Batushka Krzysztofa Drabikowskog „uživo“ u Beogradu: Ogledalo u koje nismo smeli da pogledamo
Helly Cherry
Koncert poljskog black metal sastava Batushka, i to onog Krzysztofa Drabikowskog, bio je zakazan za 23. novembar, na dan kada je izašao ovaj tekst, u beogradskom Dorćol Placu, u organizaciji Hengtajm Agencije. Trebalo je da pišem izveštaj sa tog događaja, međutim, koncert se nije desio.
Skupili su se jedan monah, koji nama koji pratimo rok scenu nije nepoznat, jedan pop i jedno udruženje građana blisko crkvi, i započeli svoj krstaški pohod, ustremivši se na bend iz Poljske iz svih oružja, što je dovelo do toga da sastav Baćuška preko noći postane percipiran kao najveća opasnost za srpsku, odnosno pravoslavnu mladež. Prvi je pozvao na protest, a potonji su poslali svog advokata da organizatorima zapreti potpuno sumanutom tužbom zbog tobožnjeg vređanja verskih osećanja, koja ni na jednom sudu ne bi prošla, osim na nekom inkvizitorskom, odnosno koju, što bi naš narod rekao – ne bi ni pas s maslom progutao.
Sukob je postao viralan, a za savršenu oluju postarali su se i pojedini mejnstrim mediji, koji inače nikada ne bi objavili bilo kakav članak o bilo kom svetski poznatom black metal sastavu, da nisu ovde nanjušili krv. Da nesreća bude veća, organizatori koncerta su povukli kukavan potez i otkazali događaj, uz vrlo šturo saopštenje, izbegavajući da odgovaraju na bilo kakva pitanja o potencijalnim pretnjama, ucenama i slično, kako kažu - ne želeći da rizikuju bezbednost posetilaca, članova benda i osoblja.
Sukob je eskalirao u besprizorni ideološki obračun tzv. prve i druge Srbije, na društvenim mrežama, od koje obe imaju svoje fanatizovane predstavnike. Poraz svih nas time je bio zaokružen, sramota nesaglediva, sve slabosti sistema i društva ogoljene. Pobedu jedino slave i likuju fanatični pravoslavni vernici i kler, nesvesni dubine svog pada, isti oni koji su se busali time što pravoslavlje nikada nije imalo krstaške ratove, progone, zabrane, inkvizicije i slično, odnosno koji su s pravom kritikovali novu formu ostrakizma u vidu takozvane cancel kulture, sada su pošli putevima Tomasa de Torkemada, isti oni koji su se busali Dostojevskim, postali su njegov „Veliki inkvizitor“, koji bi i samom Hristu pljunuli u lice kada bi im se umešao u njihov sud.
Besprizorna gorepomenuta bratija ukrala je šou i nedostajalo je samo da ih sve obučemo kao velikoshimnike i damo im gitare, bas i bubnjeve, pa da pokažemo svetu da imamo i mi našeg baćušku, jedinog pravog, ova oba poljska nam ne trebaju, kao što nam ne treba ni sam Bog.
Jedini koji su doživeli potpuni trijumf jesu subverzivnost poruke, estetika i poetika upravo samog sastava iz Poljske, utoliko veći što se sam nastup nije desio, baš kao što je Laibach trijumfovao time što je njihov koncert u Kijevu početkom godine otkazan. Sastav Baćuška doneo je jedan potpuno originalan koncept i performans koji uključuje pravoslavno crkveno pojanje i pravoslavni misticizam, demonstrirajući kako oni mogu savršeno da korespondiraju sa žanrovskim mrakom blek metala, stvarajući fuziju koja je naišla na opšte oduševljenje ljubitelja mračnije umetnosti širom sveta, pobuđujući pritom i njihovo interesovanje za izvornije, istočnjačko hrišćanstvo, velikoshimnike i sve ostalo, što ih paradoksalno čini najpravoslavnijim bendom na planeti, a da li sa prefiksom „anti“ ili ne, to je zaista u oku posmatrača, kao uostalom i bilo koje umetničko delo koje pretenduje da ima bezvremenu vrednost i predstavlja ogledalo čovečanstva, u ovom slučaju crno ogledalo, u kojem se gorepomenuta bratija oglednula, i nije im se dopalo ono što su tamo videli.
