„Zli dusi“ „Prokletih“ – Bunt pank matoraca
Helly Cherry
The Damned su prvi britanski pank bend koji je izdao zvanično izdanje. Naime, 22. oktobra 1976. godine, tačno pet nedelja pre nego što su Pistolsi izdali “Anarchy In The UK”, The Damned su izbacili svoj prvi singl “New Rose”. Ostalo je istorija…
Prvih nekoliko albuma The Damned i jesu svirali pank, ali su kasnije sve više unosili elemente new wavea, gothic rocka i postpunka, tako da, iako iznenađen činjenicom da su izdali novi album posle decenije od izlaska prethodne ploče, sam zvuk i manir novih pesama nije doneo ništa što već nisam očekivao.
Dakle, ako ste očekivali pank ploču, dobili ste je tek u tragovima, bar u muzičkom smislu. Tekstovi su već druga stvar, prilično opori i direktni, onakvi kakvi bi trebalo da su pank tekstovi – sa porukom, buntom i protestom.
Pesma koja otvara album, “Standing On The Edge Of Tomorrow”, donosi proročke stihove – “This time/could be the last time/maybe the only time to get it right”. Iako mnogi sledeću po redu, “Devil In Disguise” proglašavaju najboljom na ploči i savršenim hitom, meni su najbolje već pomenuta “Standing On The Edge Of Tomorrow” (koju bi komotno mogao da potpiše jedni Moody Blues jer je nalik na njihove prog-pop napeve iz zlatnih osamdesetih) i “Look Left” koje su i prva dva singla/spota sa albuma i vrlo su “radio friendly”, ali nikako nisu ljigave i praznoglave, kao većina pesama koje se puštaju danas na radio stanicama. Poređenje sa The Stranglers nikako nije bez osnova, a podatak da je producent bio lično Toni Visconti , čovek zadužen za zvuk mnogih Bouvijevih, T-Rex albuma, kao i najboljih Thin Lizzy ploča, a i “La Folie”, najprodavaniji album, već pomenutih, The Stranglers, nosi njegov producentski pečat, dovešće vas do zaključka da je zvučna slika “Evil Spirits” ploče savršena.
Pevanje je sjajno, jer se Dave Vaianov bariton sjajno uklapa u povremene izlete u psihodeliju s kraja šezdesetih, prepoznatljive melodije klavijatura i ritmovi koji vas povremeno teraju na ples! Osim pomenutih, veoma su mi se dopale i “Procrastination”, potencijalni gotik hit, i “Daily Liar”, psihodelični dragulj pri kraju ploče.
Šta da vam kažem, sem da sam veoma prijatno iznenađen novim albumom ovih pank veterana, koji već odavno pank ne sviraju, ali nose taj bunt u sebi mnogo više nego ogromna većina mladih, takozvanih pankera koji, iako ni sami ne veruju u to, gromko uzvikuju “Punk’s Not Dead“.
Nije pank umro, ali je na aparatima. Samo ponekad, matorci kao što su The Damned donesu dašak tog bunta sedamdesetih potpuno iskreno, kao što već i mogu samo oni koji su taj pokret i stvarali…
Prvih nekoliko albuma The Damned i jesu svirali pank, ali su kasnije sve više unosili elemente new wavea, gothic rocka i postpunka, tako da, iako iznenađen činjenicom da su izdali novi album posle decenije od izlaska prethodne ploče, sam zvuk i manir novih pesama nije doneo ništa što već nisam očekivao.
Dakle, ako ste očekivali pank ploču, dobili ste je tek u tragovima, bar u muzičkom smislu. Tekstovi su već druga stvar, prilično opori i direktni, onakvi kakvi bi trebalo da su pank tekstovi – sa porukom, buntom i protestom.
Pevanje je sjajno, jer se Dave Vaianov bariton sjajno uklapa u povremene izlete u psihodeliju s kraja šezdesetih, prepoznatljive melodije klavijatura i ritmovi koji vas povremeno teraju na ples! Osim pomenutih, veoma su mi se dopale i “Procrastination”, potencijalni gotik hit, i “Daily Liar”, psihodelični dragulj pri kraju ploče.
Šta da vam kažem, sem da sam veoma prijatno iznenađen novim albumom ovih pank veterana, koji već odavno pank ne sviraju, ali nose taj bunt u sebi mnogo više nego ogromna većina mladih, takozvanih pankera koji, iako ni sami ne veruju u to, gromko uzvikuju “Punk’s Not Dead“.
Nije pank umro, ali je na aparatima. Samo ponekad, matorci kao što su The Damned donesu dašak tog bunta sedamdesetih potpuno iskreno, kao što već i mogu samo oni koji su taj pokret i stvarali…
Zoran Popnovakov