The Smile - Wall Of Eyes
Helly Cherry
Odmah po pojavljivanju 2021. godine, bilo je jasno da bend The Smile nije samo sporedni projekt Radiohead-a. Njihov debi album "A Light For Attracting Attention", bio je previše dobar, sa mnogim pesmama (kao što su ‘Pana-vision’, ‘Speech Bubbles’, ‘Free In The Knowledge’) koje su stilski prelazile maglovita raspoloženja poslednjeg albuma Radiohead-a, "A Moon Shaped Pool".
"Wall Of Eyes" vodi ih dalje u progresivni pravac. Snimljen u Oxfordu i Abbey Road Studios uključuje i promenu producenta; od Nigela Godricha (verovatno zauzetog nadgledanjem novog albuma grupe Idles) do Sama Petts-Daviesa (koji je s Yorke-om radio na njegovom prvom filmskom soundtracku za “Suspiria” iz 2018. godine), ali zadržava inventivne aranžmanske veštine Hugha Brunta koji diriguje London Contemporary Orchestra.
U odnosu na "A Light...", "Wall of Eyes" dodaje psihodeliju, nemački motorik ritam 1970-ih (4/4 ritam popularan kod krautrock bendova) i spomenute gudače London Contemporary Orchestra. To je više uviđavan, rastegnuti album, ali održava visok standard trojca The Smile.
Raspored turneje benda novom je albumu omogućio da se organski mnogo više razvije od svog prethodnika. Nekoliko pesama namenjenih studijskom izdanju "Wall of Eyes" premijerno je izvedeno uživo i uklopljeno u set liste poslednjih nekoliko godina. ‘Bending Hectic’, najduža, osmominutna pesma na albumu s kojom su debitovali na Montreux Jazz Festivalu 2022 prvobitno nije bila planirana da se objavi, no pritiskom mnogobrojnih fanova i kritičara postala je fenomenom te se 2023. godine ipak pojavila kao samostalno izdanje. To je bio i prvi uvid u nove materijale fantastičnog trojca.
Pesma ‘Friend Of A Friend’ svetsku je premijeru imala na njihovom zagrebačkom koncertu (16. maja 2022.) kojim su započeli tadašnju evropsku turneju. U uvodnim je rečima Thom Yorke izjavio da je pesma napisana toga dana, a govori o njegovom vremenu u Italiji tokom pandemijskog karantina, gledanju videa i slušanju ljudi kako na balkonima pevaju jedni drugima (Tomova partnerka je Italijanka).
Ostale pesme, poput ‘Under Our Pillows’ - izgrađene oko prodornog gitarskog motiva Greenwooda - bile su dostupne putem koncertnih snimaka fanova na YouTube-u. Mračna, nostalgična ‘Teleharmonic’, pojačana flautom već se pojavila pod drugačijim imenom u ranijem životu u seriji "Peaky Blinders".
Različiti umetnici danas biraju različite puteve kod predstavljanja svog rada, od objavljivanja novih pesama, neposlušanih od strane fanova, odjednom - do dugih, postupnih otkrivanja na društvenim mrežama. Činjenica da postoje live omiljene pesme koje još nisu stigle do snimljenih studijskih verzija, čini da The Smile deluje manje kao sporedni, a sve više kao tekući projekt koji u realnom vremenu razvija značajan opus.
The Smile sada deluje kao živi organizam, dinamičan i stvaran kao dnevni posao Yorke-a i Greenwood-a, upotpunjen izvrsnim bubnjarom i multiinstrumentalistom Skinnerom koji dodaje još kompleksnije ritmove često zamršenim muzičkim konstrukcijama Radiohead dvojca. Čini se da Yorke i Greenwood u The Smile postavi postaju oslobođeni da zaobiđu očekivanja, administraciju i glavobolje koje su neminovne kada pokreću matični bend. Glavna privlačnost: trojica muzičara, ponekad podržani saksofonistom Robertom Stillmanom, mogu da se kreću spretnije i stvaraju savremene klasik/funk hibridne jammove koliko god žele.
