Volter Hil povodom 45. godišnjice kultnog filma: Hteo sam da “Ratnici podzemlja” budu klasna priča
Helly Cherry
Volter Hil je pre nešto više od dve godine bio pozvan na Cinema Ritrovato, filmski festival u Bolonji, u Italiji, na prikazivanje svog kultnog klasika Ratnici podzemlja. Kada je stigao do privremenog bioskopa, udešenog za tu priliku, video je ogroman ekran i hiljade stolica poređanih na gradskom trgu okruženom katedralama.
„Bože dragi, koliko ljudi će biti ovde“, pitao je Hil predstavnika organizatora festivala koji je bio s njim. Oko deset hiljada, rekli su mu. Hil je odgovorio: „Nadam se da će projekcija biti dobra. Mnogo je to ljudi da bi se proplivalo pred njima“.
I jeste došlo deset hiljada ljudi, a sastav publike iznenadio je Hila. Više hiljada njih bili su mladi ljudi koji teško da su gledali film kada se pojavio 1979. godine. Hil je jedan od istaknutijih američkih režisera akcionih ostvarenja i vesterna poput Dedvuda na HBO-u. Pripomogao je takođe u stvaranju policijske komedije sa 48 sati u kom glavne uloge igraju Edi Marfi i Nik Nolti.
Njegov bruklinski klasik Ratnici podzemlja[1], žestoka verzija Ksenofonove Anabaze, 9. februara je napunio 45 godina, što je proslavljeno uz novo 4K UHD izdanje filma iz Erou videa.
Kako Bruklin magazin piše a Glif prenosi, Ratnici podzemlja govore o uličnoj bandi sa Koni Ajlenda, optuženoj za ubistvo Sajrusa (Rodžer Hil), mesijanske figure koja je htela da ujedini sve njujorške bande oko svrgavanja korumpirane policije u gradu. Hil i koautor scenarija Dejvid Šejber pretvorili su roman Sola Jurika u klasno svesni epski strip, što je pisca prilično ozlojedilo. Ipak, magnetizam njihovog ostvarenja i dalje privlači novu publiku koja se prepoznaje u borbama etnički šarolikih likova u filmu.
“Hteo sam da ga napravim tako da govori o klasi“, kaže Hil u intervjuu za Bruklin magazin povodom 45. godišnjice Ratnika podzemlja, govoreći o tome kako je film nastao i o njegovom trajanju. Intervju je (jako blago) uređen da bi bio koncizniji i jasniji.
Zašto Ratnici podzemlja i dalje mnogo znače ljudima?
Pod jedan, to je dobra priča. Drugačija. Nije poput uobičajenih filmova. Istovremeno je veoma pristupačna, razumljiva priča. Reč je o najosnovnijim ljudskim vrednostima koje su nas izvukle iz pećina, što će reći o fizičkoj hrabrosti, odanosti, pitanjima o tome ko smo i kodeksima po kojima se vladamo jedni prema drugima, a sve se to neprimetno provlači kroz film.
Ulične bande u filmu nisu same po sebi loše.
Bio je to jedan od prvih filmova o uličnim bandama koji je prihvatio insituciju bandi ne kao neprijateljsku, antidruštvenu silu, nego kao, u suštini, odbrambenu meru ljudi koji su u životu imali veoma malo osim svoje teritorije, svog terena.
Rekli ste za Dejli bist da mislite da je film “polumjuzikl”. Možete li nam reći više o tome?
Mislim da sam pokušavao da kažem da je mogao da bude mjuzikl, ali ne znam o čemu sam dođavola pričao.
Zanimljivo je što kažete da bi mogao da bude mjuzikl pošto sam siguran da ste čuli da Lin-Manuel Miranda pretvara knjigu u mjuzikl. Jeste li uključeni u adaptaciju za Brodvej?
Čuo sam za to. Čuo sam glasine, a on je sjajan čovek. Ali ne znam ništa o tome.
Koliko se vaš film razlikuje od romana Sola Jurika?
