THE IRON CLAW (2023) – Čelična ruka roditeljskog „usmeravanja“
Helly Cherry
The Iron claw je film koji bi na neki način mogao da bude prikvel „Rvaču“ i koji bi tematizovao kako je Rendijev život izgledao pre nego što je završio kao ljudska olupina.
Ovo je u suštini jedan tragična porodična drama koja se dešava u vrlo zanimljivom imaginarijumu američkog rvačkog sporta 80-ih godina. Ono što je u vezi sa tim sportom tragično jeste što fizički i mentalno zahteva odricanja i napor, možda čak i veći, od bilo koje druge atletske discipline, što zahteva poznavanje tehnike, što je bol tela koje 100 puta u toku dana tresne o pod ringa vrlo stvaran, ali što uspeh na kraju ne zavisi od toga koliko si zaista fizički i mentalno bolji od svog protivnika, već koliko si dobro odigrao ulogu i koliko te publika u toj ulozi voli.
Jer američki kečeri nisu ništa drugo nego moderni gadijatori koji učestvuju u jednom fantazmogoričnom šou-programu gde su mečevi poludogovoreni, da ne kažem scenaristički osmišljeni, gde su svi likovi zapravo prenaglašene karikature nekakvog kičastog maskuliniteta i gde je ceo program zapravo jedna osmišljena koreografija plesa, spota, rvanja, ulične pizme i dobro odglumljenog animoziteta među likovima koji su privatno sasvim okej između sebe. A to je vraški teška uloga.
Porodica Von Erih, sa ocem koji vrlo otvoreno dribla sinove svojim neostvarenim ambicijama u ovoj aktivnosti, bila je stožer ovog sporta tokom 80-ih, a tu svoju ulogu neki od njih nosili su kao teret, obavezu i kao skoro prokletstvo koje im pripada i zbog koga žrtvuju ne samo svoje telo nego i mentalno zdravlje koje je umesto podrške i ohrabrivanja dobijalo samo kritike i despotizam.
Otuda je njihova sudbina u ovom sportu prikazana kao jedna tragična priča o pogrešno usmerenim ambicijama, o prevelikom teretu porodičnog nasleđa i očekivanja, o žrtvi koju trpe um i telo koji se svakodnevno podvrgavaju velikim naporima u svetu koji je poluisceniran i u kome šoumenstvo ponekad ima prevagu nad fizičkim predispozicijama.
Šta reći o Efronu koji je bukvalno promenio molekularnu strukturu svog tela za ovu ulogu fizički dobacivi do ludosti koje je Kristijan Bejl donedavno izvodio, pritom dajući vrlo suptilan performans starijeg brata koji je rastrzan između ljubavi prema braći i porodici, svojoj ženi i deci, ali i sujete koja ga usmereva da bude najbolji u sportu koji je od detinjstva daunloudovan u njega putem strogog oca.
I svi drugi su na visini zadatka u ovoj najposle vrlo solidnoj porodičnoj drami, snimljenoj bez nepotrebne glamurizacije i šljokizacije 80-ih, sirovo, ali pitko i gledljivo. Gde je bila Akademija za film dok je ovo išlo u bioskopima kod njih, pitanje je za policiju.
Jer američki kečeri nisu ništa drugo nego moderni gadijatori koji učestvuju u jednom fantazmogoričnom šou-programu gde su mečevi poludogovoreni, da ne kažem scenaristički osmišljeni, gde su svi likovi zapravo prenaglašene karikature nekakvog kičastog maskuliniteta i gde je ceo program zapravo jedna osmišljena koreografija plesa, spota, rvanja, ulične pizme i dobro odglumljenog animoziteta među likovima koji su privatno sasvim okej između sebe. A to je vraški teška uloga.
Porodica Von Erih, sa ocem koji vrlo otvoreno dribla sinove svojim neostvarenim ambicijama u ovoj aktivnosti, bila je stožer ovog sporta tokom 80-ih, a tu svoju ulogu neki od njih nosili su kao teret, obavezu i kao skoro prokletstvo koje im pripada i zbog koga žrtvuju ne samo svoje telo nego i mentalno zdravlje koje je umesto podrške i ohrabrivanja dobijalo samo kritike i despotizam.
Otuda je njihova sudbina u ovom sportu prikazana kao jedna tragična priča o pogrešno usmerenim ambicijama, o prevelikom teretu porodičnog nasleđa i očekivanja, o žrtvi koju trpe um i telo koji se svakodnevno podvrgavaju velikim naporima u svetu koji je poluisceniran i u kome šoumenstvo ponekad ima prevagu nad fizičkim predispozicijama.
Šta reći o Efronu koji je bukvalno promenio molekularnu strukturu svog tela za ovu ulogu fizički dobacivi do ludosti koje je Kristijan Bejl donedavno izvodio, pritom dajući vrlo suptilan performans starijeg brata koji je rastrzan između ljubavi prema braći i porodici, svojoj ženi i deci, ali i sujete koja ga usmereva da bude najbolji u sportu koji je od detinjstva daunloudovan u njega putem strogog oca.
I svi drugi su na visini zadatka u ovoj najposle vrlo solidnoj porodičnoj drami, snimljenoj bez nepotrebne glamurizacije i šljokizacije 80-ih, sirovo, ali pitko i gledljivo. Gde je bila Akademija za film dok je ovo išlo u bioskopima kod njih, pitanje je za policiju.
Slobodan Novokmet