NAPOLEON (2023) – Spektakl bez pokrića
Helly Cherry
Kada scenario vašeg filma sadrži rečenicu koju glavni lik izgovara kao dete kome je neko oteo lizalicu:
„They think they are so great because they have boats!“ (misleći na Britance)
Onda znate da ste u prisustvu, malo je reći, neobično sklepanog filmskog ostvarenja.
„They think they are so great because they have boats!“ (misleći na Britance)
Onda znate da ste u prisustvu, malo je reći, neobično sklepanog filmskog ostvarenja.
S jedne strane imamo ambizciozno konstruisani epski spektakl jednog od najvećih vizionara svetskog filma o jednom od najvećih vojskovođa, tiranina, neprikosnovenog samovoljnika i kreatora evropske mape 19. veka, a s druge ceo ovaj pokušaj izgleda kao kada đak odgovara za dvojku pa navodi samo „best of“ hitove i jedva sriče ključne godine.
Ne znam da li je umesno Skota u 80-im godinama kriviti što film o Napoleonu deluje nedovršeno i nedosanjano, ipak iako epsko vreme trajanja od dva i po sata ni približno nije dovoljno da se makar i ovlaš pomenu sve moguće političke implikacije njegove vladavine, pa i sve moguće geopolitičke situacije koje su one izazvale, da ne spominjemo niz unutardržavnih preverata, smicalica i drugih intrigantih detalja, krajnji proizvod i pored toga deluje nekako pretrčano i ovlaš ozbiljno glede svog subjekta.
Zapravo, osnovni problem u tretiranju Napoleona u ovom filmu jeste kako su ga Ridli Skot i Hoakin Finiks, koji je upadljivo stariji od govoto svakog u filmu, konstruisali, a to je manjak svesti o njegovoj ipak impoznatnoj ličnosti. Osim što je očigledno umoran i nekako melanholičan, Finiks ovde ne isijava ni trunku energije, i te neke „larger than life“ persone i harizme koji bi trebalo da emituje samoporoglašeni car svih opotrunista, karijerista i ambicije kao takve koji je poveo stotine hiljada vojnika u smrt i pored toga bio obožavan od vojske pa i od dela naroda. Kako je Finiks ovde predstavio Napoleona, kao ponekad detinjastu, ponekad patetičnu, hirovitu osobu koja eto ponešto ponekad zna o vojnoj taktici, i biva skoro manipulisana od drugih da participira u političkom i vladajućem životu, ne odslikva ni peti deo te „napoleonovske“ figure koja već vekovima fascinira što istoričare što umetnike, iako znamo da Finiks, kada hoće, ume da zapali ekran harizmom (pogledati u „Walk the line“). Ovde u par minuta Rupert Everet kao vojvoda Velington izgleda kao ubedljivija autoritativna figura.
Tome ne pomaže ni Napoleonov odnos sa Džozefinom kome je ovde posvećeno dosta vremena, i koji je vrlo karnalan, skoro banalno seksualan i u nekoj čudnoj „ljubav-mržnja-varamo se-ne varamo se“ dinamici koja je skoro destruktivna za oboje i sadrži scene detinjastog groktanja kada se poželi seks.
Međutim, nije ni u ovom Napoleonu sve tako crno, film je vizualno raskošan, dinamičan i svakako ne dosadan čak i nekim scenarističkim banalnostima, bitke su režirane grandiozno i u skladu sa Skotovom reputacijom, pogotovo Vaterlo koji deluje vrlo impresivno, poneki dramski momenti su vrlo zanimljivi, kao što je na primer scena razvoda Džozefine i Napoleona koja je senzacionalno odglumljena.
Napoleon treba da bude projekat čija epičnost i ambicija ne mogu da se sabiju u format filma, ali eto, Skot je pokušao, idući Kjubrikovim stopama, koji na kraju taj projekat nije uspeo da realizuje, i verujući u taličnost svog prvog filma Duelisti koji je pre bezmalo 45 godina predstavio napoleonovsko vreme na jedan intimniji, ali suprerioran način. Ovaj film je na kraju snimljen da bi Epl imao što da vrti na svom strimigu, ali ovo nije niti treba da bude ona ultimativna verzija Napoleona.
Ne znam da li je umesno Skota u 80-im godinama kriviti što film o Napoleonu deluje nedovršeno i nedosanjano, ipak iako epsko vreme trajanja od dva i po sata ni približno nije dovoljno da se makar i ovlaš pomenu sve moguće političke implikacije njegove vladavine, pa i sve moguće geopolitičke situacije koje su one izazvale, da ne spominjemo niz unutardržavnih preverata, smicalica i drugih intrigantih detalja, krajnji proizvod i pored toga deluje nekako pretrčano i ovlaš ozbiljno glede svog subjekta.
Zapravo, osnovni problem u tretiranju Napoleona u ovom filmu jeste kako su ga Ridli Skot i Hoakin Finiks, koji je upadljivo stariji od govoto svakog u filmu, konstruisali, a to je manjak svesti o njegovoj ipak impoznatnoj ličnosti. Osim što je očigledno umoran i nekako melanholičan, Finiks ovde ne isijava ni trunku energije, i te neke „larger than life“ persone i harizme koji bi trebalo da emituje samoporoglašeni car svih opotrunista, karijerista i ambicije kao takve koji je poveo stotine hiljada vojnika u smrt i pored toga bio obožavan od vojske pa i od dela naroda. Kako je Finiks ovde predstavio Napoleona, kao ponekad detinjastu, ponekad patetičnu, hirovitu osobu koja eto ponešto ponekad zna o vojnoj taktici, i biva skoro manipulisana od drugih da participira u političkom i vladajućem životu, ne odslikva ni peti deo te „napoleonovske“ figure koja već vekovima fascinira što istoričare što umetnike, iako znamo da Finiks, kada hoće, ume da zapali ekran harizmom (pogledati u „Walk the line“). Ovde u par minuta Rupert Everet kao vojvoda Velington izgleda kao ubedljivija autoritativna figura.
Tome ne pomaže ni Napoleonov odnos sa Džozefinom kome je ovde posvećeno dosta vremena, i koji je vrlo karnalan, skoro banalno seksualan i u nekoj čudnoj „ljubav-mržnja-varamo se-ne varamo se“ dinamici koja je skoro destruktivna za oboje i sadrži scene detinjastog groktanja kada se poželi seks.
Međutim, nije ni u ovom Napoleonu sve tako crno, film je vizualno raskošan, dinamičan i svakako ne dosadan čak i nekim scenarističkim banalnostima, bitke su režirane grandiozno i u skladu sa Skotovom reputacijom, pogotovo Vaterlo koji deluje vrlo impresivno, poneki dramski momenti su vrlo zanimljivi, kao što je na primer scena razvoda Džozefine i Napoleona koja je senzacionalno odglumljena.
Napoleon treba da bude projekat čija epičnost i ambicija ne mogu da se sabiju u format filma, ali eto, Skot je pokušao, idući Kjubrikovim stopama, koji na kraju taj projekat nije uspeo da realizuje, i verujući u taličnost svog prvog filma Duelisti koji je pre bezmalo 45 godina predstavio napoleonovsko vreme na jedan intimniji, ali suprerioran način. Ovaj film je na kraju snimljen da bi Epl imao što da vrti na svom strimigu, ali ovo nije niti treba da bude ona ultimativna verzija Napoleona.
Slobodan Novokmet