Idles – Tangk: Ljubav utkana u agresivnu, besnu i psihodeličnu muziku
Helly Cherry
Bend Idles sam otkrio pre nekoliko godina i odmah su postali jedan od omiljenih bendova. Od tada ih redovno slušam i uživam u njihovoj muzici. Mnoštvo pesama su mi drage i omiljene. Iz tog razloga nije nikakvo čudo što sam njihovo peto studijsko izdanje dočekao sa nestrpljenjem i uzbuđenjem.
Februara 16. 2024. zvanično je objavljen album Tangk koji sam odmah preuzeo i krenuo sa preslušavanjem.
Na albumu se nalazi 11 numera i album traje oko 40 minuta. Albumu su prethodili singlovi Dancer, Grace i Gift Horse. Izdavač je Partisan records nezavisna izdavačka kuća pozicionirana u Londonu, Los Anđelesu i Njujorku.
Svako ko je slušao Idles može da pretpostavi kakva ga muzika očekuje i šta su sve to „besposleni“ odradili na novom albumu. Ipak, ima i iznenađenja. I to pozitivnog. To iznenađenje manifestovalo se kroz ekspanziju muzičkih žanrova kojima je Idles koncepirao i odsvirao ovaj album. Danas je postalo suvišno kategorisati muziku bendova i muzičara imajući u vidu da je mešanje muzičkih pravaca postao standard koji je često teško definisati i razgraničiti. Ista je situacija i po pitanju Idelsa. Post pank i indi rok začinjen elementima pshihodelije, nojza, šugejza... su nešto što su nam Idelsi redovno pružali kroz 4 studijska albuma. Na Tangk-u bend malo usporava ritam, ali to ne znači da postaje manje žestok. Uvođenjem dodatnih muzičkih instrumenata povećava psihozu i melanholiju samog vajba. Možda ta „promena“ počiva na činjenici da su dva člana benda pevač Džo Talbot (Joe Talbot) i gitarista i jedan od producenata Mark Boven (Mark Bowen) postali očevi. [1] U svakom slučaju ta nova uloga u životima obojice se svakako odrazila i na koncept samog albuma, na muziku i liriku, što se može shvatiti kao evolucija ne samo benda već i njih dvojice kao ljudskih bića.
Album započinje psihodeličnim uvodom klavira i tihim Talbotovim pevanjem i završava saks soloom. U tom smislu ova pesma se može posmatrati kao jedan spoken word izraz koji svojim pomalo jezivim prizvukom priprema slušaoce za otvaranje albuma. Idea 01 govori o narušenom domu, poremećenim porodičnim odnosima, što će kulminirati vatrom koja će sve progutati...
Pesma koja sledi Gift Horse je treći singl sa albuma a shodno nazivu pesme bavi se konjem i tu postoji više konotacija. Konj kao plemenita životinja i čovekov veliki prijatelj. Konj koji se ubija kada polomi nogu. Poklonjeni konj kome se ne gleda u zube. Pesma ima elemente sa nežnim ljubavnim stihovima ali i nalete besa, bunta i nezadovoljstva kada Talbot uzvikuje:
„Fuck the king
He ain't the king, she's the king“,
baš kao što su Sex Pistolsi pre skoro pola veka pevali God Save the Queen.
Pop pop pop je psihodelija mirnijeg ritma koja je tekstualno prilično konfuzna. U izvesnom smislu peva o ljudima koji uživaju u tuđoj sreći upućujući na draži koje nosi roditeljstvo. Međutim, ima u njoj i referenci na filmove, boga, đavola, dopamin, drogu i još po nešto.
Roy je pesma koja ima prilično ljubavi utkane u svoju muziku i stihove i to zvuči veoma moćno da vas gotovo tera da uzdrhtite kada čujete refren u kojem Talbot peva:
„Baby, baby, baby
I'm a smart man, but I'm dumb for you“,
ne znajući da li se pritom obraća voljenoj osobi ili svojoj bebi...
A Gospel je lagana i setna pesma sa klavirskim deonicima koja peva o raskidu i periodu nakon toga, sa svim iskušenjima i izvučenim poukama. Iako pesma nosi naziv istovetan religioznoj muzici nastaloj tridesetih godina prošlog veka malo je sličnosti između ova dva gospela.
