Demo(n)i i druge priče iz života neafirmisanih metal bendova
Helly Cherry
Volim kada me putevi andergraunda potpuno spontano odvedu nekim neistraženim stazama. I volim to što i u ovim nekim godinama (četvrta decenija in processing) mi ne treba puno da, kad mi neko kaže: "Aj na (dobru) autorsku svirku", kažem MOŽE. Gde god, bukvalno. I nije mi neophodno da sa radom autora budem prethodno upoznata. Nakon toliko godina (in)direktnog obitavanja u andergraundima širom regiona (a i šire), svoj muzički ukus najvećim delom izgradila sam baš tako što sam negde, na nekom mestu nešto čula po prvi put kroz lajv iskustvo.
U Novom Sadu postoji tendencija da prostora za muzičko stvaralaštvo ispod radara relevantnih distributivnih kanala bude sve manje. Sva mesta, sem Fabrike, upitnog su statusa što se opstanka tiče. I dok nije ništa novo to da se u ovom gradu postojeći alternativni prostori zatvaraju i novi otvaraju, pa brzo odustanu ili promene koncept ili, prosto, nekome "odozgo" smetaju, Klub Dvorište ostaje konstanta već dugi niz godina, te pojedinim danima (najčešće vikendom) otvara vrata raznovrsnim izvođačima iz sfere najekstremnijih i najtvrđih žanrova. Klub ima stalan priliv najrazličitije mase (sredom, petkom i subotom), mada dominiraju metalci u najširem smislu te reči, ali mali je broj onih koji, bez obzira na najnižu moguću cenu karte, uopšte siđu u tu zaparloženu podrumčinu koja služi kao koncertni prostor. Gomila njih ostane da loče ispred, najprostije rečeno. Razumem, teškoe da uopšte i stojiš dole u dimu i znoju, a kamoli da otpevaš, odsviraš, jednom rečju, iz sve snage protutnjaš ozbiljan repertoar.
Više puta sam bila tu na svirkama, Ground Zero je bio pokid od iventa, recimo. Svirala je НУЛА, takođe, ali radila sam tada, nažalost. Nastupali su i Northern Revival, ovdašnji bend sa kojim sarađujem i za koji se zalažem već godinama.
Mogla bih reći da mi je ovo jedan od najupečatljivijih utisaka sa lajv nastupa iz ove godine, naročito zato što sam bez preteranih očekivanja došla da, prosto, uživam i družim se s ekipom, a nadasve, podržim drugare.
Međutim, stvorila mi se misao o tome da ovo mesto, ako tamošnja ekipa ima volje i upornosti da radi na tehničkom osposobljavanju lokala, može postati baš sadržajno. Nisam upućena u to da li ikakve prepreke (birokratsko/zakonskog tipa), stoje na putu tog ostvarenja i time daju odgovor na pitanje zašto se to do sada nije desilo. Ipak, mislim da je "kvaka" najviše u tome što većinska tamošnja "publika" ne bi dala ni cvonjka, ako je to uslov da se sluša dobra, žestoka, nova autorska muzika iz regiona i šire.
Svidelo mi se što ih je pevač iz Last Drop isprozivao pred kraj nastupa.
Organizaciona ekipa u datim (ne)mogućnostima je za svaku pohvalu, pogotovu na planu odabira programa (a i Čoline kuvarske sposobnosti treba posebno naglasiti kao jedan od skrivenih kvaliteta ovog mesta). Mislim da bi bili mnogo motivisaniji za ozbiljniji klupski izazov ako bi pronašli načine da publici stave do znanja da su određenim danima prioritet svirke, a ne samo cuga.
Andergraund često ume da bude turoban, samosažaljiv i samodestruktivan. Meni je ova svirka bila sve suprotno od toga.
