Žarko Milićević: 42 godine i 500 brojeva fanzina „Emitor“ | INTERVJU
Helly Cherry
Fanzin „Emitor“, glasilo Društva ljubitelja fantastike „Lazar Komarčić“ iz Beograda, izlazi od 1981. godine. Društvo koje fanzin objavljuje naziv je dobilo po Lazaru Komarčiću (1839–1909), srpskom novinaru i književniku, tvorcu prvog srpskog naučno-fantastičnog romana „Jedna ugašena zvezda“ (1902). Sa 42 godine postojanja, Emitor je ne samo jedan od najstarijih fanzina u Evropi već i jedan od priznatijih (2004. proglašen za najbolji evropski SF fanzin).
Pre nego što počnemo priču o „Emitoru“, moram da pitam, zarad onih koji ne znaju, šta je to fanzin?
Da li su takvi u sobi sa nama? Ok, pre fanzina nastali su fanovi, to su žestoki ljubitelji nečega (najčešće određene vrste popkulture/subkulture), a fanzin je uradi-sam časopis pomoću kojega možeš da pošalješ u etar svoja smatranja o ovim najvažnijim stvarima o svetu, da se svađaš i sarađuješ sa ostalim smatračima, ili da objaviš nešto oko čega će drugi da smatraju.
Zašto neko udruženje objavljuje fanzin?
„Komarčić“ je pokrenuo „Emitor“ kao mesto gde se može objaviti (početnička) priča, prikaz, polemika, izveštaj iz oblasti fantastike. Mesta za objavljivanje (profi) priča je tad bilo, skoro svaki časopis je objavljivao priče (od Bazara pa do Sabora), a dobar deo njih i SF. Ali u fanzinu nema autocenzure niti ideje kvaliteta koja postoji u poštenoj komercijalnoj socijalističkoj redakciji, već se dopuštaju i slobodnije struje i eksperimenti…
Kada je, kako i zašto osnovano Društvo ljubitelja fantastike „Lazar Komarčić“? Ko su bili njegovi osnivači?
Uf, ima više verzija toga, zavisi koga od prisutnih pitaš, objavljene su te priče u nekom od brojeva Znaka Sagite. Evo ti moja: u Beogradu je postojala nekakva SF ekipa koja se okupljala oko dešavanja koja je organizovala redakcija časopisa „Galaksija“, druga ekipa oko beogradske opservatorije, treća ekipa crtača stripova (Beogradski krug 2), četvrta ekipa koja je već bila povezana sa zagrebačkom ekipom koja je nedavno pre toga formirala udruženje SFera, i te ekipe se donekle preklapaju. Pokušaj „Galaksije“ da formira udruženje nije uspeo, ali su se akteri sabrali posle godinu-dve izučavanja pravnih zahteva, i eto nas.
Društvo je menjalo svoje ime i „sedište“ tokom godina…
Društvo je nastalo kao „Društvo prijatelja naučne fantastike Lazar Komarčić“, po autoru prvog srpskog naučnofantastičnog romana „Jedna ugašena zvezda“ (1902). Zamalo da nosimo ime po Dragutinu J. Iliću koji je 1889. objavio „Posle milijon godina“, prvu NF dramu na svetu, pošto su na toj osnivačkoj skupštini očigledno dominirali filolozi nad astronomima i inženjerima, ali hej.
Šezdesetih i sedamdesetih kod nas je postojala samo naučna fantastika, a epsku, horor i ostalo smo definisali sebi nešto kasnije (kao primer evo ti prikaz Kjubrikovog SF filma ISIJAVANJE po SF romanu Stivena Kinga u „Emitoru“ #1). Tako se sa tim žanrovskim raslojavanjem raslojio i klub, i izgubio ’naučne’ iz imena da pokaže širinu interesovanja na terenu.
Ako pod ’sedištem’ misliš na kafane koje smo sahranili, to je tema za poseban tekst. Ako misliš na prostore okupljanja, tu nismo nikog sahranili: počeci su u Narodnom univerzitetu Braća Stamenković (danas UK „Vlada Divljan“), zatim Biblioteka grada Beograda, pa SKC, i na kraju Dom omladine Beograda.
