan, psihološki zaokružen film koji nameće jaku temu i nosi u sebi donekle poraznu poruku. Iako se postavljaju u uloge mentora i učenika, njegovi glavni protagonisti su zapravo antipodi na žanrovskoj lestvici dobra i zla, junak i negativac. Videti koji od ta dva principa će do kraja prevladati unose u ovaj film dozu neizvestnosti i dramskog naboja.
Uspešnost ovog ostvarenja leži na autentičnosti dva vodeća performansa. Dž. K. Simons kao Flečer apsolutno je nezaustavljiv kao jedna vređalački motivisana, autoritativna figura mentora/narednika/mučitelja. Simons je već dugo jedan od vodećih karakternih glumaca u Holivudu, publika ga dobro zna još iz serije „Oz“, a pogrešno bi bilo ne reći da mu ovakve uloge pasuju kao salivene, on je čista emanacija beskrupulozno stroge mentorske figuire. S druge strane, otkrovenje je Majls Teler koji pruža podjednako ubedljiv performans kao posvećeni bubnjar koji je spreman da gura sebe preko ivice podnošljivog. Svaka njegova scana za bubnjem nabijena je tenzijom kao i bilo koji bolji akcioni film.
„Udarac bičem“ je jedan brz, iskričav, napet i dramski vrlo nabojit i glumački savršen film o ceni uspeha. Iako je dešava u svetu muzike, njegova dramska struktura podseća na bilo koji napeti triler koji se odigrava između pozitivca i negativca koji se nadmudruju i, na kraju, sukobljavaju u veličanstvenom, ovaj put muzičkom, završetku. Savršen film ako želite da se motivišete da se vratite nekom instrumentu koji ste zapostavili u mladosti.
Ocena 5- (5)
Slobodan Novokmet