Dancer počinje baš kao nekada stari disko hitovi koji su najavljivali početak odlične pesme za đuskanje, i baš u trenutku kada bi trebalo da krene vajb za gibanje, deset sekundi kasnije, kreće da gruva prepoznatljiv gitarski zvuk Idelsa. Kakav zajeb. Moša. Hteli ste disko dobili ste šutku. Pesma je prvi i glavni singl na albumu i urađena je u saradnji sa Džejmsom Marfijem (James Murphy) i Nensi Vang (Nancy Whang) iz LCD Soundsystema. Odlična pesma. Odličan vajb. Baš za ples, ili kao što je pevao Dejvid Bouvi a sada i Talbot: Let's dance.
Grace je još jedna pesma koja odstupa od Idelsa na koje smo navikli slušajući prethodne albume. Gitare nisu tako ekstremne, ima distorzije ali preovladava sint vajb. Tematski pesma se može shvatiti kao obraćanje Bogu za pomoć i milost, ali izgleda da Idels ima drugačije shvatanje boga od preovladavajućeg.
No god, no king
I said love is the fing.
Naredne dve pesme koje slede Hall & Oates i Jungle su oni Idelsi na koje smo naviknuti, post punk, psihodelija i distorzija, prva se bavi homoseksualizmom a druga borbama sa samim sobom u džungli modernog sveta u kojoj živimo svi mi.
Gratitude je numera koja bi trebalo da zaokruži album u celinu. Zahvalnost sadržana u naslovu pesme nosi veliku količinu sarkazma, jer kako biti zahvalan za sva zla, nesreće i nevolje koje su se dogodile i koje se dešavaju. Zakon karme, mračne vizije, suicidne misli, stranputice i poroci su samo deo zahvalnosti koju su Idelsi ugradili u ovu pesmu. Možda je ta zahavlanost zapravo zbog trijumfa nad svim tim iskušenjima i nedaćama koje su opsedale i otežavale život ali su se ipak prevazišle?
That gratitude cuts through my veins
I hold my hand up and I say
That gratitude cuts through my veins
I hold my hand up and I'm awakе
Monolith je završna pesma na albumu. Laganog tempa, melanholičnog vokala, sa minimalnom upotrebom instrumenata, završava se deonicom saksonofa baš poput numere kojom album započinje. Na taj način zatvara se krug. Početak je kraj i kraj je početak. I možemo da poslušamo album ponovo. Sigurno nećemo pogrešiti.
Kao zaključak mogu reći da je meni ovaj album baš prijao. Sa uživanjem ga preslušavam iznova i iznova. Neradnici su uradili bolji posao u poređenju sa albumom prethodnikom iz 2021. godine o kojem sam takođe pisao kada se pojavio.
Izvesno umirivanje muzičke agresije u smislu ritma, ubacivanje nekih elemenata indi roka, indi popa pa čak i diska u svoj vajb omogućilo je Idlesima da zvuče drugačije, a ipak da ostanu oni stari agresivci puni besa, energije, psihoze i nezadovoljstva na koje smo navikli. Mnogo je referenci i uticaja utkano u ovaj album što će oni pronicljivi uočiti i čuti.
I tekstualno Tangk je drugačiji od svojih prethodnika. Emotivniji je, ljubav je pronašla svoje mesto u muzici Idelsa i to zvuči prilično moćno.
Neki veći zaljubljenici od mene u Idles su izbrojali i konstatovali sledeće: Na albumu Tangk se reč ljubav spominje čak 18. puta. U tom smislu, za kraj, citiraću Talbota:
„Ljudi bi mogli pomisliti da razumeju šta je to ljubavna pesma, ali ove pesme su moja verzija ljubavi, koja je u prošlosti bila veoma mračna i slomljena. Naučio sam kako da istražujem te emocije, zbog čega sam na ovom albumu iskazao svoju ranjivost.
Ne moram više da se krijem iza nasilja. Mogu da budem melanholik, ili čežnjiv, ili zanesenjak. Ja to ne shvatam kao popustljivost i slabost. Na primer, kada je Nina Simone bila najemotivnija, i dalje je bila munja.“[2]
Album možete poslušati i preuzeti na BandCamp profilu benda.