Prvi broj „Emitora“ izašao je decembra 1981. godine. Ko su bili prvi urednici, o čemu se pisalo u tim prvim brojevima, koje su teme naše pisce najviše interesovale?
Urednici „Emitora“ su mahom pisci, sa manjim izuzecima. Prvi je Boban Knežević, zatim Aleksandar B. Nedeljković, Aleksandar Saša Gatalica, Radmilo Anđelković, sf pesnik jebaga, Ljiljana Praizović, Ljubomir Damnjanović, Tika Jovanović, Bojan Butković, Pavle Zelić, Miloš Cvetković, Miodrag Milovanović…
Teme koje su interesovale pisce osamdesetih su: 1) kako postati bolji i 2) kako se prodati za pare i priznanja.
Prvi deo se rešavao kroz interne književne konkurse i takmičenja. Tu se surovo, ali drugarski, ukazivalo na u jezičke i stilske manjkavosti, na besmislenost podražavanja anglo uzora, na neophodnost smeštanja radnje ili u poznato (domaće) okruženje sa lokalnim koloritom, ili u izmaštano vanzemaljsko okruženje sa tamošnjim koloritom. Lagano su se uvodila slovenska imena, lokacije, mitologija, i to je dobro išlo do raspada SFRJ.
Drugi deo je komplikovan.
Tržište je postojalo za kratke priče (danas ne postoji, ali postoji za romane). Skoro svaki od hiljadu YU časopisa objavljivao je priče, počev od „Galaksije“ i kasnije „Siriusa“, koji su objavljivali isključivo SF, pa do dnevnih ili nedeljnih novina tipa (Ilustrovana) „Politika“, „Večernje novosti“, razni časopisi za školarce, omladince, radio amatere, modelare, raketare, koji se nisu ustručavali da povremeno objave SF.
Nekoliko pisaca članova LK je u tom periodu uspevalo da živi od svog pisanja, objavljujući krimi, vestern, porno i sf priče. To nažalost nije donosilo priznanja, jer se u glavnom toku (sa izvorištem u Francuskoj 7) na to sve đuture gledalo kao šund, a kvalitetnije stvari su ostajale zatvorene u fandomu, jer je bilo teško probiti se kroz ešalone do samostalne knjige (citiram čuveno „Ko je tebi dao dozvolu da pišeš?“ na pokušaje našeg (danas) nespornog pisca da podnese rukopis nekom aparatčiku).
Situacija se tu bitno promenila, i sa uplivom SF-a u opštu svakodnevnicu, i sa decenijama prisutnosti, i sa izletima priznatih pisaca prethodno nefantasta u fantastiku, i uopšte sa medijskom, kritičkom, akademskom, komercijalnom i svakom drugom podrškom.
Interesovanja, teme i izgled samog fanzina menjao se, prirodno, tokom godina. Reci mi nešto više o tome. Ko su autori tekstova, ko su bili autori ilustracija?
Pisali su fanovi raznih starosnih i obrazovnih profila i svetonazora.
Ilustracije su, u doba NUBSa, radili članovi Beogradskog kruga 2 (Bojan Đukić, Gera, Pahek…) da bi, posle duže dominacije Boba Živkovića, preko Vlade Vesovića, prešli na pitomce i veterane Škole stripa Đorđe Lobačev.
Sa izgledom, menjao se i format fanzina…
Format je većinu postojanja bila kopirana A5 sveščica, a pre 10 godina smo prešli na nešto veći B5… Štamparu isto, a nama ljepšije…
Koliko je, makar okvirno, „Emitor“ doneo priča, ilustracija, prikaza, kritika, vesti, novosti, zanimljivosti iz sveta fantastike?
Nemam pojma. Procenili smo se na minimum 10.000 strana, popis delom postoji, kao i neki skenovi, ali daleko smo od detaljnog sadržaja.