Knjiga je napisana u soc-realističkom stilu, sa krajnje levičarskog stanovišta. A to prosto nije bio film kakav sam hteo. Hteo sam distopijski osećaj, iz bliske budućnosti, u stilu stripa. Hteo sam da donosi istinski osećaj da su stvari stalno u pogonu, a najbolji način da se bavimo jednostavnošću je pokret. Solu se nije dopao film, a ni ja mu se nisam dopadao. Sreli smo se samo par puta, ali to se obično dešava kada nešto menjate u priči, a ja sam snimio film koji se jako razlikuje od knjige.
Hteo sam da film ima dodira sa grčkom književnošću od koje je sve krenulo, tako da sam se vratio i ponovo stvorio nešto što je zasnovano na događajima iz Ksenofonovog Pohoda 10.000, što je, uzgred, sjajno štivo. Možda ovo ne bi trebalo da kažem, ali: to štivo je mnogo bolje nego roman Ratnici.
Kad smo kod stripovskog stila Ratnika podzemlja, šta mislite o žanru?
Pre 20 ili 30 godina sam obično govorio o tome koliko volim stripove i mislio sam da su višestruko dobar teren za treniranje pisanja scenarija. Ilustrativni su za to koliko priče može da se ispriča što konciznije. Ali kad kritikujem filmove koje gledam, najdosledniji sam u tome da su prokleto predugački. Znate, dođu do poente, a onda istu poentu ponavljaju 10 puta. Sećam se da mi je Žak Demi rekao da su Amerikanci zaboravili najvažniju lekciju koju su sami doneli svetu: savršena dužina filma je 90 minuta. Žak Demi je bio divan čovek. Šerburški kišobrani su mi jedan od omiljenih filmova. To je remek-delo.
Jurikov roman bavi se mnogo i rasom, ali vaš film ne.
Nisam hteo da pravim nešto o rasi, hteo sam da ga pravim o klasi. Sajrusov veliki govor bavi se ljudima kojima je sve uskraćeno, koji se suočavaju sa nejednakošću u prihodima, što je i danas veliki problem.
To je teorijska potka toga ko su bili ti klinci i film je prihvatio njihove vrednosti. Nema u filmu ničega što govori “Isuse bože, koja je to jebena šteta što oni neće postati advokati i lekari”. Nisam hteo da snimam takav film. Drugim rečima, nisam hteo da kažem da je tu tragično to što oni ne pripadaju srednjoj klasi.
„Bože dragi, koliko ljudi će biti ovde“, pitao je Hil predstavnika organizatora festivala koji je bio s njim. Oko deset hiljada, rekli su mu. Hil je odgovorio: „Nadam se da će projekcija biti dobra. Mnogo je to ljudi da bi se proplivalo pred njima“.
I jeste došlo deset hiljada ljudi, a sastav publike iznenadio je Hila. Više hiljada njih bili su mladi ljudi koji teško da su gledali film kada se pojavio 1979. godine. Hil je jedan od istaknutijih američkih režisera akcionih ostvarenja i vesterna poput Dedvuda na HBO-u. Pripomogao je takođe u stvaranju policijske komedije sa 48 sati u kom glavne uloge igraju Edi Marfi i Nik Nolti.
Njegov bruklinski klasik Ratnici podzemlja[1], žestoka verzija Ksenofonove Anabaze, 9. februara je napunio 45 godina, što je proslavljeno uz novo 4K UHD izdanje filma iz Erou videa.
Kako Bruklin magazin piše a Glif prenosi, Ratnici podzemlja govore o uličnoj bandi sa Koni Ajlenda, optuženoj za ubistvo Sajrusa (Rodžer Hil), mesijanske figure koja je htela da ujedini sve njujorške bande oko svrgavanja korumpirane policije u gradu. Hil i koautor scenarija Dejvid Šejber pretvorili su roman Sola Jurika u klasno svesni epski strip, što je pisca prilično ozlojedilo. Ipak, magnetizam njihovog ostvarenja i dalje privlači novu publiku koja se prepoznaje u borbama etnički šarolikih likova u filmu.