[1] The Guardian: The return of Idles: ‘I don’t have to hide behind violence any more’
[2] The Guardian: The return of Idles: ‘I don’t have to hide behind violence any more’
Februara 16. 2024. zvanično je objavljen album Tangk koji sam odmah preuzeo i krenuo sa preslušavanjem.
Na albumu se nalazi 11 numera i album traje oko 40 minuta. Albumu su prethodili singlovi Dancer, Grace i Gift Horse. Izdavač je Partisan records nezavisna izdavačka kuća pozicionirana u Londonu, Los Anđelesu i Njujorku.
Svako ko je slušao Idles može da pretpostavi kakva ga muzika očekuje i šta su sve to „besposleni“ odradili na novom albumu. Ipak, ima i iznenađenja. I to pozitivnog. To iznenađenje manifestovalo se kroz ekspanziju muzičkih žanrova kojima je Idles koncepirao i odsvirao ovaj album. Danas je postalo suvišno kategorisati muziku bendova i muzičara imajući u vidu da je mešanje muzičkih pravaca postao standard koji je često teško definisati i razgraničiti. Ista je situacija i po pitanju Idelsa. Post pank i indi rok začinjen elementima pshihodelije, nojza, šugejza... su nešto što su nam Idelsi redovno pružali kroz 4 studijska albuma. Na Tangk-u bend malo usporava ritam, ali to ne znači da postaje manje žestok. Uvođenjem dodatnih muzičkih instrumenata povećava psihozu i melanholiju samog vajba. Možda ta „promena“ počiva na činjenici da su dva člana benda pevač Džo Talbot (Joe Talbot) i gitarista i jedan od producenata Mark Boven (Mark Bowen) postali očevi. [1] U svakom slučaju ta nova uloga u životima obojice se svakako odrazila i na koncept samog albuma, na muziku i liriku, što se može shvatiti kao evolucija ne samo benda već i njih dvojice kao ljudskih bića.
Album započinje psihodeličnim uvodom klavira i tihim Talbotovim pevanjem i završava saks soloom. U tom smislu ova pesma se može posmatrati kao jedan spoken word izraz koji svojim pomalo jezivim prizvukom priprema slušaoce za otvaranje albuma. Idea 01 govori o narušenom domu, poremećenim porodičnim odnosima, što će kulminirati vatrom koja će sve progutati...
Pesma koja sledi Gift Horse je treći singl sa albuma a shodno nazivu pesme bavi se konjem i tu postoji više konotacija. Konj kao plemenita životinja i čovekov veliki prijatelj. Konj koji se ubija kada polomi nogu. Poklonjeni konj kome se ne gleda u zube. Pesma ima elemente sa nežnim ljubavnim stihovima ali i nalete besa, bunta i nezadovoljstva kada Talbot uzvikuje:
„Fuck the king
He ain't the king, she's the king“,
baš kao što su Sex Pistolsi pre skoro pola veka pevali God Save the Queen.
Pop pop pop je psihodelija mirnijeg ritma koja je tekstualno prilično konfuzna. U izvesnom smislu peva o ljudima koji uživaju u tuđoj sreći upućujući na draži koje nosi roditeljstvo. Međutim, ima u njoj i referenci na filmove, boga, đavola, dopamin, drogu i još po nešto.
Roy je pesma koja ima prilično ljubavi utkane u svoju muziku i stihove i to zvuči veoma moćno da vas gotovo tera da uzdrhtite kada čujete refren u kojem Talbot peva:
„Baby, baby, baby
I'm a smart man, but I'm dumb for you“,
ne znajući da li se pritom obraća voljenoj osobi ili svojoj bebi...
A Gospel je lagana i setna pesma sa klavirskim deonicima koja peva o raskidu i periodu nakon toga, sa svim iskušenjima i izvučenim poukama. Iako pesma nosi naziv istovetan religioznoj muzici nastaloj tridesetih godina prošlog veka malo je sličnosti između ova dva gospela.
