Ovo je zbirka priča iz Zimbabvea. Beše to prva i jedina rečenica koju sam pročitao na poleđini knjige pre nego sam je uzeo. Nekad jedna rečenica bude dovoljan argument. Jesam čitao nekad nešto iz Zimbabvea, nisam, jel znam išta o toj zemlji, ni najmanje, jel bi umeo da je pokažem na karti, malo verovatno. Nisam čak gledao ni onaj film o Mugabeu, a ispostaviće se da njega ima u ovoj odličnoj knjizi, poprilično. I tako sam odlučio da proputujem tom afričkom državom kroz priče Petine Gape, kojoj je ovo debitantsko ostvarenje, i čije ime mi se jako dopada, probajte da ga izgovorite, lepo zvuči, zar ne, Petina Gapa.

Trinaest priča, sve do jedne pričane iz ugla običnih ljudi, da se tako otrcano izrazim, kao da su ovi drugi neobični, al ajd, njihovih sudbina, porodičnih i ličnih, malih i velikih tragedija, uglavnom. Ali upravo u neposebnosti svojih junaka, u običnosti njihovih životnih puteva, autorka stvara divne priče, tople, melanholične, emotivne u svakom pogledu.

Trinaest priča kroz koje zaista dosta saznajem o Zimbabveu, daljoj i bližoj prošlosti kao i sadašnjosti zemlje koja je, ispostaviće se, često menjala ime, ali vrlo retko doživljavala srećne preobražaje, saznajem o običajima ljudi, značaju plemenske opredeljenosti, klasnim razlikama. Saznam da i oni prave svadbe pod šatrama, da i kod njih prelazak preko nečijih nogu dok sedi znači da nećes rasti ako se ne vratiš, i gomilu drugih detalja, ubačenih vrlo smisleno, nenapadno, kakva je zapravo i atmosfera knjige.

Trinaest priča, koje međutim, iako ispričane u Zimbabveu, u svakom trenutku zvuče nestvarno univerzalno, sveprisutno siromaštvo, mafijaška vladajuća elita korumpirana do nebesa, oivičena besmislenim nacionalizmom kao štitom, beznađe, građanski ratovi, snovi o drugom i drugačijem svetu negde daleko, želja za odlaskom u isti, koja se nekada i ostvaruje, pa čitamo o životima ljudi iz Zimbabvea u Švajcarskoj recimo, ili njihovim susretima u londonskom metrou, dokle da nabrajam a da ne počne da zvuči isuviše poznato, ne ovo nije Zimbabve, toliko sam puta pomislio tokom čitanja, ovo je svuda, ovo smo živeli ili živimo, o kakve bolne sličnosti na sve strane.

Potpuno neopterećena detaljima, autorka piše krajnje sažeto, fantastično jednostavno, tečno, precizno, a opet uspeva da čak i najobičnije ljudske priče pretvori u nešto značajno i lepo, za pročitati barem. A to nije lako, mislim. Elegija za Isterli je zanimljiva razglednica iz Zimbabvea, knjiga lokalnih priča sa univerzalnim motivima, osvežavajuća zbirka priča Samizdata.
Marko Gaić