Nikola Vranjković: Poezija, rokenrol i transcedencija otpora
Helly Cherry
U sedmici na prelazu između novembra i decemba, počevši od utorka 28. 11, tj. koncerta Laibach-a, pa dva dana kasnije nastupa Nikole Vranjkovića, pa sutradan M.O.RT.-a i Obojenog programa, 5 od mogućih 7 dana sam bila na koncertima i to na različitim lokacijama. Ne pamtim intenzivniju nedelju u Novom Sadu što se koncerata tiče, mada to za ovaj grad nije tako netipično, samo se, eto, na sreću, potrefilo da sam bila u mogućnosti da ispratim toliko stvari u nizu.
U subotu, 02. 12. išla sam na Ass Kicking Fest u CK-13, a istog dana je u Pozorištu mladih bio Kralj Čačka, a u Bulevar Books-u Bohemija (divan bend iz Niša, uspela sam da stignem da ih makar pozdravim pre koncerta). I to nije sve, u nedelju, u Rebelu su svirali The Teacher & The Revolutioners, momci iz Bečeja koji će tek da se pročuju naširoko.
Takođe, cele te nedelje u toku je bila Con konferencija, sa filmskim i koncertnim programom, plus serijalom panel diskusija. Od panela, koji su zapravo bili najveća dragocenost u programu (edukativno, zabavno i i inspirativno u isto vreme) uspela sam da ispratim samo Bunt Showcase o kome sam pisala opširan izveštaj. I ostali učesnici su bili predstavnici samog vrha ovdašnje muzičke industrije, iz najraznovrsnijih sfera poslovanja na tom polju, sa Balkana, iz Evrope i sveta. Gotovo cela dva dana, utorak i sredu je trebalo izdvojiti za praćenje svih panela od početka do kraja. Ja ove godine nisam imala tu privilegiju, zbog raznih angažmana u kojima sam trenutno, između ostalog, jedan od njih je promocija događaja po nazivom NS ALT Live @ SKCNS Fabrika.
Ivana je, na svom portalu Remix press pisala detaljnije o panelima i panelistima, mnoge je stigla da upozna lično i uspela je da mi štošta prenese zbog čega zaista želim da sledeće godine na vreme utefterim datume CON konferencije i da se detaljno posvetim svim segmentima programa.
Pokazalo se da ova konferencija zaista uspeva u svojoj misiji, pružajući nova saznanja o mogućnostima stvaranja i promocije sadržaja koji čine bitnu razliku u ovim vremenima buke i besa, bučnih i besnih više nego ikad.
Na spisku izvođača i ostalih učesnika, nalaze se imena koja nam govore zašto treba istrajati u svojim idejama, kako ih podizati na viši nivo, kako težiti opipljivim rezultatima.
Da li treba i da li se može od stvaralaštva napraviti biznis i kako?
Ili, možda je bolje pitanje, kako se živi umetnost?
Kakva je ličnost potrebna da bi se nazvao umetnikom u punom značenju te reči?
Šta u umetnosti znači ˶uspeh˝ i da li ta reč u tom kontekstu uopšte ima smisla?
Šta neke izvođače koje sam navela (što u okviru samog CON-a, što van njega) karakteriše kao vrhunske, a šta se kod nekih koji to još uvek nisu iskristalisalo kao potencijal za razvoj?
Samo dva dana nakon Laibach-a doživela sam još jedno iskustvo prožimanja pozorišta i rock koncerta koji u svakom smislu prevazilazi ne rokenrol uopšte, već i sam život, a to je nastup Nikole Vranjkovića i njegovog benda u Pozorištu mladih, 30. 11. 2023 i sva gorenavedena pitanja mnogostruko su se usložnila.
Čudno mi je da tu skupinu ljudi, muzičara, nadasve umetnika, nazovem samo jednim imenom i prezimenom – Nikola Vranjković. I sam Nikola Vranjković ne bi bio Nikola Vranjković da nije svih njih, ovde i sada, u tom bendu koji se zove (samo) Nikola Vranjković. Verovatno ne bi to bio isti Nikola Vranjković da nije bilo jednog Block Out-a i veliko je pitanje da li bi to bio ovaj sadašnji Nikola Vranjković da se i dalje taj bend zove Blok Out.