Dancer počinje baš kao nekada stari disko hitovi koji su najavljivali početak odlične pesme za đuskanje, i baš u trenutku kada bi trebalo da krene vajb za gibanje, deset sekundi kasnije, kreće da gruva prepoznatljiv gitarski zvuk Idelsa. Kakav zajeb. Moša. Hteli ste disko dobili ste šutku. Pesma je prvi i glavni singl na albumu i urađena je u saradnji sa Džejmsom Marfijem (James Murphy) i Nensi Vang (Nancy Whang) iz LCD Soundsystema. Odlična pesma. Odličan vajb. Baš za ples, ili kao što je pevao Dejvid Bouvi a sada i Talbot: Let's dance.
Grace je još jedna pesma koja odstupa od Idelsa na koje smo navikli slušajući prethodne albume. Gitare nisu tako ekstremne, ima distorzije ali preovladava sint vajb. Tematski pesma se može shvatiti kao obraćanje Bogu za pomoć i milost, ali izgleda da Idels ima drugačije shvatanje boga od preovladavajućeg.
No god, no king
I said love is the fing.
Naredne dve pesme koje slede Hall & Oates i Jungle su oni Idelsi na koje smo naviknuti, post punk, psihodelija i distorzija, prva se bavi homoseksualizmom a druga borbama sa samim sobom u džungli modernog sveta u kojoj živimo svi mi.
Gratitude je numera koja bi trebalo da zaokruži album u celinu. Zahvalnost sadržana u naslovu pesme nosi veliku količinu sarkazma, jer kako biti zahvalan za sva zla, nesreće i nevolje koje su se dogodile i koje se dešavaju. Zakon karme, mračne vizije, suicidne misli, stranputice i poroci su samo deo zahvalnosti koju su Idelsi ugradili u ovu pesmu. Možda je ta zahavlanost zapravo zbog trijumfa nad svim tim iskušenjima i nedaćama koje su opsedale i otežavale život ali su se ipak prevazišle?
That gratitude cuts through my veins
I hold my hand up and I say
That gratitude cuts through my veins
I hold my hand up and I'm awakе
Monolith je završna pesma na albumu. Laganog tempa, melanholičnog vokala, sa minimalnom upotrebom instrumenata, završava se deonicom saksonofa baš poput numere kojom album započinje. Na taj način zatvara se krug. Početak je kraj i kraj je početak. I možemo da poslušamo album ponovo. Sigurno nećemo pogrešiti.
Kao zaključak mogu reći da je meni ovaj album baš prijao. Sa uživanjem ga preslušavam iznova i iznova. Neradnici su uradili bolji posao u poređenju sa albumom prethodnikom iz 2021. godine o kojem sam takođe pisao kada se pojavio.
Izvesno umirivanje muzičke agresije u smislu ritma, ubacivanje nekih elemenata indi roka, indi popa pa čak i diska u svoj vajb omogućilo je Idlesima da zvuče drugačije, a ipak da ostanu oni stari agresivci puni besa, energije, psihoze i nezadovoljstva na koje smo navikli. Mnogo je referenci i uticaja utkano u ovaj album što će oni pronicljivi uočiti i čuti.
I tekstualno Tangk je drugačiji od svojih prethodnika. Emotivniji je, ljubav je pronašla svoje mesto u muzici Idelsa i to zvuči prilično moćno.
Neki veći zaljubljenici od mene u Idles su izbrojali i konstatovali sledeće: Na albumu Tangk se reč ljubav spominje čak 18. puta. U tom smislu, za kraj, citiraću Talbota:
„Ljudi bi mogli pomisliti da razumeju šta je to ljubavna pesma, ali ove pesme su moja verzija ljubavi, koja je u prošlosti bila veoma mračna i slomljena. Naučio sam kako da istražujem te emocije, zbog čega sam na ovom albumu iskazao svoju ranjivost.
Ne moram više da se krijem iza nasilja. Mogu da budem melanholik, ili čežnjiv, ili zanesenjak. Ja to ne shvatam kao popustljivost i slabost. Na primer, kada je Nina Simone bila najemotivnija, i dalje je bila munja.“[2]
Album možete poslušati i preuzeti na BandCamp profilu benda.
[1] The Guardian: The return of Idles: ‘I don’t have to hide behind violence any more’
[2] The Guardian: The return of Idles: ‘I don’t have to hide behind violence any more’
Miljan Ristić a.k.a eXperiment