„Emitor“ nije pratio samo vesti iz književnosti, već i iz stripa, filma, muzike…
Tako je. Sve što ima dodira sa SF tj. fantastikom. Film i strip su tu sa SF prozom od prvog broja, povremeno bude i poezije, prikazivali su se i lavumi i koncerti…
U „Emitoru“ su objavljivane i priče domaćih autora. Udruženje „Lazar Komarčić“ od 2003. godine dodeljuje nagradu Ljubomir Damnjanović za najbolja dela objavljena u prethodnoj godini u „Emitoru“.
Povod za današnji razgovor sa Žarkom Milićevićem, urednikom tribinskog programa „Lazara Komarčića“ i fanzina „Emitor“, jeste 500 brojeva ovog, u krugovima fantastičara, izuzetno poznatog i značajnog fanzina.
Da li su takvi u sobi sa nama? Ok, pre fanzina nastali su fanovi, to su žestoki ljubitelji nečega (najčešće određene vrste popkulture/subkulture), a fanzin je uradi-sam časopis pomoću kojega možeš da pošalješ u etar svoja smatranja o ovim najvažnijim stvarima o svetu, da se svađaš i sarađuješ sa ostalim smatračima, ili da objaviš nešto oko čega će drugi da smatraju.
Zašto neko udruženje objavljuje fanzin?
„Komarčić“ je pokrenuo „Emitor“ kao mesto gde se može objaviti (početnička) priča, prikaz, polemika, izveštaj iz oblasti fantastike. Mesta za objavljivanje (profi) priča je tad bilo, skoro svaki časopis je objavljivao priče (od Bazara pa do Sabora), a dobar deo njih i SF. Ali u fanzinu nema autocenzure niti ideje kvaliteta koja postoji u poštenoj komercijalnoj socijalističkoj redakciji, već se dopuštaju i slobodnije struje i eksperimenti…
Kada je, kako i zašto osnovano Društvo ljubitelja fantastike „Lazar Komarčić“? Ko su bili njegovi osnivači?
Uf, ima više verzija toga, zavisi koga od prisutnih pitaš, objavljene su te priče u nekom od brojeva Znaka Sagite. Evo ti moja: u Beogradu je postojala nekakva SF ekipa koja se okupljala oko dešavanja koja je organizovala redakcija časopisa „Galaksija“, druga ekipa oko beogradske opservatorije, treća ekipa crtača stripova (Beogradski krug 2), četvrta ekipa koja je već bila povezana sa zagrebačkom ekipom koja je nedavno pre toga formirala udruženje SFera, i te ekipe se donekle preklapaju. Pokušaj „Galaksije“ da formira udruženje nije uspeo, ali su se akteri sabrali posle godinu-dve izučavanja pravnih zahteva, i eto nas.
Društvo je menjalo svoje ime i „sedište“ tokom godina…
Društvo je nastalo kao „Društvo prijatelja naučne fantastike Lazar Komarčić“, po autoru prvog srpskog naučnofantastičnog romana „Jedna ugašena zvezda“ (1902). Zamalo da nosimo ime po Dragutinu J. Iliću koji je 1889. objavio „Posle milijon godina“, prvu NF dramu na svetu, pošto su na toj osnivačkoj skupštini očigledno dominirali filolozi nad astronomima i inženjerima, ali hej.
Šezdesetih i sedamdesetih kod nas je postojala samo naučna fantastika, a epsku, horor i ostalo smo definisali sebi nešto kasnije (kao primer evo ti prikaz Kjubrikovog SF filma ISIJAVANJE po SF romanu Stivena Kinga u „Emitoru“ #1). Tako se sa tim žanrovskim raslojavanjem raslojio i klub, i izgubio ’naučne’ iz imena da pokaže širinu interesovanja na terenu.
Ako pod ’sedištem’ misliš na kafane koje smo sahranili, to je tema za poseban tekst. Ako misliš na prostore okupljanja, tu nismo nikog sahranili: počeci su u Narodnom univerzitetu Braća Stamenković (danas UK „Vlada Divljan“), zatim Biblioteka grada Beograda, pa SKC, i na kraju Dom omladine Beograda.