Pesma ‘You Know Me!’ zatvara set s nečim što zvuči kao nežna ljubavna pesma okrenuta naglavačke, Yorkeov falsetto razmišlja o onima (možda recenzentima albuma) koji misle da ga poznaju, ali ne poznaju ga. S druge strane, suptilna, razvijajuća ‘I Quit’ udružuje gitaru, klavir i udaraljke kako bi stvorila arpeggio - “doppler” efekat koji zrači elektronikom. Zaključnom, kontemplativnom ‘You Know Me!’, Yorkeovi stihovi sugerišu da nikad ne možemo stvarno (po)znati drugu osobu; svi smo neprepoznatljivi jedni drugima. Idealan zvuk klavira i njegov šaputavi vokal grade napetost dok tuš gudača dovodi album do kraja.
U odnosu na "A Light...", "Wall of Eyes" dodaje psihodeliju, nemački motorik ritam 1970-ih (4/4 ritam popularan kod krautrock bendova) i spomenute gudače London Contemporary Orchestra. To je više uviđavan, rastegnuti album, ali održava visok standard trojca The Smile.
Raspored turneje benda novom je albumu omogućio da se organski mnogo više razvije od svog prethodnika. Nekoliko pesama namenjenih studijskom izdanju "Wall of Eyes" premijerno je izvedeno uživo i uklopljeno u set liste poslednjih nekoliko godina. ‘Bending Hectic’, najduža, osmominutna pesma na albumu s kojom su debitovali na Montreux Jazz Festivalu 2022 prvobitno nije bila planirana da se objavi, no pritiskom mnogobrojnih fanova i kritičara postala je fenomenom te se 2023. godine ipak pojavila kao samostalno izdanje. To je bio i prvi uvid u nove materijale fantastičnog trojca.
Pesma ‘Friend Of A Friend’ svetsku je premijeru imala na njihovom zagrebačkom koncertu (16. maja 2022.) kojim su započeli tadašnju evropsku turneju. U uvodnim je rečima Thom Yorke izjavio da je pesma napisana toga dana, a govori o njegovom vremenu u Italiji tokom pandemijskog karantina, gledanju videa i slušanju ljudi kako na balkonima pevaju jedni drugima (Tomova partnerka je Italijanka).
Ostale pesme, poput ‘Under Our Pillows’ - izgrađene oko prodornog gitarskog motiva Greenwooda - bile su dostupne putem koncertnih snimaka fanova na YouTube-u. Mračna, nostalgična ‘Teleharmonic’, pojačana flautom već se pojavila pod drugačijim imenom u ranijem životu u seriji "Peaky Blinders".
Različiti umetnici danas biraju različite puteve kod predstavljanja svog rada, od objavljivanja novih pesama, neposlušanih od strane fanova, odjednom - do dugih, postupnih otkrivanja na društvenim mrežama. Činjenica da postoje live omiljene pesme koje još nisu stigle do snimljenih studijskih verzija, čini da The Smile deluje manje kao sporedni, a sve više kao tekući projekt koji u realnom vremenu razvija značajan opus.
The Smile sada deluje kao živi organizam, dinamičan i stvaran kao dnevni posao Yorke-a i Greenwood-a, upotpunjen izvrsnim bubnjarom i multiinstrumentalistom Skinnerom koji dodaje još kompleksnije ritmove često zamršenim muzičkim konstrukcijama Radiohead dvojca. Čini se da Yorke i Greenwood u The Smile postavi postaju oslobođeni da zaobiđu očekivanja, administraciju i glavobolje koje su neminovne kada pokreću matični bend. Glavna privlačnost: trojica muzičara, ponekad podržani saksofonistom Robertom Stillmanom, mogu da se kreću spretnije i stvaraju savremene klasik/funk hibridne jammove koliko god žele.
Pesma ‘You Know Me!’ zatvara set s nečim što zvuči kao nežna ljubavna pesma okrenuta naglavačke, Yorkeov falsetto razmišlja o onima (možda recenzentima albuma) koji misle da ga poznaju, ali ne poznaju ga. S druge strane, suptilna, razvijajuća ‘I Quit’ udružuje gitaru, klavir i udaraljke kako bi stvorila arpeggio - “doppler” efekat koji zrači elektronikom. Zaključnom, kontemplativnom ‘You Know Me!’, Yorkeovi stihovi sugerišu da nikad ne možemo stvarno (po)znati drugu osobu; svi smo neprepoznatljivi jedni drugima. Idealan zvuk klavira i njegov šaputavi vokal grade napetost dok tuš gudača dovodi album do kraja.