“Hteo sam da ga napravim tako da govori o klasi“, kaže Hil u intervjuu za Bruklin magazin povodom 45. godišnjice Ratnika podzemlja, govoreći o tome kako je film nastao i o njegovom trajanju. Intervju je (jako blago) uređen da bi bio koncizniji i jasniji.
 |
| Volter Hil na filmskom festivalu u Minhenu, foto: Harald Bichof |
Pod jedan, to je dobra priča. Drugačija. Nije poput uobičajenih filmova. Istovremeno je veoma pristupačna, razumljiva priča. Reč je o najosnovnijim ljudskim vrednostima koje su nas izvukle iz pećina, što će reći o fizičkoj hrabrosti, odanosti, pitanjima o tome ko smo i kodeksima po kojima se vladamo jedni prema drugima, a sve se to neprimetno provlači kroz film.
Ulične bande u filmu nisu same po sebi loše.
Bio je to jedan od prvih filmova o uličnim bandama koji je prihvatio insituciju bandi ne kao neprijateljsku, antidruštvenu silu, nego kao, u suštini, odbrambenu meru ljudi koji su u životu imali veoma malo osim svoje teritorije, svog terena.
Rekli ste za Dejli bist da mislite da je film “polumjuzikl”. Možete li nam reći više o tome?
Mislim da sam pokušavao da kažem da je mogao da bude mjuzikl, ali ne znam o čemu sam dođavola pričao.
Zanimljivo je što kažete da bi mogao da bude mjuzikl pošto sam siguran da ste čuli da Lin-Manuel Miranda pretvara knjigu u mjuzikl. Jeste li uključeni u adaptaciju za Brodvej?
Čuo sam za to. Čuo sam glasine, a on je sjajan čovek. Ali ne znam ništa o tome.
Koliko se vaš film razlikuje od romana Sola Jurika?
Knjiga je napisana u soc-realističkom stilu, sa krajnje levičarskog stanovišta. A to prosto nije bio film kakav sam hteo. Hteo sam distopijski osećaj, iz bliske budućnosti, u stilu stripa. Hteo sam da donosi istinski osećaj da su stvari stalno u pogonu, a najbolji način da se bavimo jednostavnošću je pokret. Solu se nije dopao film, a ni ja mu se nisam dopadao. Sreli smo se samo par puta, ali to se obično dešava kada nešto menjate u priči, a ja sam snimio film koji se jako razlikuje od knjige.
Hteo sam da film ima dodira sa grčkom književnošću od koje je sve krenulo, tako da sam se vratio i ponovo stvorio nešto što je zasnovano na događajima iz Ksenofonovog Pohoda 10.000, što je, uzgred, sjajno štivo. Možda ovo ne bi trebalo da kažem, ali: to štivo je mnogo bolje nego roman Ratnici.
Kad smo kod stripovskog stila Ratnika podzemlja, šta mislite o žanru?
Pre 20 ili 30 godina sam obično govorio o tome koliko volim stripove i mislio sam da su višestruko dobar teren za treniranje pisanja scenarija. Ilustrativni su za to koliko priče može da se ispriča što konciznije. Ali kad kritikujem filmove koje gledam, najdosledniji sam u tome da su prokleto predugački. Znate, dođu do poente, a onda istu poentu ponavljaju 10 puta. Sećam se da mi je Žak Demi rekao da su Amerikanci zaboravili najvažniju lekciju koju su sami doneli svetu: savršena dužina filma je 90 minuta. Žak Demi je bio divan čovek. Šerburški kišobrani su mi jedan od omiljenih filmova. To je remek-delo.
Jurikov roman bavi se mnogo i rasom, ali vaš film ne.
Nisam hteo da pravim nešto o rasi, hteo sam da ga pravim o klasi. Sajrusov veliki govor bavi se ljudima kojima je sve uskraćeno, koji se suočavaju sa nejednakošću u prihodima, što je i danas veliki problem.