Prvi broj „Emitora“ izašao je decembra 1981. godine. Ko su bili prvi urednici, o čemu se pisalo u tim prvim brojevima, koje su teme naše pisce najviše interesovale?
Urednici „Emitora“ su mahom pisci, sa manjim izuzecima. Prvi je Boban Knežević, zatim Aleksandar B. Nedeljković, Aleksandar Saša Gatalica, Radmilo Anđelković, sf pesnik jebaga, Ljiljana Praizović, Ljubomir Damnjanović, Tika Jovanović, Bojan Butković, Pavle Zelić, Miloš Cvetković, Miodrag Milovanović…
Teme koje su interesovale pisce osamdesetih su: 1) kako postati bolji i 2) kako se prodati za pare i priznanja.
Prvi deo se rešavao kroz interne književne konkurse i takmičenja. Tu se surovo, ali drugarski, ukazivalo na u jezičke i stilske manjkavosti, na besmislenost podražavanja anglo uzora, na neophodnost smeštanja radnje ili u poznato (domaće) okruženje sa lokalnim koloritom, ili u izmaštano vanzemaljsko okruženje sa tamošnjim koloritom. Lagano su se uvodila slovenska imena, lokacije, mitologija, i to je dobro išlo do raspada SFRJ.
Drugi deo je komplikovan.
Tržište je postojalo za kratke priče (danas ne postoji, ali postoji za romane). Skoro svaki od hiljadu YU časopisa objavljivao je priče, počev od „Galaksije“ i kasnije „Siriusa“, koji su objavljivali isključivo SF, pa do dnevnih ili nedeljnih novina tipa (Ilustrovana) „Politika“, „Večernje novosti“, razni časopisi za školarce, omladince, radio amatere, modelare, raketare, koji se nisu ustručavali da povremeno objave SF.
Nekoliko pisaca članova LK je u tom periodu uspevalo da živi od svog pisanja, objavljujući krimi, vestern, porno i sf priče. To nažalost nije donosilo priznanja, jer se u glavnom toku (sa izvorištem u Francuskoj 7) na to sve đuture gledalo kao šund, a kvalitetnije stvari su ostajale zatvorene u fandomu, jer je bilo teško probiti se kroz ešalone do samostalne knjige (citiram čuveno „Ko je tebi dao dozvolu da pišeš?“ na pokušaje našeg (danas) nespornog pisca da podnese rukopis nekom aparatčiku).
Situacija se tu bitno promenila, i sa uplivom SF-a u opštu svakodnevnicu, i sa decenijama prisutnosti, i sa izletima priznatih pisaca prethodno nefantasta u fantastiku, i uopšte sa medijskom, kritičkom, akademskom, komercijalnom i svakom drugom podrškom.
Interesovanja, teme i izgled samog fanzina menjao se, prirodno, tokom godina. Reci mi nešto više o tome. Ko su autori tekstova, ko su bili autori ilustracija?
Pisali su fanovi raznih starosnih i obrazovnih profila i svetonazora.
Ilustracije su, u doba NUBSa, radili članovi Beogradskog kruga 2 (Bojan Đukić, Gera, Pahek…) da bi, posle duže dominacije Boba Živkovića, preko Vlade Vesovića, prešli na pitomce i veterane Škole stripa Đorđe Lobačev.
Sa izgledom, menjao se i format fanzina…
Format je većinu postojanja bila kopirana A5 sveščica, a pre 10 godina smo prešli na nešto veći B5… Štamparu isto, a nama ljepšije…
Koliko je, makar okvirno, „Emitor“ doneo priča, ilustracija, prikaza, kritika, vesti, novosti, zanimljivosti iz sveta fantastike?
Nemam pojma. Procenili smo se na minimum 10.000 strana, popis delom postoji, kao i neki skenovi, ali daleko smo od detaljnog sadržaja.
