Before Watchmen: Rorschach
Helly Cherry
Serijal Before Watchmen se bavi pričama iz prošlosti glavnih likova grafičke novele Watchmen (Nadzirači) pojedinačno. Svi koji smatraju da se izvornoj verziji ne treba ništa pridodavati, bolje da ne čitaju dalje.
Pored glavne priče, prikazuje nam se slika odvratnog okruženja Njujorka, gde se stanovnici veoma lako mogu svrstati prema Roršahovoj uobičajenoj crno-beloj podeli. Autor ukazuje na osnovni problem njegovog pogleda na svet. Naime, pogled mu je crno-beli ali on ipak vidi samo crno, ono najlošije u svemu i svakome na osnovu onoga što je sam iskusio. On sebe namerno izlaže najgorem što društvo može da ponudi dok pozitivne gestove poput onih od dobroćudne konobarice Nensi odbacuje kao nešto što ne postoji. Roršah mora da doživljava najgore da bi to istom merom vraćao onima koji to čine. Zbog toga je zapravo zarobljen u začaranom krugu svog crno-belog moralnog ubeđenja. Mada, sam kraj nagoveštava da on donekle shvata da suštinski nije mnogo bolji od tih što lovi ali ga oni svakako zaslužuju takvog,
Pojavljuje se i serijski ubica po imenu The Bard (očigledno inspirisan Semovim sinom), o kojem se kasnije saznaje više. Bard i Roršah su dve strane iste karte, ili pak iste mrlje. Obojica su žrtve nasilja, produkti surovog društva koji mu na svoj način uzvraćaju udarac koristeći se prilikom svojih pohoda mitskim imenima zarad sejanja straha.
Problem ovog stripa je u tome što je radnja posle prva dva broja pomalo zbrzana i što postoji veliki broj tema kojima su se autori bavili ali su toliko sabijene da ih je teško prepoznati. Svakako je bolji od Before Watchmen: Nite Owl, pošto ova priča ima svoju svrhu. Takođe je veoma dobro to što se ovaj strip ne bavi čistom hronologijom događaja, ovde je Roršah čvrsto utemeljen u 70-te godine i predstavlja analizu tadašnje američke pop kulture. Taj period označen serijskim ubistvima, pojačanim kriminalitetom i nestašicom struje kao da je dušu dao za ovakav strip.
Umetnik Lee Bremejo sasvim realistično dočarava čitavu priču i daje joj jedinstveni stil dok Brian Azzarello veoma uverljivo predstavlja Roršahov monolog. Njegov stil pisanja se potpuno uklapa u takav lakonski i najčešće rescepkan govor koji krasi isečke iz Roršahovog dnevnika.
Da je bilo pet brojeva umesto četiri priča bi bila bolje izvedena, ali ne treba zaboraviti da je i u ovakvom obliku dobro urađena. Očekujte nekoliko zanimljivih momenata i dosta jedinstvenih i originalnih citata. Preporučujem ovaj serijal svim fanovima Roršaha.
Ocena: 7,5/10
Mnogi su se upljuvali objašnjavajući zašto ova izdanja ne valjaju, ali zaboravljaju jednu očiglednu stvar - ovo nije Watchmen 2, ne pokušava imitirati njegovu naraciju niti kompleksnost pa ga zato ne treba posmatrati kao takvo. Ova izdanja su za sve obožavaoce koji bi želeli da pročitaju ponešto dodatno o omiljenim likovima. Naravno, ne tvrdim da ceo serijal valja.
Radnju u Before Watchmen: Rorschach uopšte nije teško pratiti, na prvi pogled se čini kao nekakav grindhouse/osvetnički film iz 70-tih. Dešava se 1977, dve godine posle Roršahovog istraživanja slučaja Bler Roš. Ovog puta se bavi slučajem velikog lanca trgovine drogom, što ga pre ili kasnije dovodi do kanalizacije. Ispostavlja se da je cela stvar zaseda, i nakon batinanja Roršah se polumrtav nekako izvlači iz kanalizacije. Tako kreće u svoj osvetnički pohod. Lako je zaključiti u kom smeru se priča dalje odvija.
Pored glavne priče, prikazuje nam se slika odvratnog okruženja Njujorka, gde se stanovnici veoma lako mogu svrstati prema Roršahovoj uobičajenoj crno-beloj podeli. Autor ukazuje na osnovni problem njegovog pogleda na svet. Naime, pogled mu je crno-beli ali on ipak vidi samo crno, ono najlošije u svemu i svakome na osnovu onoga što je sam iskusio. On sebe namerno izlaže najgorem što društvo može da ponudi dok pozitivne gestove poput onih od dobroćudne konobarice Nensi odbacuje kao nešto što ne postoji. Roršah mora da doživljava najgore da bi to istom merom vraćao onima koji to čine. Zbog toga je zapravo zarobljen u začaranom krugu svog crno-belog moralnog ubeđenja. Mada, sam kraj nagoveštava da on donekle shvata da suštinski nije mnogo bolji od tih što lovi ali ga oni svakako zaslužuju takvog,
Pojavljuje se i serijski ubica po imenu The Bard (očigledno inspirisan Semovim sinom), o kojem se kasnije saznaje više. Bard i Roršah su dve strane iste karte, ili pak iste mrlje. Obojica su žrtve nasilja, produkti surovog društva koji mu na svoj način uzvraćaju udarac koristeći se prilikom svojih pohoda mitskim imenima zarad sejanja straha.
Problem ovog stripa je u tome što je radnja posle prva dva broja pomalo zbrzana i što postoji veliki broj tema kojima su se autori bavili ali su toliko sabijene da ih je teško prepoznati. Svakako je bolji od Before Watchmen: Nite Owl, pošto ova priča ima svoju svrhu. Takođe je veoma dobro to što se ovaj strip ne bavi čistom hronologijom događaja, ovde je Roršah čvrsto utemeljen u 70-te godine i predstavlja analizu tadašnje američke pop kulture. Taj period označen serijskim ubistvima, pojačanim kriminalitetom i nestašicom struje kao da je dušu dao za ovakav strip.
Umetnik Lee Bremejo sasvim realistično dočarava čitavu priču i daje joj jedinstveni stil dok Brian Azzarello veoma uverljivo predstavlja Roršahov monolog. Njegov stil pisanja se potpuno uklapa u takav lakonski i najčešće rescepkan govor koji krasi isečke iz Roršahovog dnevnika.
Da je bilo pet brojeva umesto četiri priča bi bila bolje izvedena, ali ne treba zaboraviti da je i u ovakvom obliku dobro urađena. Očekujte nekoliko zanimljivih momenata i dosta jedinstvenih i originalnih citata. Preporučujem ovaj serijal svim fanovima Roršaha.
Ocena: 7,5/10
Nowhere Man