Ako vam je previše Nikole Vranjkovića za jedan pasus, evo šta se meni desilo pre par jutara. Rano, ispod mog prozora, viče neki klinac, doziva nekog Arsenija više puta za redom. To je već bio utorak, 5. dan nakon koncerta u Pozorištu mladih o kome u tom trenutku ne znam apsolutno šta da napišem, ni slovca. Mislim se, mali, samo si mi ti falio od rana jutra, nosite se i ti i Nikola Vranjković...
Arseeniijeee
“Kako ti je ime?
Ove zime˝
... ili da počnemo od početka pesme:
˶Vreme je da se uplašiš,
Hrabro da kreneš, ništa ne uradiš.”
ili: ˶Prošle su godine, lepa su sećanja
Ruke još snažne, al’ duboka je reka ta
Sad kad si upao, zašto se ne bi okupao˝.
I, eto, o tome vam pričam, dovoljna je jedna jedina asocijacija da pokrene taj sinhronicistički niz u slučajnim doživljajima i da prokulja lavina kontemplativnih misli kojima se revidira smisao svega u čemu smo se tog trenutka našli. I to je, po mom mišljenju, osećaju i iskustvu, ono što čini osnovni kvalitet vrhunske umetnosti, taj njen svevremeni i sveprisutni kontekst.
Kako se to postiže?
Ili, bolje pitanje - šta sve može biti sadržano u jednoj reči MUZIČAR - pa kada kažemo Nikola Vranjković, kantautor, mislimo na: kompozitor, pevač, gitarista, pesnik, tonac, producent... Glavna osobenost njegovog artizma i profesionalizma sadržana je u činjenici da on podjednako dobro kao muziku samu poznaje i sve aspekte zvuka kao takvog. Zbog toga je na njegovim koncertima, u izvođenju, prisutno to nešto što u nedostatku bolje reči ili adekvatne stručne terminologije zovem prosto ˶eteričnost”. Stvaralaštvo Nikole Vranjkovića auditivno, vizelno i poetički me je uvek asociralo na jesen, smiraj, suton, horizont u sumrak, sepiju, tok neke masivne, spore reke, panoramu sivila zgradskih balkona i ruiniranog socijalizma, odsjaj kišnih kapi na popucalom, rđavom simsu. Nekome je to sve sam mrak i depresija, a meni je spokoj i mir, dremežno samoreflektovanje, katkad meditativno, a katkad ekstatično sveproožimanje sa pročišćujućim dejstvom ako si stanju da se svim bićem predaš uvidima koji ti se nude.
Nije lako na jednostavan način biti sugestivan u predstavljanju Vranjkovićevog muzičko-poetskog opusa. Zato i nisam nikada do sada pisala o njemu.
Radili smo dva intervjua. Pričali su mi da je nezgodan za intervjue i upozoravali da ni slučajno ne pitam ništa za Block Out (nisam ni mislila, al’ dobro). Drugi po redu je je objavljen za Feedback podkast koji sam vodila sa Marijom Jović, dok sam još živela u Nišu. Prvi je trebalo da se objavi na Super radiju, i meni se čini da je čak i bolji od ovog drugog. Ne znam kako je došlo do toga da ja ne mogu svojim telefonom da snimim razgovor, krenuli smo u šetnju kroz nišavski kej, te je on taj razgovor snimio svojim telefonom. Čak mi i je i neki hint pokazao, za snimanje zvuka napolju kad je vetrovito vreme. Nisam očekivala da je tako spontan, rekli su mi da je drkoš.
Ja ga nikad nisam iscimala za taj snimak, da mi pošalje da ga objavim, ne znam zašto, verovatno sam mislila da će da me ujesti preko mesindžera, ne znam ni sama zašto mi je bilo glupo da mu se obratim. To je neka 2017/18. godina, i bila su dobra pitanja, pitala sam ga nešto vezano za Bob Moulda i Hisker Di, za njegovu karakterističnu gitaru, o povezanosti sa Nišom, pričao je anegdotu o snimanju albuma Noćne Fiskulture u nekom beogradskom studiju, prostoru za probe ili šta već, kavezu s papagajem i prvom danu bombardovanja...