To je teorijska potka toga ko su bili ti klinci i film je prihvatio njihove vrednosti. Nema u filmu ničega što govori “Isuse bože, koja je to jebena šteta što oni neće postati advokati i lekari”. Nisam hteo da snimam takav film. Drugim rečima, nisam hteo da kažem da je tu tragično to što oni ne pripadaju srednjoj klasi.
U knjizi su Vladari Koni Ajlenda ulična banda sastavljena od crnaca i Hispanoamerikanaca. U filmu ste ih preimenovali u Ratnike i u bandu dodali likove drugih rasa.
To je zato što, ponavljam, govori o klasi, a ne o rasi. Imajte na umu da sam ja bio najamni radnik, a studio i ja se nismo slagali. Mislim da su oni u meni videli najamnog radnika, a ja sam video svoju dužnost kao nešto veće (smeh). Siguran sam da je do nekih problema verovatno došlo mojom greškom, ali ja sam još na početku predložio da snimimo ceo film samo sa tamnoputim ljudima. E sad, ta zamisao je potrajala jedno 35 sekundi u studiju. Oni to nisu videli tako. Zapravo su, a ovo verovatno ne bi trebalo da kažem, prigovarali zbog toga koliko tamnoputih ljudi smo imali u filmu.
Da?
Lako je svaliti sve na studio i nakititi se perjem slave. Mislim da su, na neki način, možda bili u pravu iz pogrešnih razloga. Film je dospeo do šire publike, i do više publike koja je trebalo da ga vidi, zbog njihovog pristupa. To je univerzalniji film nego što bi verovatno ostao da smo ga snimili kao crni film.
Da li je tačno da je Kevin Bejkon trebalo da bude u gej bandi pod nazivom Dingosi, što na kraju nije snimljeno?
Znate nešto o tome što ja ne znam? Ne sećam se toga u vezi s Kevinom. Ali pričao sam baš pre neki dan o Dingosima. Ono zbog čega mi je verovatno najviše žao u vezi sa nastankom Ratnika podzemlja je to što nisam imao prilike da snimim scenu sa Dingosima. Mislio sam da bi predstavljanje gej ulične bande koja na površini deluje žestoko i namazano, a na kraju ispadne saosećajna, bila dobra za film. Ali iz Paramaunta nisu hteli da me puste da je snimim. Probili smo rok, a mislim i da su prozreli moje namere. Ne znam. Dosta je teško setiti se i onoga o čemu sam ja mislio, a kamoli oni. Ali rekli su nešto u stilu: “Mi ovo nećemo finansirati”. Mislim da se, da ih sada pitate za to, oni toga čak i ne sećaju.
Da li je takođe istina da je kod vas kaskader Kreg Baksli morao da oboji lice u crno da bi izveo Sajrusov pad? Priča kaže da vam Paramaunt nije dozvolio da dovedete kaskadere iz Holivuda u Njujork, a da jedina dvojica kaskadera crnaca u Njujorku to nisu htela da urade.
To je sasvim tačno. Zašto negirati istinu? Ako negirate istinu, ona obično ispliva. Dakle, nije baš pametno igrati tako. Ne, nismo mogli da nađemo nikoga ko bi to uradio i Kreg je to uradio. Ne stidim se toga. Prosto su okolnosti bile takve. Snimaš filmove i tamo radiš najbolje što umeš svake noći. Spremite se da snimite film, a onda kažete: „Kako to da…“, a odgovor je kao sa jedenjem slona. Kako jedete slona? Pa, zalogaj po zalogaj. A filmove snimate kadar po kadar.
Kako ste uspeli da prenesete izgled i atmosferu iz Njujorka oko 1978. godine?