Kod oba benda mi se naročito svidelo što insistiraju na jedinstvu smatrajući da je to ključ poboljšanja prilika na sceni. Uz sve, bez kukanja (tako karakterističnog za umišljene umetnike u pokušaju) imaju totalno realan doživljaj stvarnosti i nose se sa njom uz misao da ipak, na kraju dana, sve zavisi isključivo od njih samih. Treba uzeti u obzir i činjenicu da svakom od članova pomenutih ekipa muzika nije jedini posao kojim se u životu bave te se i po tom pitanju može povesti dobra polemika na temu beskompromisnosti u stvaralaštvu, gde prefiks "bez" podrazumeva da, kao profesionalni muzičar, da bi ostao u svom domenu struke, moraš izvoditi i nešto što možda ne bi voleo, a zadovoljava većinsku masu (samim tim i tvoj lični budžet).
 |
| Last Drop, foto: Valentin Levichev |
Last Drop, crossover/hardcore iz Doboja (BiH) je jedan od bendova o kome ćete detaljnije informacije dobiti u jednom od narednih priloga na našem sajtu, a za koji ne bih znala da me Jelena iz organizacije Kluba Dvorište, preko Slobe, drugara iz benda Leaf (sludge/metal), nije pozvala da se u svojstvu novinara pojavim na događaju.
Cela stvar se odigrala pre više od mesec dana (2.9.2023.) te se vest o tome već dobro ubajatila. Ali meni aktuelnosti kao takve nikad nisu bile prioritet, svakim svojim tekstom trudim se da sem pukog doživljaja, osnovnih informacija i golih činjenica prenesem i nešto više, pogotovu ako smatram da predmet mog interesovanja koje želim da podelim sa svojim čitaocima ima potencijal da i sam bude nešto više od trenutne fascinacije.
Svirka kao svirka, stvar trenutka i (prolaznog) doživljaja, ali i više od mesec dana kasnije ostala su da lebde raznorazna pitanja na koja smo pokušali da damo odgovore, prvenstveno članovi bendova Leaf (kao domaće podrške) i Last Drop (kao, takoreći, glavnih nosilaca programa), čije ćete priče čuti u audio materijalu u formi zasebnih intervjua.
Pored svakidašnjih, uopštenih pitanja ostalo je još jedno otvoreno pitanje: zašto i kako toliko bendova u Srbiji i regionu (pored kojih ni ova dva primerka nisu izuzetak), uspeva da istraje uprkos evidentnoj činjenici da je za autorsko stvaralaštvo pogotovu u sferama ekstremnih žanrova sve manje publike? Preduslovi za samoodrživost, a pogotovu vidljivost i aktivnu prisutnost, maltene iz dana u dan postaju sve skuplji, a isplativost gotovo da je misaona imenica. Ukratko i najprostije rečeno, zašto se mnogi bendovi uopšte više i cimaju u ovakvom poretku i ovakvom stanju na sceni? Zašto se uopšte cimaju organizatori, programski urednici raznoraznih KC-ova, muzički kritičari i slična branša, kada (materijalnog) interesa u ovim vodama gotovo i da nema?
Ovo je bila bila svirka kojom je sezona 2023/24. u klubu Dvorište zvanično otvorena.
Dvorište, kao mesto datog okupljanja, iskreno, nikad nisam doživljavala kao pravi klub u punom značenju te reči. Za mene je to jedna rustična socijalistička kafana u koju, prosto, volim da dođem zato što pored uobičajenih posetilaca često bude najneočekivanija masa koju možeš da sretneš, a provod i bleja su zagarantovani bez opterećenja ikakvih formalnosti (a povrh svega, cuga je jeftina). Ali što se svirki tiče, tu ne mogu a da ne budem kritična. Od kako sam došla u Novi Sad, fascinira me činjenica da je takvo jedno mesto opstalo decenijama.
Sada, u ovom vremenu, 2023. godine, taj klub stoji u ponudi kao jedina alternativa u središtu gradskog jezgra (ako vam se ne posreći da kao metal/hardcore/stoner muzički entitet bukirate preostala cela dva mesta koja bi vas potencijalno uzela u obzir za program) u uslovima koji nisu ni najatraktivniji, ni najreprezentativniji, uz ograničen (vrlo oskudan ) kapacitet tehnike, samog prostora i logistike.
Cela stvar se odigrala pre više od mesec dana (2.9.2023.) te se vest o tome već dobro ubajatila. Ali meni aktuelnosti kao takve nikad nisu bile prioritet, svakim svojim tekstom trudim se da sem pukog doživljaja, osnovnih informacija i golih činjenica prenesem i nešto više, pogotovu ako smatram da predmet mog interesovanja koje želim da podelim sa svojim čitaocima ima potencijal da i sam bude nešto više od trenutne fascinacije.
Svirka kao svirka, stvar trenutka i (prolaznog) doživljaja, ali i više od mesec dana kasnije ostala su da lebde raznorazna pitanja na koja smo pokušali da damo odgovore, prvenstveno članovi bendova Leaf (kao domaće podrške) i Last Drop (kao, takoreći, glavnih nosilaca programa), čije ćete priče čuti u audio materijalu u formi zasebnih intervjua.