Upoređuju ga, po značaju, uticaju i stvaralačkoj snazi sa Rambom Amadeusom, sa Bjesomarom, Canetom, a sve te osobine koje karakterišu glavešine našeg rokenrola jeste ta neka nadrkanost i prosvetljenost u isto vreme, opet ne znam kako bih to drugačije opisala. Biti danas glasan kritičar, angažovani pesnik, decidan u (ne)prihvatanju realiteta kao nužne datosti, na nivou uverenja prosečnog konzumenta sadašnjice najčešće biva tumačeno sa velikom dozom strahopoštovanja (možda više straha nego poštovanja) uz zadršku i svojevrstan otklon, koje, ako smo dovoljno iskreni prema sebi, osvestimo kao ličnu nemoć.
Utoliko više njegovi stihovi, kada kažemo da su otrežnjujući, u procesu samospoznavanja mogu zvučati istinski osnažujuće:
˶Besno korito je u meni
Bistrim misli malo, zbunjen sam
Mnoštvo pitanja ne veseli te
Osmeh težak kao uvreda
Kreni, čuvam te, objasni mi šta želim
Galeb nije samo ptica što se nebom hrani
Svet na dlanu, dlan u kandžu, krik u glasu
Mir u bes, a bes u krv u pravom času˝
Naslov pesme koju sam citirala glasi Džonatan Livingston, a inspirisana je jednim od globalno najčitanijih romana (u rangu Egziperijevog ˶Malog Princa˝), autora Ričarda Baha. ˶Galeb Džonatan Livingston” objavljen je 1970, takoreći, rođen je iste godine kad i Nikola Vranjković. Ova alegorijska priča o galebu postavlja ključna pitanja o identitetu, slobodi i nezavisnosti, a letenje metaforično reprezentuje smisao života (ili šta god vam je suštinski važno u njemu). Nasuprot drugim galebovima kojima letenje služi samo da bi zadovoljili svoje potrebe za hranom, ulovili ribu i vratili se u svoje komforno gnezdo, Džonatan Livingston želi da leti iz zadovoljstva, iz poriva za ispunjavajućom svrhom svog bića i naravno, jato to ne podržava i ne razume jer jato je ˶mrtvo more˝ . Paralela je dovoljno jasna - Nikola Vranjković, svojim likom i delom jedan je od glasnogovornika osvešćenog bunta protiv egzistencijalne agonije nametnutnih oblika življenja u našoj srpskoj svakidašnjici. I jasno je da lirskim sredstvima taj lirski subjekat itekako preispituje svoju autopoetičku poziciju.
U subotu, 02. 12. išla sam na Ass Kicking Fest u CK-13, a istog dana je u Pozorištu mladih bio Kralj Čačka, a u Bulevar Books-u Bohemija (divan bend iz Niša, uspela sam da stignem da ih makar pozdravim pre koncerta). I to nije sve, u nedelju, u Rebelu su svirali The Teacher & The Revolutioners, momci iz Bečeja koji će tek da se pročuju naširoko.
Takođe, cele te nedelje u toku je bila Con konferencija, sa filmskim i koncertnim programom, plus serijalom panel diskusija. Od panela, koji su zapravo bili najveća dragocenost u programu (edukativno, zabavno i i inspirativno u isto vreme) uspela sam da ispratim samo Bunt Showcase o kome sam pisala opširan izveštaj. I ostali učesnici su bili predstavnici samog vrha ovdašnje muzičke industrije, iz najraznovrsnijih sfera poslovanja na tom polju, sa Balkana, iz Evrope i sveta. Gotovo cela dva dana, utorak i sredu je trebalo izdvojiti za praćenje svih panela od početka do kraja. Ja ove godine nisam imala tu privilegiju, zbog raznih angažmana u kojima sam trenutno, između ostalog, jedan od njih je promocija događaja po nazivom NS ALT Live @ SKCNS Fabrika.