Ratnici podzemlja su krajnje niskobudžetni film. Polovinu smo izvukli iz zadnjeg džepa na lokacijama. Povremeno bi nas odjurili sa prvobitne lokacije i morali smo ili sve ispočetka ili da odemo negde drugde. Mnogi ljudi kažu da film dobro izgleda, ali ima mnogo stvari za koje sam mislio da bi mogle da izgledaju još bolje da smo ih snimili na našim prvobitno spremljenim lokacijama.
Zašto vas je gradonačelnik Ed Koč posetio na snimanju?
Nismo pravili nikakve scenografije, osim jedne. Napravili smo kupatilo u Kvinsu za tuču na rolerima u kupatilu kod stanice Junion. Bilo je to u Kaufman Astorija studijima i naš film je bio jedini koji je tamo sniman. Prišao mi je neki tip i rekao: „Da li bi bilo u redu da gradonačenik Koč i Glorija Svanson dođu na vaše snimanje? Voleli bi da vide kako se snima film“. Rekao sam: „Dobro, nek vam bude. Uvedite ih odmah unutra“.
Ispostavilo se da je Glorija Svanson snimila mnogo, mnogo filmova tu 1920-ih godina. Odšetala je sa nekim, pa sam imao prilike da malo porazgovaram sa gradonačelnikom. Bio je sjajan tip i dopao mi se razgovor sa njim. Ne znam da li to ima veze sa našim kratkim razgovorom, ali kada se film pojavio i kada su film napali mnogi politički i religijski silnici, gradonačelnik Koč ga je branio.
I Anđeli čuvari[2] su protestovali, zar ne?
Da, što sada deluje neverovatno. Gradonačelnik je rekao: “O, ne, nije štetan. To je suludo”. Zauvek sam zahvalan gradonačelniku Koču i Bruklinu jer je to bruklinski film. Podržali su film i u velikom broju su dolazili da ga gledaju.
Piše: Džošua Ensinijas
Izvor: Brooklyn Magazine
Preveo: Matija Jovandić za Glif
***
[1] Film se u originalu zove The Warriors (Ratnici), kako se i zove grupa sa Koni Ajlenda, ali je kod prikazivan po distributerskom nazivu Ratnici podzemlja. Taj naziv smo zadržali i ovde delom i iz sentimentalnih razloga (prim. prev)
[2] Guardian Angels – organizacija sa građanskim patrolama posvećena borbi protiv kriminala i zaštiti ljudi na javnim mestima, posebno na stanicama metroa (prim. prev)
To je zato što, ponavljam, govori o klasi, a ne o rasi. Imajte na umu da sam ja bio najamni radnik, a studio i ja se nismo slagali. Mislim da su oni u meni videli najamnog radnika, a ja sam video svoju dužnost kao nešto veće (smeh). Siguran sam da je do nekih problema verovatno došlo mojom greškom, ali ja sam još na početku predložio da snimimo ceo film samo sa tamnoputim ljudima. E sad, ta zamisao je potrajala jedno 35 sekundi u studiju. Oni to nisu videli tako. Zapravo su, a ovo verovatno ne bi trebalo da kažem, prigovarali zbog toga koliko tamnoputih ljudi smo imali u filmu.
Da?
Lako je svaliti sve na studio i nakititi se perjem slave. Mislim da su, na neki način, možda bili u pravu iz pogrešnih razloga. Film je dospeo do šire publike, i do više publike koja je trebalo da ga vidi, zbog njihovog pristupa. To je univerzalniji film nego što bi verovatno ostao da smo ga snimili kao crni film.
Da li je tačno da je Kevin Bejkon trebalo da bude u gej bandi pod nazivom Dingosi, što na kraju nije snimljeno?
Znate nešto o tome što ja ne znam? Ne sećam se toga u vezi s Kevinom. Ali pričao sam baš pre neki dan o Dingosima. Ono zbog čega mi je verovatno najviše žao u vezi sa nastankom Ratnika podzemlja je to što nisam imao prilike da snimim scenu sa Dingosima. Mislio sam da bi predstavljanje gej ulične bande koja na površini deluje žestoko i namazano, a na kraju ispadne saosećajna, bila dobra za film. Ali iz Paramaunta nisu hteli da me puste da je snimim. Probili smo rok, a mislim i da su prozreli moje namere. Ne znam. Dosta je teško setiti se i onoga o čemu sam ja mislio, a kamoli oni. Ali rekli su nešto u stilu: “Mi ovo nećemo finansirati”. Mislim da se, da ih sada pitate za to, oni toga čak i ne sećaju.