Pored svakidašnjih, uopštenih pitanja ostalo je još jedno otvoreno pitanje: zašto i kako toliko bendova u Srbiji i regionu (pored kojih ni ova dva primerka nisu izuzetak), uspeva da istraje uprkos evidentnoj činjenici da je za autorsko stvaralaštvo pogotovu u sferama ekstremnih žanrova sve manje publike? Preduslovi za samoodrživost, a pogotovu vidljivost i aktivnu prisutnost, maltene iz dana u dan postaju sve skuplji, a isplativost gotovo da je misaona imenica. Ukratko i najprostije rečeno, zašto se mnogi bendovi uopšte više i cimaju u ovakvom poretku i ovakvom stanju na sceni? Zašto se uopšte cimaju organizatori, programski urednici raznoraznih KC-ova, muzički kritičari i slična branša, kada (materijalnog) interesa u ovim vodama gotovo i da nema?
Ovo je bila bila svirka kojom je sezona 2023/24. u klubu Dvorište zvanično otvorena.
Dvorište, kao mesto datog okupljanja, iskreno, nikad nisam doživljavala kao pravi klub u punom značenju te reči. Za mene je to jedna rustična socijalistička kafana u koju, prosto, volim da dođem zato što pored uobičajenih posetilaca često bude najneočekivanija masa koju možeš da sretneš, a provod i bleja su zagarantovani bez opterećenja ikakvih formalnosti (a povrh svega, cuga je jeftina). Ali što se svirki tiče, tu ne mogu a da ne budem kritična. Od kako sam došla u Novi Sad, fascinira me činjenica da je takvo jedno mesto opstalo decenijama.
Sada, u ovom vremenu, 2023. godine, taj klub stoji u ponudi kao jedina alternativa u središtu gradskog jezgra (ako vam se ne posreći da kao metal/hardcore/stoner muzički entitet bukirate preostala cela dva mesta koja bi vas potencijalno uzela u obzir za program) u uslovima koji nisu ni najatraktivniji, ni najreprezentativniji, uz ograničen (vrlo oskudan ) kapacitet tehnike, samog prostora i logistike.
U Novom Sadu postoji tendencija da prostora za muzičko stvaralaštvo ispod radara relevantnih distributivnih kanala bude sve manje. Sva mesta, sem Fabrike, upitnog su statusa što se opstanka tiče. I dok nije ništa novo to da se u ovom gradu postojeći alternativni prostori zatvaraju i novi otvaraju, pa brzo odustanu ili promene koncept ili, prosto, nekome "odozgo" smetaju, Klub Dvorište ostaje konstanta već dugi niz godina, te pojedinim danima (najčešće vikendom) otvara vrata raznovrsnim izvođačima iz sfere najekstremnijih i najtvrđih žanrova. Klub ima stalan priliv najrazličitije mase (sredom, petkom i subotom), mada dominiraju metalci u najširem smislu te reči, ali mali je broj onih koji, bez obzira na najnižu moguću cenu karte, uopšte siđu u tu zaparloženu podrumčinu koja služi kao koncertni prostor. Gomila njih ostane da loče ispred, najprostije rečeno. Razumem, teškoe da uopšte i stojiš dole u dimu i znoju, a kamoli da otpevaš, odsviraš, jednom rečju, iz sve snage protutnjaš ozbiljan repertoar.
Više puta sam bila tu na svirkama, Ground Zero je bio pokid od iventa, recimo. Svirala je НУЛА, takođe, ali radila sam tada, nažalost. Nastupali su i Northern Revival, ovdašnji bend sa kojim sarađujem i za koji se zalažem već godinama.
Mogla bih reći da mi je ovo jedan od najupečatljivijih utisaka sa lajv nastupa iz ove godine, naročito zato što sam bez preteranih očekivanja došla da, prosto, uživam i družim se s ekipom, a nadasve, podržim drugare.
Međutim, stvorila mi se misao o tome da ovo mesto, ako tamošnja ekipa ima volje i upornosti da radi na tehničkom osposobljavanju lokala, može postati baš sadržajno. Nisam upućena u to da li ikakve prepreke (birokratsko/zakonskog tipa), stoje na putu tog ostvarenja i time daju odgovor na pitanje zašto se to do sada nije desilo. Ipak, mislim da je "kvaka" najviše u tome što većinska tamošnja "publika" ne bi dala ni cvonjka, ako je to uslov da se sluša dobra, žestoka, nova autorska muzika iz regiona i šire.
