Phil Campbell And The Bastard Sons - The Age Of Absurdity
Helly Cherry
Pošto se cela najpoznatija (ne i originalna, kako mnogi misle) postava Motorheada za kratko vreme preselila na oblake ili pod zemlju (kako vam drago) jedini preživeli član grupe (sa stažom od preko 30 godina obavljanja gitarskih radova u najboljem rokenrol bendu svih vremena), Fil Kempbel je pored angažovanja u oficijelnom Motorhead „tribute“ bendu nastavio da praši i rešio da napravi pravu „porodičnu manufakturu“ koju je kreativno nazvao „Phil Campbell And The Bastard Sons“ što i ne bi bilo mnogo zanimljivo ime da postavu ne čine Fil i njegova tri sina, Tod, Dejn i Tajla (tri bradata tipa koji sviraju gitaru, bubnjeve i bas) uz vokalnu pomoć Nila Stara, inače poznatom iz modernih hard rok bendova Dopamine i Attack!Attack!
Sam stil muziciranja na albumu „The Age Of Absurdity“ nije odmakao puno od Motorhead fazona što je bilo i očekivano, mada je sama produkcija više nalik na Thin Lizzy ili Wildhearts. Nije me iznenadilo ni to što na disku nema punokrvnog hita, ali je kvalitet ploče poprilično ujednačen i svih 40 i nešto minuta vam drži pažnju i neprimetno tera na cupkanje i tapkanje nogom.
Dakle, pravi rokenrol u pravom izdanju. Nešto bolje od ostalih su pesma koja otvara album „Ringleader“ koja je baš Motorheadovska ili pre bih rekao, nalik na kultni engleski bend iz osamdesetih, Tank koji i nije mnogo žanrovski udaljen od pomenutih legendi, zatim „Dropping The Needle“ koja se nalazi negde na sredini ploče sa prozaičnim, ali proročkim tekstom „Its my addiction, its your addiction, its a rocknroll“. „Freak Show“ je groove hard rock, sigurni pogodak za live nastupe, a „Welcome To Hell“ je odlična rokačina, ali više u stilu bendova kao što su The Almighty, Wildhearts ili Terrorvision. Nisam siguran da je obrada Hawkwinda „Silver Machine“ koja je ostavljena za kraj dobra ideja, ali ako je to posveta Lemiju, neka je.
Da skratim, dobro je što je Fil Kempbel nastavio da svira, pravi novu muziku, objavljuje spotove i albume. Dobro je za rokenrol… Još je bolje što nije upao u klasičnu zamku i krenuo da živi od stare slave i postao klon svog starog benda jer bi to bilo besmisleno „prežvakavanje“ i krunjenje legende. Ovako, dobili smo solidan čistokrvni rokenrol album.
Dakle, pravi rokenrol u pravom izdanju. Nešto bolje od ostalih su pesma koja otvara album „Ringleader“ koja je baš Motorheadovska ili pre bih rekao, nalik na kultni engleski bend iz osamdesetih, Tank koji i nije mnogo žanrovski udaljen od pomenutih legendi, zatim „Dropping The Needle“ koja se nalazi negde na sredini ploče sa prozaičnim, ali proročkim tekstom „Its my addiction, its your addiction, its a rocknroll“. „Freak Show“ je groove hard rock, sigurni pogodak za live nastupe, a „Welcome To Hell“ je odlična rokačina, ali više u stilu bendova kao što su The Almighty, Wildhearts ili Terrorvision. Nisam siguran da je obrada Hawkwinda „Silver Machine“ koja je ostavljena za kraj dobra ideja, ali ako je to posveta Lemiju, neka je.
Da skratim, dobro je što je Fil Kempbel nastavio da svira, pravi novu muziku, objavljuje spotove i albume. Dobro je za rokenrol… Još je bolje što nije upao u klasičnu zamku i krenuo da živi od stare slave i postao klon svog starog benda jer bi to bilo besmisleno „prežvakavanje“ i krunjenje legende. Ovako, dobili smo solidan čistokrvni rokenrol album.
Zoran Popnovakov