Ivana je, na svom portalu Remix press pisala detaljnije o panelima i panelistima, mnoge je stigla da upozna lično i uspela je da mi štošta prenese zbog čega zaista želim da sledeće godine na vreme utefterim datume CON konferencije i da se detaljno posvetim svim segmentima programa.
Pokazalo se da ova konferencija zaista uspeva u svojoj misiji, pružajući nova saznanja o mogućnostima stvaranja i promocije sadržaja koji čine bitnu razliku u ovim vremenima buke i besa, bučnih i besnih više nego ikad.
Na spisku izvođača i ostalih učesnika, nalaze se imena koja nam govore zašto treba istrajati u svojim idejama, kako ih podizati na viši nivo, kako težiti opipljivim rezultatima.
Da li treba i da li se može od stvaralaštva napraviti biznis i kako?
Ili, možda je bolje pitanje, kako se živi umetnost?
Kakva je ličnost potrebna da bi se nazvao umetnikom u punom značenju te reči?
Šta u umetnosti znači ˶uspeh˝ i da li ta reč u tom kontekstu uopšte ima smisla?
Šta neke izvođače koje sam navela (što u okviru samog CON-a, što van njega) karakteriše kao vrhunske, a šta se kod nekih koji to još uvek nisu iskristalisalo kao potencijal za razvoj?
Samo dva dana nakon Laibach-a doživela sam još jedno iskustvo prožimanja pozorišta i rock koncerta koji u svakom smislu prevazilazi ne rokenrol uopšte, već i sam život, a to je nastup Nikole Vranjkovića i njegovog benda u Pozorištu mladih, 30. 11. 2023 i sva gorenavedena pitanja mnogostruko su se usložnila.
 |
| fotografija preuzeta sa fejsbuk stranice organizatora - Cinema City |
Ako vam je previše Nikole Vranjkovića za jedan pasus, evo šta se meni desilo pre par jutara. Rano, ispod mog prozora, viče neki klinac, doziva nekog Arsenija više puta za redom. To je već bio utorak, 5. dan nakon koncerta u Pozorištu mladih o kome u tom trenutku ne znam apsolutno šta da napišem, ni slovca. Mislim se, mali, samo si mi ti falio od rana jutra, nosite se i ti i Nikola Vranjković...
Arseeniijeee
“Kako ti je ime?
Ove zime˝
... ili da počnemo od početka pesme:
˶Vreme je da se uplašiš,
Hrabro da kreneš, ništa ne uradiš.”
ili: ˶Prošle su godine, lepa su sećanja
Ruke još snažne, al’ duboka je reka ta
Sad kad si upao, zašto se ne bi okupao˝.
I, eto, o tome vam pričam, dovoljna je jedna jedina asocijacija da pokrene taj sinhronicistički niz u slučajnim doživljajima i da prokulja lavina kontemplativnih misli kojima se revidira smisao svega u čemu smo se tog trenutka našli. I to je, po mom mišljenju, osećaju i iskustvu, ono što čini osnovni kvalitet vrhunske umetnosti, taj njen svevremeni i sveprisutni kontekst.
Kako se to postiže?
Ili, bolje pitanje - šta sve može biti sadržano u jednoj reči MUZIČAR - pa kada kažemo Nikola Vranjković, kantautor, mislimo na: kompozitor, pevač, gitarista, pesnik, tonac, producent... Glavna osobenost njegovog artizma i profesionalizma sadržana je u činjenici da on podjednako dobro kao muziku samu poznaje i sve aspekte zvuka kao takvog. Zbog toga je na njegovim koncertima, u izvođenju, prisutno to nešto što u nedostatku bolje reči ili adekvatne stručne terminologije zovem prosto ˶eteričnost”. Stvaralaštvo Nikole Vranjkovića auditivno, vizelno i poetički me je uvek asociralo na jesen, smiraj, suton, horizont u sumrak, sepiju, tok neke masivne, spore reke, panoramu sivila zgradskih balkona i ruiniranog socijalizma, odsjaj kišnih kapi na popucalom, rđavom simsu. Nekome je to sve sam mrak i depresija, a meni je spokoj i mir, dremežno samoreflektovanje, katkad meditativno, a katkad ekstatično sveproožimanje sa pročišćujućim dejstvom ako si stanju da se svim bićem predaš uvidima koji ti se nude.