„Emitor“ nije pratio samo vesti iz književnosti, već i iz stripa, filma, muzike…
Tako je. Sve što ima dodira sa SF tj. fantastikom. Film i strip su tu sa SF prozom od prvog broja, povremeno bude i poezije, prikazivali su se i lavumi i koncerti…
U „Emitoru“ su objavljivane i priče domaćih autora. Udruženje „Lazar Komarčić“ od 2003. godine dodeljuje nagradu Ljubomir Damnjanović za najbolja dela objavljena u prethodnoj godini u „Emitoru“.
Po kome nagrada nosi ime i ko je sve osvojio nagradu?
Ljuba Damnjanović je bio veliki fan i poznavalac fantastike, pisac, prevodilac i urednik, jedan od nosilaca Društva i „Emitora“ tokom devedesetih. Ljuba je ulagao u to ogromnu energiju. Nažalost, prerano nas je napustio.
U skladu s tim, zamislili smo da nagrada sa njegovim imenom bude fanovska (fanovi glasaju) nasuprot nagradi Lazar Komarčić koja se žirira (a fanovi nominuju).
Nažalost organizacija toga je zahtevan, bitan, ali vrlo stresan i nezahvalan posao, i usled ličnih situacija poslednjih godina nismo ni jednu dodelili.
Fanzin se bavi ne samo naučnom fantastikom, već i fantastikom i hororom…
Nećemo to razdvajati… a veliki je to bio izvor razdora i nezadovoljstva članova…
Objavljivani su i strip „Emitori“…
Jesu, prema mogućnostima i raspoloživom materijalu, bilo je desetak tih strip specijala… Bit će ih još.
U jednom trenutku tokom devedesetih „Emitor“ je nosio naziv „H-Emitor“. Reci mi nešto više o tom periodu…
To su tematski specijali koje je tad radio Goran Skrobonja, nije časopis menjao ime. Sadržaj je varirao, ali bio je horor tematike, uglavnom strane priče u prevodu, i ponešto domaće.
„Emitor“ je osvojio nagradu za najbolji evropski SF fanzin 2004. godine na konvenciji EUROCON u Plovdivu u Bugarskoj. Reci mi nešto više o tome…
To je fanovska nagrada koja se dodeljuje na Eurokonu. Imali smo sreću da je kon bio blizu & bezvizno, da smo ušli u niz jakih i reprezentativnih brojeva, da domaćini nisu bili jaka konkurencija, i da nas je zastupao najharizmatičniji čovek kad mu je to volja, Petar Petrović aka Johnson Bronson (On je trenutno u fandomu fantasy fudbala, nađite ga). To je vredno i drago priznanje koje nas je poguralo u neke nove projekte.
Da li je i u kom trenutku fanzin imao novčanu podršku Ministarstva kulture?
Fanzin ne, nagrade da, Beokon da.
Kada nije imao finansijsku podršku, što je verujem, bilo češće, kako se Društvo dovijalo sa objavljivanjem „Emitora“?
Pa nešto se povrati prodajom, ali generalno dodajemo iz svojih džepova.
Koji su bili tiraži „Emitora“ tokom godina?
Od 4 do 500, zavisi od prigode. Sada brojeve radimo u 50-60, ali postoje i elektronski u pdfu.
Koji je sadržaj jubilarnog 500 broja?
U ovom broju objavljeno je sedam kratkih priča nekih od najpoznatijih domaćih autora fantastike (Goran Skrobonja, Adrijan Sarajlija, Pavle Zelić, Miloš Petrik, Zoran Nešković, Boško Martinović, Milan Peca Popović), kao i prikazi i eseji (Ilija Bakić, Tijana Tropin, Miloš Jocić, Ratko R. Radunović, Goran Skrobonja, Aleksandar Manić).
Posebna pažnja posvećena je istoriji Društva u tekstovima o bogatom tribinskom programu „Lazara Komarčića“ i klupskim književnim konkursima. Oba priloga potpisuje Miodrag Milovanović.