Da li je takođe istina da je kod vas kaskader Kreg Baksli morao da oboji lice u crno da bi izveo Sajrusov pad? Priča kaže da vam Paramaunt nije dozvolio da dovedete kaskadere iz Holivuda u Njujork, a da jedina dvojica kaskadera crnaca u Njujorku to nisu htela da urade.
To je sasvim tačno. Zašto negirati istinu? Ako negirate istinu, ona obično ispliva. Dakle, nije baš pametno igrati tako. Ne, nismo mogli da nađemo nikoga ko bi to uradio i Kreg je to uradio. Ne stidim se toga. Prosto su okolnosti bile takve. Snimaš filmove i tamo radiš najbolje što umeš svake noći. Spremite se da snimite film, a onda kažete: „Kako to da…“, a odgovor je kao sa jedenjem slona. Kako jedete slona? Pa, zalogaj po zalogaj. A filmove snimate kadar po kadar.
Kako ste uspeli da prenesete izgled i atmosferu iz Njujorka oko 1978. godine?
Ratnici podzemlja su krajnje niskobudžetni film. Polovinu smo izvukli iz zadnjeg džepa na lokacijama. Povremeno bi nas odjurili sa prvobitne lokacije i morali smo ili sve ispočetka ili da odemo negde drugde. Mnogi ljudi kažu da film dobro izgleda, ali ima mnogo stvari za koje sam mislio da bi mogle da izgledaju još bolje da smo ih snimili na našim prvobitno spremljenim lokacijama.
Zašto vas je gradonačelnik Ed Koč posetio na snimanju?
Nismo pravili nikakve scenografije, osim jedne. Napravili smo kupatilo u Kvinsu za tuču na rolerima u kupatilu kod stanice Junion. Bilo je to u Kaufman Astorija studijima i naš film je bio jedini koji je tamo sniman. Prišao mi je neki tip i rekao: „Da li bi bilo u redu da gradonačenik Koč i Glorija Svanson dođu na vaše snimanje? Voleli bi da vide kako se snima film“. Rekao sam: „Dobro, nek vam bude. Uvedite ih odmah unutra“.
Ispostavilo se da je Glorija Svanson snimila mnogo, mnogo filmova tu 1920-ih godina. Odšetala je sa nekim, pa sam imao prilike da malo porazgovaram sa gradonačelnikom. Bio je sjajan tip i dopao mi se razgovor sa njim. Ne znam da li to ima veze sa našim kratkim razgovorom, ali kada se film pojavio i kada su film napali mnogi politički i religijski silnici, gradonačelnik Koč ga je branio.
I Anđeli čuvari[2] su protestovali, zar ne?
Da, što sada deluje neverovatno. Gradonačelnik je rekao: “O, ne, nije štetan. To je suludo”. Zauvek sam zahvalan gradonačelniku Koču i Bruklinu jer je to bruklinski film. Podržali su film i u velikom broju su dolazili da ga gledaju.
Piše: Džošua Ensinijas
Izvor: Brooklyn Magazine
Preveo: Matija Jovandić za Glif
***
[1] Film se u originalu zove The Warriors (Ratnici), kako se i zove grupa sa Koni Ajlenda, ali je kod prikazivan po distributerskom nazivu Ratnici podzemlja. Taj naziv smo zadržali i ovde delom i iz sentimentalnih razloga (prim. prev)
[2] Guardian Angels – organizacija sa građanskim patrolama posvećena borbi protiv kriminala i zaštiti ljudi na javnim mestima, posebno na stanicama metroa (prim. prev)