Nije lako na jednostavan način biti sugestivan u predstavljanju Vranjkovićevog muzičko-poetskog opusa. Zato i nisam nikada do sada pisala o njemu.
Radili smo dva intervjua. Pričali su mi da je nezgodan za intervjue i upozoravali da ni slučajno ne pitam ništa za Block Out (nisam ni mislila, al’ dobro). Drugi po redu je je objavljen za Feedback podkast koji sam vodila sa Marijom Jović, dok sam još živela u Nišu. Prvi je trebalo da se objavi na Super radiju, i meni se čini da je čak i bolji od ovog drugog. Ne znam kako je došlo do toga da ja ne mogu svojim telefonom da snimim razgovor, krenuli smo u šetnju kroz nišavski kej, te je on taj razgovor snimio svojim telefonom. Čak mi i je i neki hint pokazao, za snimanje zvuka napolju kad je vetrovito vreme. Nisam očekivala da je tako spontan, rekli su mi da je drkoš.
Ja ga nikad nisam iscimala za taj snimak, da mi pošalje da ga objavim, ne znam zašto, verovatno sam mislila da će da me ujesti preko mesindžera, ne znam ni sama zašto mi je bilo glupo da mu se obratim. To je neka 2017/18. godina, i bila su dobra pitanja, pitala sam ga nešto vezano za Bob Moulda i Hisker Di, za njegovu karakterističnu gitaru, o povezanosti sa Nišom, pričao je anegdotu o snimanju albuma Noćne Fiskulture u nekom beogradskom studiju, prostoru za probe ili šta već, kavezu s papagajem i prvom danu bombardovanja...
Upoređuju ga, po značaju, uticaju i stvaralačkoj snazi sa Rambom Amadeusom, sa Bjesomarom, Canetom, a sve te osobine koje karakterišu glavešine našeg rokenrola jeste ta neka nadrkanost i prosvetljenost u isto vreme, opet ne znam kako bih to drugačije opisala. Biti danas glasan kritičar, angažovani pesnik, decidan u (ne)prihvatanju realiteta kao nužne datosti, na nivou uverenja prosečnog konzumenta sadašnjice najčešće biva tumačeno sa velikom dozom strahopoštovanja (možda više straha nego poštovanja) uz zadršku i svojevrstan otklon, koje, ako smo dovoljno iskreni prema sebi, osvestimo kao ličnu nemoć.
Utoliko više njegovi stihovi, kada kažemo da su otrežnjujući, u procesu samospoznavanja mogu zvučati istinski osnažujuće:
˶Besno korito je u meni
Bistrim misli malo, zbunjen sam
Mnoštvo pitanja ne veseli te
Osmeh težak kao uvreda
Kreni, čuvam te, objasni mi šta želim
Galeb nije samo ptica što se nebom hrani
Svet na dlanu, dlan u kandžu, krik u glasu
Mir u bes, a bes u krv u pravom času˝
Naslov pesme koju sam citirala glasi Džonatan Livingston, a inspirisana je jednim od globalno najčitanijih romana (u rangu Egziperijevog ˶Malog Princa˝), autora Ričarda Baha. ˶Galeb Džonatan Livingston” objavljen je 1970, takoreći, rođen je iste godine kad i Nikola Vranjković. Ova alegorijska priča o galebu postavlja ključna pitanja o identitetu, slobodi i nezavisnosti, a letenje metaforično reprezentuje smisao života (ili šta god vam je suštinski važno u njemu). Nasuprot drugim galebovima kojima letenje služi samo da bi zadovoljili svoje potrebe za hranom, ulovili ribu i vratili se u svoje komforno gnezdo, Džonatan Livingston želi da leti iz zadovoljstva, iz poriva za ispunjavajućom svrhom svog bića i naravno, jato to ne podržava i ne razume jer jato je ˶mrtvo more˝ . Paralela je dovoljno jasna - Nikola Vranjković, svojim likom i delom jedan je od glasnogovornika osvešćenog bunta protiv egzistencijalne agonije nametnutnih oblika življenja u našoj srpskoj svakidašnjici. I jasno je da lirskim sredstvima taj lirski subjekat itekako preispituje svoju autopoetičku poziciju.