Trijumfovao je i rokenrol kao jedan nadnacionalni entitet, pokazujući da još uvek može da bude subverzivan, umetnički, da natera na promišljanje i izmesti iz zone komfora, osvajaja nove teritorije, nadahnjuje; ali ne i rokenrol u Srbiji čiji je simbol posrnuća rok novinar i kritičar, autoritet iz nekih prohujalih vremena, koji se pojavi na jednoj televiziji, potpuno nepripremljen povodom slučaja otkazivanja koncerta sastava iz Poljske, i apsolutno nema blage veze o čemu priča.
Gasi tu sramotu!
Sukob je postao viralan, a za savršenu oluju postarali su se i pojedini mejnstrim mediji, koji inače nikada ne bi objavili bilo kakav članak o bilo kom svetski poznatom black metal sastavu, da nisu ovde nanjušili krv. Da nesreća bude veća, organizatori koncerta su povukli kukavan potez i otkazali događaj, uz vrlo šturo saopštenje, izbegavajući da odgovaraju na bilo kakva pitanja o potencijalnim pretnjama, ucenama i slično, kako kažu - ne želeći da rizikuju bezbednost posetilaca, članova benda i osoblja.
Sukob je eskalirao u besprizorni ideološki obračun tzv. prve i druge Srbije, na društvenim mrežama, od koje obe imaju svoje fanatizovane predstavnike. Poraz svih nas time je bio zaokružen, sramota nesaglediva, sve slabosti sistema i društva ogoljene. Pobedu jedino slave i likuju fanatični pravoslavni vernici i kler, nesvesni dubine svog pada, isti oni koji su se busali time što pravoslavlje nikada nije imalo krstaške ratove, progone, zabrane, inkvizicije i slično, odnosno koji su s pravom kritikovali novu formu ostrakizma u vidu takozvane cancel kulture, sada su pošli putevima Tomasa de Torkemada, isti oni koji su se busali Dostojevskim, postali su njegov „Veliki inkvizitor“, koji bi i samom Hristu pljunuli u lice kada bi im se umešao u njihov sud.
Besprizorna gorepomenuta bratija ukrala je šou i nedostajalo je samo da ih sve obučemo kao velikoshimnike i damo im gitare, bas i bubnjeve, pa da pokažemo svetu da imamo i mi našeg baćušku, jedinog pravog, ova oba poljska nam ne trebaju, kao što nam ne treba ni sam Bog.
Jedini koji su doživeli potpuni trijumf jesu subverzivnost poruke, estetika i poetika upravo samog sastava iz Poljske, utoliko veći što se sam nastup nije desio, baš kao što je Laibach trijumfovao time što je njihov koncert u Kijevu početkom godine otkazan. Sastav Baćuška doneo je jedan potpuno originalan koncept i performans koji uključuje pravoslavno crkveno pojanje i pravoslavni misticizam, demonstrirajući kako oni mogu savršeno da korespondiraju sa žanrovskim mrakom blek metala, stvarajući fuziju koja je naišla na opšte oduševljenje ljubitelja mračnije umetnosti širom sveta, pobuđujući pritom i njihovo interesovanje za izvornije, istočnjačko hrišćanstvo, velikoshimnike i sve ostalo, što ih paradoksalno čini najpravoslavnijim bendom na planeti, a da li sa prefiksom „anti“ ili ne, to je zaista u oku posmatrača, kao uostalom i bilo koje umetničko delo koje pretenduje da ima bezvremenu vrednost i predstavlja ogledalo čovečanstva, u ovom slučaju crno ogledalo, u kojem se gorepomenuta bratija oglednula, i nije im se dopalo ono što su tamo videli.
Trijumfovao je i rokenrol kao jedan nadnacionalni entitet, pokazujući da još uvek može da bude subverzivan, umetnički, da natera na promišljanje i izmesti iz zone komfora, osvajaja nove teritorije, nadahnjuje; ali ne i rokenrol u Srbiji čiji je simbol posrnuća rok novinar i kritičar, autoritet iz nekih prohujalih vremena, koji se pojavi na jednoj televiziji, potpuno nepripremljen povodom slučaja otkazivanja koncerta sastava iz Poljske, i apsolutno nema blage veze o čemu priča.
Gasi tu sramotu!
Aleksandar Petrović