Čudo u štali! (GARAGE IN JULY – Štala!, recenzija)
Helly Cherry
Grabovac je selo kraj Osijeka koje po zadnjem popisu ima 736 stanovnika. E, iz tog sela je jedan bend koji mi je instant poneo titulu najzanimljivijeg, najdražeg i najomiljenijeg benda trenutno. Zove se GARAGE IN JULY i izdali su takvo čudo od live albuma pod nazivom “Štala!” - da ga slušam jedno pedeseti put u zadnje dve nedelje. Apsolutno se ne sećam da sam ikada to uradio sa bilo kojim albumom, a naročito live, još od adolescentskih dana i Motorhead-ovog “No Sleep Til Hammersmith”!
GARAŽA U JULU svira kao što joj samo ime kaže garažni rok začinjen blues uticajima i neizbežna su poređenja sa Majkama i Paribrejkersima, a od novijih bendova sa Vranama Kamenim ili Perom Bradom Potomkom sa ovih prostora, ali ne može se reći da su kopija jer ih krasi autentična energija, fascinantna usviranost i dragocen smisao za humor.
Naravno da mi njihovo ime nije nepoznato, ali niti sam ih ranije previše slušao niti sam prepoznao taj kvalitet dok nisam nabasao na ovo izdanje. “Štala” je kompletno snimljena na jednoj svirci (nema potrebe da navodim gde i kada, uostalom, potražite ih na društvenim mrežama i obavezno posetite njihovu bandcamp stranicu gde ćete naći apsolutno sve što su do sada snimali, a to su dva albuma i tri EP-ja + ovo novo remek-delo) i čini mi se da odlično dočarava kompletan lajv utisak. Naravno da bih vrlo rado da to proverim uživo i na koncertu i obećao sam sebi da ću lično stupiti u kontakt sa momcima da vidim da li ima šanse da gostuju u mom rodnom gradu i okolini.
Dakle, “Štala!” je daleko najbolji live album sa ovih prostora u poslednjih nekoliko godina, bar po mom skromnom mišljenju. Od uvodnih ”Ne govori da me znaš” i “Muzici po guzici” u kojima praše eksplozivni blues / punk pa preko “Za Iggyja” koja je evidentan omaž James-u Osterberg-u i f e n o m e n a l n e posvete najboljem autu na planeti “Renault 4”, koja je meni jedan od dva pika koncerta, nešto mirnije ali ne i manje emotivne “Ostat ću mlad” u kojoj bukvalno tumaraju baranjskim močvarama i “mrtvom Dravom”. Srednji deo albuma je za nijansu manje fenomenalan ali kad krene “Imaš li strasti” imam neodoljivu želju da “vazdušnu gitaru” uguram u moj bašnjak od 12 inča. Rokenrolčina na kvadrat, masna, znojava, blatnjava obogaćena maestralnom usnom harmonikom. Album koji nažalost, traje samo četrdesetak minuta zatvara “Sebe ugasiti blues” koji bukvalno obara s nogu. I muzički i tekstualno.
Da skratim, ovo je apsolutna razbijačina od albuma i preporučujem ga svima koji još uvek žive i dišu rokenrol. Znam, sve nas je manje, ali dok nas ima moramo skupiti muda i uraditi sve da se čuje naš glas. Ovi Baranjci muda imaju, to je evidentno.
Naravno da mi njihovo ime nije nepoznato, ali niti sam ih ranije previše slušao niti sam prepoznao taj kvalitet dok nisam nabasao na ovo izdanje. “Štala” je kompletno snimljena na jednoj svirci (nema potrebe da navodim gde i kada, uostalom, potražite ih na društvenim mrežama i obavezno posetite njihovu bandcamp stranicu gde ćete naći apsolutno sve što su do sada snimali, a to su dva albuma i tri EP-ja + ovo novo remek-delo) i čini mi se da odlično dočarava kompletan lajv utisak. Naravno da bih vrlo rado da to proverim uživo i na koncertu i obećao sam sebi da ću lično stupiti u kontakt sa momcima da vidim da li ima šanse da gostuju u mom rodnom gradu i okolini.
Dakle, “Štala!” je daleko najbolji live album sa ovih prostora u poslednjih nekoliko godina, bar po mom skromnom mišljenju. Od uvodnih ”Ne govori da me znaš” i “Muzici po guzici” u kojima praše eksplozivni blues / punk pa preko “Za Iggyja” koja je evidentan omaž James-u Osterberg-u i f e n o m e n a l n e posvete najboljem autu na planeti “Renault 4”, koja je meni jedan od dva pika koncerta, nešto mirnije ali ne i manje emotivne “Ostat ću mlad” u kojoj bukvalno tumaraju baranjskim močvarama i “mrtvom Dravom”. Srednji deo albuma je za nijansu manje fenomenalan ali kad krene “Imaš li strasti” imam neodoljivu želju da “vazdušnu gitaru” uguram u moj bašnjak od 12 inča. Rokenrolčina na kvadrat, masna, znojava, blatnjava obogaćena maestralnom usnom harmonikom. Album koji nažalost, traje samo četrdesetak minuta zatvara “Sebe ugasiti blues” koji bukvalno obara s nogu. I muzički i tekstualno.
Da skratim, ovo je apsolutna razbijačina od albuma i preporučujem ga svima koji još uvek žive i dišu rokenrol. Znam, sve nas je manje, ali dok nas ima moramo skupiti muda i uraditi sve da se čuje naš glas. Ovi Baranjci muda imaju, to je evidentno.
Zoran Popnovakov