Slovenački sastav Laibach održao je dva koncerta u Srbiji uzastopno ove godine, 28. novembra u Srpskom narodnom pozorištu, uoči dana nepostojeće republike, a sutradan, 29. novembra u Mokrinu na sam dan bivše republike, u okviru „Love is Still Alive“ turneje; što je posve simbolično, jer sastav Laibach i jeste svojevrsna „crna kutija“ te republike koja je doživela brodolom kada smo sleteli na pročišćenje i istinu bogu Marsu. U njoj su zaostale poruke ljubavi, bratstva i jedinstva, upakovane u ideološku matricu, i lansirane za budućnost poput poruke davljenika u boci, ljubavi nedovoljne i za nas same, a pogotovo manjkave za svet. Nema dovoljno za sve, kaže Hajner Miler, a kada nema dovoljno, neko mora da bude žrtvovan, ostavljen nasukan na venerinom bregu „kraja istorije“ gde smo pronašli svoju golgotu, tonući u matericu „postideološkog doba“ , zamenivši ljubav za strast, tamo gde se dan premetnuo u noć. No, bili smo avangarda tada, jer u istu crnu rupu sada klizi svet.

Laibach su izveli „Love is Still Alive“ na osam načina, dakle poslednji album u celosti, provozavši nas Nojevim svemirskim brodom kroz ceo Sunčev sistem, od Meseca preko svih planeta do Marsa; od kantrija, rokenrola, prog i krautroka, sintvejva, do Daftpunk elektronike; od euforije do disforije; i time je prvi čin pod nazivom „Postapocalyptic“ završen, dok su mi strujanja svesti iz prvog pasusa ovog izveštaja provejavala umom i kroz dvadesetominutni intermeco. Laibach nikad nije bio tako ironično svetao, čak optimističan, nikada se nije toliko šalio u svetu koji više ne trpi šalu i u kome je šala podložna sankcionisanju, poput Kunderine šale u njegovom romanu prvencu. Preminuo je i Kundera ove godine, čisto da simbolika bude potpuna, a „kanselovan“ je i Laibach-ov koncert u Kijevu početkom godine; međutim, da šala na kraju uvek trijumfuje, pokazalo je Laibach-ovo saopštenje povodom slučaja otkazivanja koncerta, kada su stavljeni u poziciju da brane svoj umetnički izraz u smutnim vremenima, saopštenje generisano veštačkom inteligecijom, u čemu je upravo ultimativni vic!

foto: Smiljana Mirkov
Nakon što je veselo i šaljivo intoniran prvi čin okončan, Laibach su nas vratili svom standardnom zvučnom mraku i estetizovanom dekonstruisanju totalitarnih ideologija industrijskog i postindustrijskog društva, njihovih simbola i intruzija u sve sfere stvarnosti, umetnosti i kulture koje ne uspevaju da ostanu samostalne i čiste u odnosu na ideološke diskurse – dakle svemu onom što su postavili u svom manifestu kao estetske postulate pre četrdeset godina. Drugi čin pod nazivom „War“ sastojao se od preseka kompozicija sa albuma „Wir sind das Volk“ („Ordnung und Disziplin“, „Ich bin der Engel der Verzweiflung“), „Also Sprach Zarathustra“ („Die Unschuld I“, „Als Geist“), „Skatches of the Red Districts“ („Glück Auf!“, „Lepo – krasno“) i „Revisited“ („Smrt za smrt“, „Krvava gruda – plodna zemlja“, „Ti, ki izzivaš“) - devet kompozicija nakon kojih se stiče utisak da Laibach nikada nije zvučao bolje, da ceo koncept i performans nikada nisu bili estetski razrađeniji a zvučni i vizuelni aspekt sinhronizovaniji, da industrial mašina nikada nije jače udarala i mlela, da harmonija i disonanca nikada vrednije nisu stvarale i razarale; sveukopno tvoreći nikada mračniju sliku čoveka na rubu svog vremena, u vremenu kada sve dobija prefiks „post“ ili „trans“, pa i sam čovek, odnosno u vremenu kada su umetnici poput Laibach-a nasušna potreba, umetnici koji su u svim vremenima u stanju da se dignu iznad ovozemaljskih previranja i posmatraju svet iz gotovo božanske perspektive.

Treći čin pod nazivom „Repent“, sastojao se od dve obrade – „The Future“ (Leonard Cohen) i „Sympathy for the Devil“ (The Rolling Stones), kao i kompozicija nastala za potrebe filma „Iron Sky“ – „The Coming Race“, čime se nastavlja niz odavanja počasti sastava Laibach delima popularne kulture, iz koje i sami potiču, a koja su bliska njihovoj poetici i estetici, brišući granice popularne kulture i kulture u užem smislu, čemu svedoči i naziv institucije u kojoj su nastupili – Srpsko narodno pozorište.

foto: Smiljana Mirkov
Na bis izvode „Engine of Survival“, kada na scenu po drugi put te večeri izlazi Donna Marina Mårtensson, čineći da se publika malo raskravi i dosegne katarzu nakon silovitih zvučnih napada na sva čula; ista ona koja su grčevito i bez razlike upijala sve što dolazi sa scene, bilo da se radilo o soničnom teroru ili ironično sentimentalnim melodijama; na koncertu za koji se ne bismo bunili i da je večno trajao.
Aleksandar Petrović