Svidelo mi se što ih je pevač iz Last Drop isprozivao pred kraj nastupa.
Organizaciona ekipa u datim (ne)mogućnostima je za svaku pohvalu, pogotovu na planu odabira programa (a i Čoline kuvarske sposobnosti treba posebno naglasiti kao jedan od skrivenih kvaliteta ovog mesta). Mislim da bi bili mnogo motivisaniji za ozbiljniji klupski izazov ako bi pronašli načine da publici stave do znanja da su određenim danima prioritet svirke, a ne samo cuga.
Andergraund često ume da bude turoban, samosažaljiv i samodestruktivan. Meni je ova svirka bila sve suprotno od toga.
Kod oba benda mi se naročito svidelo što insistiraju na jedinstvu smatrajući da je to ključ poboljšanja prilika na sceni. Uz sve, bez kukanja (tako karakterističnog za umišljene umetnike u pokušaju) imaju totalno realan doživljaj stvarnosti i nose se sa njom uz misao da ipak, na kraju dana, sve zavisi isključivo od njih samih. Treba uzeti u obzir i činjenicu da svakom od članova pomenutih ekipa muzika nije jedini posao kojim se u životu bave te se i po tom pitanju može povesti dobra polemika na temu beskompromisnosti u stvaralaštvu, gde prefiks "bez" podrazumeva da, kao profesionalni muzičar, da bi ostao u svom domenu struke, moraš izvoditi i nešto što možda ne bi voleo, a zadovoljava većinsku masu (samim tim i tvoj lični budžet).
 |
| Leaf, foto: Valentin Levichev |
Nadam se da će tek biti prilika da čujete, vidite, upoznate i doživite ove momke jer za sada je to moguće jedino uživo. Jedni (Last Drop) mogu se maltene nazvati veteranima, a ove druge (Leaf) tek čekaju izazovi i iskušenja. Bez obzira na uspone i padove, estetsko opredeljenje i žanrovski pristup, zajedničko im je to da se još uvek vode kao demo bendovi. Ono što se na internetu može naći kao njihovo je oskudno i, iz pozicije nekoga ko ih je čuo lajv, apsolutno tvrdim da to ni izdaleka ne pruža kompletnu sliku o njima.
Mislim da su zanimljiv materijal za festivale, svako sa svoje strane spektra jednog, takoreći, muzičkog ekstremizma. Klupski to šljaka svakako, samo je pitanje konceptualne uklopivosti u programske šeme koje zavise uglavnom od ličnih preferencija njihovih urednika. A možda bude i zanimljivo studijima (najrazličitijeg tipa), a sličnog senzibiliteta, kojima treba svežeg materijala za rad u svojoj sferi.
Jedinstvo, koje bih izdvojila kao ključnu stvar cele priče i podvukla kao ključnu reč, zasniva se na otvorenosti i spremnosti za međusobne saradnje kojih bi trebalo da bude mnogo, mnogo više, te je ovaj moj tekst skroman pokušaj doprinosa u tom smislu (jer možda baš neki buker ili studijski stvaralac čita ove redove).
Kao iskusan istraživač andergraunda, pokazalo mi se mnogo puta do sada da su znatno više od talenta i tehničkih mogućnosti jednog stvaralačkog entiteta bitnije neke druge osobine: istrajnost, strpljivost, odgovornost i jasan stav po pitanju zacrtanih ciljeva.
Prisutnost i frekventnost na sceni nisu preduslovi za kvalitet ni stvaralaštva, ni samog nastupa. Niti jedno dobro isproducirano fizičko izdanje nije garancija za bolju vidljivost i stabilniju poziciju u toj sprezi ponude i potražnje. Koliko tek bendova znam koji imaju sjajna (i skupa) oficijelna izdanja, a da u alternativnim krugovima srazmera broja onih koji nisu čuli za njih je neuporedivo veća od broja onih koji jesu, bez obzira na žanr. I to je tako. Nažalost.
Ni mnogo svirki nije garancija nekakvog profesionalizma, a tek nije nikakav pokazatelj da te publika zaista voli i sluša (jer možda samo ne zna za drugo, niti ima kapacitete i kanale da sazna).