 |
| fotografija preuzeta sa fejsbuk stranice organizatora - Cinema City |
Nije mahniti pravoslavac (ili ga barem nisu instrumentalizovali u tome i on to sigurno ne bi dozvolio), a ipak, mnoge njegove pesme govore baš o veri. Ipak, mnogo više govore o ljudima, o prolaznosti, o smrti (onoj pravoj), ali i onim ˶malim˝, svakodnevnim smrtima, govore i o životu, naravno, i o (ne) razumevanju sveta u kome živimo.
,,Dok nebo menja boje ja se ne brinem za to...
Hrabar sam i umoran, korak mi je spor...
Kroz maglu kad se spusti mrak, ja poznajem tvoj dah...
Preko vode, krišom svetli znak, k'o nagrada za strah…”
Iako deluje drugačije, Vranjkovićeva poetika nije nihilistička. Naprotiv, i te kako izražava optimizam, nepopravljivi optimizam koji nema nikakve veze sa rasprostranjenom toksičnom pozitivnošću, još jednom od primamljivih, a lažnih lica sveopšte površnosti. Njegov poetski optimizam bih mogla uporediti sa karakterističnom atmosferom filmova Andreja Tarkovskog, nešto istovremeno astralno, a do srži realistično, proživljeno u svesti svakoga od nas, gotovo opiplljivo u svojoj prisutnosti koja ipak nije (samo) fizička i u osnovi je duboko iskonska.
Dok sam ovaj tekst pokušavala da napišem, slušala sam album Veronautika za koji Bogomir Bogica Mijatović tvrdi da je najbolji domaći album prve petine 21. veka i ja se sa tim apsolutno slažem.
Kasnije je na autoplej krenuo live snimak koncerta u Domu omladine Beograda, iz 2008. godine sa Block Out-om. Taj raskol koji se dogodio 2013. godine, u ovdašnjoj andergraund čaršiji protumačen je maltene kao Velika Šizma.
Uvek su teška ta pitanja o (ne)postojanju velikih bendova. Čudno je što i dalje mnogi fanovi imaju ortodoksan stav prema tome. Ni to ne umem da objasnim, ali znam da su mnogi kultovi rokenrola opstali i dan-danas, ali, nažalost, uspevaju da budu samo sopstvene verne kopije i ništa dalje od toga.
Slušam pomenuti koncert i sa distance od 15 godina (u to neko vreme sam i prvu put otišla na koncert Blok Out-a u klub Pravnog u Nišu) imam štošta da kažem o tome šta se sa svom tom muzikom desilo do sadašnjeg trenutka.
Dakle, ta je muzika ostala strukturalna, i dalje ima tu čvrstinu, ali je, nadasve, vremenom, dobila punoću kao posledicu jednog novog i drugačijeg pristupa kako starom, tako i novijem materijalu, pogotovu na planu živog izvođenja.
