Ništa ne može ublažiti zimske jade mladog pacova kinoteke, kao kakav dobar vesnik proleća, ovog puta u ex Domu sindikata sa debelim programom. Gozbu sav rasprodat i mastan otvara Venders, spuštanjem u intimne hemisfere stvaralaštva Anselma Kifera.

Van konvencionalnog dokumentarnog narativa, gde dišu umetnik i vatra, vrata sećanja otvaraju se egzistencijalnim paradoksom svesti i duha u materijalnom svetu. Dočekuju nas antičke žene, pompezne u belom, okamenjene neveste. Šapuću plerome. Epohalni bal. Protestom protiv zaborava, kroz mitološke i religiozne motive, Anselm ih štiti od atavističke prašine i pepela prolaznog sećanja.

Oblak će im biti grob. Neće im biti tesno.

Pažnju javnosti pridobija već na samom početku karijere, koja započinje serijom kontraverznih fotografija nacističkog pozdrava u uniformi. Pravio ih je širom sveta kao refleksiju na istorijski liminal prisutan 50-ih i 60-ih godina. Evokativne tačke Drugog svetskog rata i Holokausta nastavljaju da prožimaju njegov rad koji usmerava ka tada nastalom neoekspresionizmu.

S druge strane, inspirativni akcenat stavljen je i na poetične infinite i sinestezije apsurda u pesništvu Paula Celana, u kojima Kifer kroz strujanje mraka prepoznaje beskrajni kontemplativni prostor. Kasnije kroz isti stvara instalacije megalomanskih formata, u kojima nastaju metafizički svetovi drevnih kolosusa, uglavnom oslikavajući emociju razaranja kroz različite sfere i tehnike.

Haos stvaranja oivičen tek toliko da odškrine prozor ka primordijalnom duhu. Nužnosti slepog vremena. Tektoni, pakla puni, vrište. Pucanje u zemlju. Pucanje zemlje.

Bili smo
Ništa, i jesmo, i to ćemo 
ostati, cvetajući:
Ruža ničega, ruža 
ničija.

Sa stabljikom
svetlom kao duša,
sa prašnikom pustim kao nebo, 
sa krunom crvenom
od purpurne reči koju smo 
pevali iznad, o iznad
trna.

Iz knjige Fuga smrti, Paul Celan

Film će se zbog velikog interesovanja prikazivati u mts Dvorani do 14. februara, požurite po impozantni zalogaj.
Smiljana Mirkov