Naslovnu ilustraciju uradio je Aleksa Gajić. Fanzin sadrži 270 strana. Cena izdanja je 1.000 dinara. Naručivanje se može izvršiti preko fejsbuk strane Društva ljubitelja fantastike „Lazar Komarčić“ ili adrese: lazarkomarcic@gmail.com.
Ljuba Damnjanović je bio veliki fan i poznavalac fantastike, pisac, prevodilac i urednik, jedan od nosilaca Društva i „Emitora“ tokom devedesetih. Ljuba je ulagao u to ogromnu energiju. Nažalost, prerano nas je napustio.
U skladu s tim, zamislili smo da nagrada sa njegovim imenom bude fanovska (fanovi glasaju) nasuprot nagradi Lazar Komarčić koja se žirira (a fanovi nominuju).
Nažalost organizacija toga je zahtevan, bitan, ali vrlo stresan i nezahvalan posao, i usled ličnih situacija poslednjih godina nismo ni jednu dodelili.
Fanzin se bavi ne samo naučnom fantastikom, već i fantastikom i hororom…
Nećemo to razdvajati… a veliki je to bio izvor razdora i nezadovoljstva članova…
Objavljivani su i strip „Emitori“…
Jesu, prema mogućnostima i raspoloživom materijalu, bilo je desetak tih strip specijala… Bit će ih još.
U jednom trenutku tokom devedesetih „Emitor“ je nosio naziv „H-Emitor“. Reci mi nešto više o tom periodu…
To su tematski specijali koje je tad radio Goran Skrobonja, nije časopis menjao ime. Sadržaj je varirao, ali bio je horor tematike, uglavnom strane priče u prevodu, i ponešto domaće.
„Emitor“ je osvojio nagradu za najbolji evropski SF fanzin 2004. godine na konvenciji EUROCON u Plovdivu u Bugarskoj. Reci mi nešto više o tome…
To je fanovska nagrada koja se dodeljuje na Eurokonu. Imali smo sreću da je kon bio blizu & bezvizno, da smo ušli u niz jakih i reprezentativnih brojeva, da domaćini nisu bili jaka konkurencija, i da nas je zastupao najharizmatičniji čovek kad mu je to volja, Petar Petrović aka Johnson Bronson (On je trenutno u fandomu fantasy fudbala, nađite ga). To je vredno i drago priznanje koje nas je poguralo u neke nove projekte.
Da li je i u kom trenutku fanzin imao novčanu podršku Ministarstva kulture?
Fanzin ne, nagrade da, Beokon da.
Kada nije imao finansijsku podršku, što je verujem, bilo češće, kako se Društvo dovijalo sa objavljivanjem „Emitora“?
Pa nešto se povrati prodajom, ali generalno dodajemo iz svojih džepova.
Koji su bili tiraži „Emitora“ tokom godina?
Od 4 do 500, zavisi od prigode. Sada brojeve radimo u 50-60, ali postoje i elektronski u pdfu.
Koji je sadržaj jubilarnog 500 broja?
U ovom broju objavljeno je sedam kratkih priča nekih od najpoznatijih domaćih autora fantastike (Goran Skrobonja, Adrijan Sarajlija, Pavle Zelić, Miloš Petrik, Zoran Nešković, Boško Martinović, Milan Peca Popović), kao i prikazi i eseji (Ilija Bakić, Tijana Tropin, Miloš Jocić, Ratko R. Radunović, Goran Skrobonja, Aleksandar Manić).
Posebna pažnja posvećena je istoriji Društva u tekstovima o bogatom tribinskom programu „Lazara Komarčića“ i klupskim književnim konkursima. Oba priloga potpisuje Miodrag Milovanović.
Naslovnu ilustraciju uradio je Aleksa Gajić. Fanzin sadrži 270 strana. Cena izdanja je 1.000 dinara. Naručivanje se može izvršiti preko fejsbuk strane Društva ljubitelja fantastike „Lazar Komarčić“ ili adrese: lazarkomarcic@gmail.com.
razgovor vodila Tamara Lujak