Ekipa koja muzički prati, nadopunjuje i realizuje ideje Nikole Vranjkovića je brojna, neki se potpisuju samo na studijskim stvarima, a neki su stalna izvedbena postavka. U ovom drugom slučaju tu su, ovde i sada, za moje muzičko obrazovanje bitni Miroslav Užarević Uža – bas i Vladan Božilović – bubnjevi. Obojica su duboko ukorenjeni u niškom rokenrolu, panku i alternativama od devedesetih pa na ovamo. Uža je svirao u Noćnoj Fiskulturi, bendovima Plasma Arc Machining, Goribor, Novembar... Boža iza sebe ima pozamašan dvocifren broj projekata u kojima je učestvovao, a samo neki od njih su Diluvium, Totalni Klošari, Glad, Novembar, čak je sarađivao i sa E-Play. Danilo Nikodinovski - razne gitare, teremin, vezuje se za beogradski metal bend Consecration. Ivan Zoranović Kiza - taj čovek svira sve i ovde u Novom Sadu je živa legenda. Uvek u scenskoj postavci stoji nasuprot Vranjkoviću, i prema mom laičkom mišljenju, on je glavna karika za taj popunjući efekat u njegovoj muzici. Vešt je podjednako kao klavijaturista, pevač, gitarista, violončelista. Na ovom je koncertu svirao Milan Vučković - gitarista, nisam ga do sada viđala. U jednom trenutku se na sceni našlo 5 gitara uključujući i bas. Bude mi ponekad nepojmljivo šta se sve tu od instrumenata nađe, pogotovu svi ti retki, karakteristični modeli gitara, a tek violončelo i teremin, ludilo.
Sva ta punoća je u svim klasičnim, klupskim uslovima u kojima sam taj bend jedino do sada i viđala, bila apsolutno neizvodljiva na takav način. Ne kažem da nije postojala, prosto, ovde u Pozorištu mladih je dobila potpuno novu dimenziju. Nikada se na njegovom koncertu nije desilo da se nešto čuje preglasno ili da ima bilo kakav nedostatak u zvučnoj slici. Ovo je bio auditivno, vizuelno i scenski kompletan pozorišni nastup, harmonijska simbioza muzike i prostora, svetla i tonova.
Ništa to nije čudno kada znamo da je u pitanju umetnik koji sem stvaralačkog, do tančina poznaje i tehnički segment priče i tek tu je sarađivao sa brojnim profesionalcima.
Nikoli Vranjkoviću i njegovom bendu tek predstoje veliki i masovno posećeni koncerti. U nedelju, 10. decembra objavljeno je da je u MTS Dvorani preostalo manje od 50 karata za koncert 26. 12. 2023, a ovom trenutku je možda već i kompletno rasprodat.
I kada smo već kod brojeva, u tom klinču između popularnosti i kvaliteta, megalomanske cifre često zamagljuju predstave o umetničkoj vrednosti, ali kada je u pitanju sam Nikola Vranjković, njegov bend, njegova stvaralačka istorija, sve što je o njemu napisano i tek treba da se napiše, gorenavedeni podatak prevazilazi puku statističku činjenicu i utoliko se više ističe kao dokaz da u ovim uvrnutim vremenima i te kako postoji potreba za prisustvom Umetnika.
,,Dok nebo menja boje ja se ne brinem za to...
Hrabar sam i umoran, korak mi je spor...
Kroz maglu kad se spusti mrak, ja poznajem tvoj dah...
Preko vode, krišom svetli znak, k'o nagrada za strah…”
Iako deluje drugačije, Vranjkovićeva poetika nije nihilistička. Naprotiv, i te kako izražava optimizam, nepopravljivi optimizam koji nema nikakve veze sa rasprostranjenom toksičnom pozitivnošću, još jednom od primamljivih, a lažnih lica sveopšte površnosti. Njegov poetski optimizam bih mogla uporediti sa karakterističnom atmosferom filmova Andreja Tarkovskog, nešto istovremeno astralno, a do srži realistično, proživljeno u svesti svakoga od nas, gotovo opiplljivo u svojoj prisutnosti koja ipak nije (samo) fizička i u osnovi je duboko iskonska.
Dok sam ovaj tekst pokušavala da napišem, slušala sam album Veronautika za koji Bogomir Bogica Mijatović tvrdi da je najbolji domaći album prve petine 21. veka i ja se sa tim apsolutno slažem.
Kasnije je na autoplej krenuo live snimak koncerta u Domu omladine Beograda, iz 2008. godine sa Block Out-om. Taj raskol koji se dogodio 2013. godine, u ovdašnjoj andergraund čaršiji protumačen je maltene kao Velika Šizma.
