Pripreme za beogradski polumaraton su išle sasvim kako treba. Trčao sam po vetru, kiši, hladnom i nikad nisam imao problem sa onim šta me čeka napolju. Nikad nisam pomislio – baš mi se sad ne izlazi napolje. Znao sam da će mi se uloženi trud vratiti kako treba. Dok su ljudima oko mene bila spuštena ramena i pogledi, na mom licu je bio osmeh a u sebi ponos što sam treninzima odradio toliko da kriza ne nastupi ni posle nekog odredjenog kilometra. 

Treninzi trčanja mi nisu predstavljali problem. Treninzi snage su bili skroz druga priča. Jedino što me je motivisalo je bila spoznaja da će mi to pomoći u ojačavanju mišića potrebnih za trčanje. I muzika. Kako ne bi dolazilo do zamora trudim se da mešam muzičke žanrove mada se uvek vraćam panku. Tokom treniranja pred beogradski maraton izdvojila su se tri benda. Ritam Nereda, Fiskalni Račun i Majkan. Kad mi je iskočio novi album Majkana (“U Napad”) produžio sam set vežbi samo da bih odslušao do kraja. Sasvim odgovarajuć naziv albuma uz koji dolazi prikladna motivacija. Možda na druge neće delovati tako, na mene deluje baš kako treba. Pošto mi je kletva takva da nikako ne uspevam da ih čujem uživo, jednom kad mi se bude dala prilika za to valjda neću refleksno krenuti da radim vežbe. Fiskalni Račun sam uspeo uhvatiti ove godine na Exitu i od tad imam osećaj krivice što ih ne slušam češće. Šta tek da kažem za Ritam Nereda koji sam poslednji put slušao uživo na Blokstoku pre 5 godina sa Milenom koja je bila u osmom mesecu trudnoće. Možda su blizanci baš zato toliko i puni energije svakodnevno. Bilo kako bilo trku sam sa ortakom Dušanom istrčao bolje nego što smo planirali. Sad kad vreme počinje bivati sve gore moram se početi moliti bogovima panka da izbace koliko god je moguće novih stvari kako bi motivacija za zimske treninge bila prikladna.

Kad smo kod panka i muzike, negde ukačih sliku Milana Mumina kako predlaže knjigu “Dopler”. Nisam se do tad sretao sa Lu Erlandom. Kako mi leže skandinavski pisci nisam se ni trenutka dvoumio. Tek po završetku sam saznao da je ona prvi deo trilogije. Kako nisu obimne mislim da sam ih završio u roku od nedelju dana. Tip tokom rekreativne vožnje bicikla doživi pad sa istog gde odlučuje da batali (od*ebe) život kakav vodi do tad, napusti sve (posao, porodicu) i ode u šumu. Bez iole predznanja o preiživljavanju u takvim uslovima. U suštini Ber Grils za one sa jeftinijim ulaznicama što bi rekli. U tom periodu sam napokon uspeo naći treći deo trilogije “Vernona Trodona”. Lu Erland mi je svojim stilom i svojim neodoljivim kretenom od lika uspeo upropastiti načisto ekipu iz Vernona. Prokleti francuski kvazi hipi buržujčići. “Glad” Knuta Hamsuna mi nije uspeo pokvariti srećom. Uvek imam period ljutnje na samog sebe kad ne uspem da se izborim sa nekom knjigom i ostavim je iz nekog razloga, kao što sam Vernona napustio. Lu Erland opet uskače kao spasitelj sa svojim “Životinjama u Africi”. Pobogu koliko je ta knjiga bolesna. Zaista nije za svakoga, pogotovo za one koji su veoma osetljivi na životinje. Ali ljudi moji koliko sam se ismejao. Ne samo da sam pomislio u sebi nego sam glasno smejući se izgovorio “kakvi kreteni” minimum dvadesetak puta. Znate one knjige koje možete da preporučite samo nekima, kao što je “Tirza” Arnona Grunberga, e takva. Polako shvatam da mi uz treninge veoma prijaju knjige sa likovima koji su u nekoj vrsti neprestanog kretanja. Tu mi upada Bekim Sejranović, kojeg volim od milja zvati bosanski Knausgor sa svojim “Dnevnikom jednog nomada” i trilogijom koja počinje sa “Nigdje, niotkuda”. Ko voli ledenu skandinaviju a onda posete Rijeci, Zagrebu i Bosni nikako ne bi trebalo da propusti stranice koje je Bekim ispisivao. Meni kao ljubitelju stripova su pogotovo značili delovi opisa kad pare koje su bile namenjene za blok broj pet potroši na novi broj Bleka ili Zagora, te ubedjivanje majke kako u knjižari nije bilo blokova. Ili kako uči finskog mornara o značenju povika “hoka hej”. Knjiga koja se najviše ticala kretanja bila je “O čemu govorim kad govorim o trčanju” Harukija Murakamija. Predivnih sto šezdeset strana koje nažalost mogu preporučiti samo ljudima koji trče ili razmišljaju o tome. Na poledjini knjige piše “Čitajući ovu knjigu oni koji ne trče će se zapitati “zašto je zaboga pretrčao sto kilometara kad je znao da će boleti?” Oni koji trče zapitaće se “Zašto ja to nikad nisam uradio”. Ne bih mogao smisliti bolji opis te knjige.

Posle svih treninga za telo, čitanje ovih knjiga mi deluju kao trening za dušu. Možda zvuči kao kliše ali budite ubedjeni da je tako. Ne postoji ništa bolje nego kad na dan odmora čitate, pored vas je vruća kafa ili čaj a napolju pada kiša za koju znate da vas čeka sutra kad izađete. Red knjiga, red panka, red trčanja.
Igor Zdravković