U pričama pomenutih može da se pronađe na desetine (i stotine) sadašnjih, bivših i budućih ekipa koje su se okupljale, okupljaju se (i tek će) oko zajedničkog cilja - da stvaraju nešto (novo) čemu putevi popularnosti i masove konzumacije ustaljenih sadržaja nisu baš naklonjeni.
Bez obzira na to da li vam je, kao (običnim) slušaocima, žanrovski pristup, manir i senzibilitet ovih momaka po volji ili ne, svakako su svojom pojavom, samim postojanjem i stvaralačkim trudom primer zalaganja za sopstveni autorski rad čiji uspeh zavisi od mnogo pojedinačnih faktora i nije nimalo jednostavno uzeti ih sve u obzir, a kamoli dosledno pratiti na svom putu proboja ka nečem opipljivom.
Pokušala sam da delimično ukažem na neke pojedinosti u prilog temi, a ako vas ista interesuje ili na bilo koji način dotiče, svaki argument, lični stav i/ili iskustvo, itekako su dobrodošli.
I ne zaboravite da u tom kontekstu preslušate i intervjue koji će, sa detaljnijim osvrtom na pomenute bendove, uslediti ubrzo nakon ovog teksta.
Mislim da su zanimljiv materijal za festivale, svako sa svoje strane spektra jednog, takoreći, muzičkog ekstremizma. Klupski to šljaka svakako, samo je pitanje konceptualne uklopivosti u programske šeme koje zavise uglavnom od ličnih preferencija njihovih urednika. A možda bude i zanimljivo studijima (najrazličitijeg tipa), a sličnog senzibiliteta, kojima treba svežeg materijala za rad u svojoj sferi.
Jedinstvo, koje bih izdvojila kao ključnu stvar cele priče i podvukla kao ključnu reč, zasniva se na otvorenosti i spremnosti za međusobne saradnje kojih bi trebalo da bude mnogo, mnogo više, te je ovaj moj tekst skroman pokušaj doprinosa u tom smislu (jer možda baš neki buker ili studijski stvaralac čita ove redove).
Kao iskusan istraživač andergraunda, pokazalo mi se mnogo puta do sada da su znatno više od talenta i tehničkih mogućnosti jednog stvaralačkog entiteta bitnije neke druge osobine: istrajnost, strpljivost, odgovornost i jasan stav po pitanju zacrtanih ciljeva.
Prisutnost i frekventnost na sceni nisu preduslovi za kvalitet ni stvaralaštva, ni samog nastupa. Niti jedno dobro isproducirano fizičko izdanje nije garancija za bolju vidljivost i stabilniju poziciju u toj sprezi ponude i potražnje. Koliko tek bendova znam koji imaju sjajna (i skupa) oficijelna izdanja, a da u alternativnim krugovima srazmera broja onih koji nisu čuli za njih je neuporedivo veća od broja onih koji jesu, bez obzira na žanr. I to je tako. Nažalost.
Ni mnogo svirki nije garancija nekakvog profesionalizma, a tek nije nikakav pokazatelj da te publika zaista voli i sluša (jer možda samo ne zna za drugo, niti ima kapacitete i kanale da sazna).
U pričama pomenutih može da se pronađe na desetine (i stotine) sadašnjih, bivših i budućih ekipa koje su se okupljale, okupljaju se (i tek će) oko zajedničkog cilja - da stvaraju nešto (novo) čemu putevi popularnosti i masove konzumacije ustaljenih sadržaja nisu baš naklonjeni.
Bez obzira na to da li vam je, kao (običnim) slušaocima, žanrovski pristup, manir i senzibilitet ovih momaka po volji ili ne, svakako su svojom pojavom, samim postojanjem i stvaralačkim trudom primer zalaganja za sopstveni autorski rad čiji uspeh zavisi od mnogo pojedinačnih faktora i nije nimalo jednostavno uzeti ih sve u obzir, a kamoli dosledno pratiti na svom putu proboja ka nečem opipljivom.
Pokušala sam da delimično ukažem na neke pojedinosti u prilog temi, a ako vas ista interesuje ili na bilo koji način dotiče, svaki argument, lični stav i/ili iskustvo, itekako su dobrodošli.
I ne zaboravite da u tom kontekstu preslušate i intervjue koji će, sa detaljnijim osvrtom na pomenute bendove, uslediti ubrzo nakon ovog teksta.
Ana Bjes