Uvek su teška ta pitanja o (ne)postojanju velikih bendova. Čudno je što i dalje mnogi fanovi imaju ortodoksan stav prema tome. Ni to ne umem da objasnim, ali znam da su mnogi kultovi rokenrola opstali i dan-danas, ali, nažalost, uspevaju da budu samo sopstvene verne kopije i ništa dalje od toga.
Slušam pomenuti koncert i sa distance od 15 godina (u to neko vreme sam i prvu put otišla na koncert Blok Out-a u klub Pravnog u Nišu) imam štošta da kažem o tome šta se sa svom tom muzikom desilo do sadašnjeg trenutka.
Dakle, ta je muzika ostala strukturalna, i dalje ima tu čvrstinu, ali je, nadasve, vremenom, dobila punoću kao posledicu jednog novog i drugačijeg pristupa kako starom, tako i novijem materijalu, pogotovu na planu živog izvođenja.
Ekipa koja muzički prati, nadopunjuje i realizuje ideje Nikole Vranjkovića je brojna, neki se potpisuju samo na studijskim stvarima, a neki su stalna izvedbena postavka. U ovom drugom slučaju tu su, ovde i sada, za moje muzičko obrazovanje bitni Miroslav Užarević Uža – bas i Vladan Božilović – bubnjevi. Obojica su duboko ukorenjeni u niškom rokenrolu, panku i alternativama od devedesetih pa na ovamo. Uža je svirao u Noćnoj Fiskulturi, bendovima Plasma Arc Machining, Goribor, Novembar... Boža iza sebe ima pozamašan dvocifren broj projekata u kojima je učestvovao, a samo neki od njih su Diluvium, Totalni Klošari, Glad, Novembar, čak je sarađivao i sa E-Play. Danilo Nikodinovski - razne gitare, teremin, vezuje se za beogradski metal bend Consecration. Ivan Zoranović Kiza - taj čovek svira sve i ovde u Novom Sadu je živa legenda. Uvek u scenskoj postavci stoji nasuprot Vranjkoviću, i prema mom laičkom mišljenju, on je glavna karika za taj popunjući efekat u njegovoj muzici. Vešt je podjednako kao klavijaturista, pevač, gitarista, violončelista. Na ovom je koncertu svirao Milan Vučković - gitarista, nisam ga do sada viđala. U jednom trenutku se na sceni našlo 5 gitara uključujući i bas. Bude mi ponekad nepojmljivo šta se sve tu od instrumenata nađe, pogotovu svi ti retki, karakteristični modeli gitara, a tek violončelo i teremin, ludilo.
Sva ta punoća je u svim klasičnim, klupskim uslovima u kojima sam taj bend jedino do sada i viđala, bila apsolutno neizvodljiva na takav način. Ne kažem da nije postojala, prosto, ovde u Pozorištu mladih je dobila potpuno novu dimenziju. Nikada se na njegovom koncertu nije desilo da se nešto čuje preglasno ili da ima bilo kakav nedostatak u zvučnoj slici. Ovo je bio auditivno, vizuelno i scenski kompletan pozorišni nastup, harmonijska simbioza muzike i prostora, svetla i tonova.
Ništa to nije čudno kada znamo da je u pitanju umetnik koji sem stvaralačkog, do tančina poznaje i tehnički segment priče i tek tu je sarađivao sa brojnim profesionalcima.
Nikoli Vranjkoviću i njegovom bendu tek predstoje veliki i masovno posećeni koncerti. U nedelju, 10. decembra objavljeno je da je u MTS Dvorani preostalo manje od 50 karata za koncert 26. 12. 2023, a ovom trenutku je možda već i kompletno rasprodat.
I kada smo već kod brojeva, u tom klinču između popularnosti i kvaliteta, megalomanske cifre često zamagljuju predstave o umetničkoj vrednosti, ali kada je u pitanju sam Nikola Vranjković, njegov bend, njegova stvaralačka istorija, sve što je o njemu napisano i tek treba da se napiše, gorenavedeni podatak prevazilazi puku statističku činjenicu i utoliko se više ističe kao dokaz da u ovim uvrnutim vremenima i te kako postoji potreba za prisustvom Umetnika.
Ana Bjes