U poslednjih mesec dana sve više ljudi otkriva tajne Rejona 24, izuzetnog romana nove nade srpske književne scene, Borisa Džinića. Sa „Rejonom“ ste mogli da se upoznate i na našim stranicama pre nekoliko meseci, nedugo nakon što je knjiga objavljena. Sada je vreme da se upoznate i sa osobom koja stoji iza romana...

Boris Džinić je rođen 1988. godine u Somboru, diplomirao je žurnalistiku na Odseku za medijske studije Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. Bavio se novinarstvom i uredništvom, a trenutno radi kao desktop publishing dizajner. Obožava pisanje, pse, knjige i košarku.

Rejon 24 je Borisov roman prvenac.


HC: Svi pisci su, pre svega, strastveni čitaoci. Da li možeš da podeliš sa nama odakle potiče tvoja ljubav prema pisanoj reči, i da li se sećaš prve knjige koja je na tebi ostavila neizbrisiv trag?

Boris: Upravo tako, da bi se bavio pisanjem - moraš puno da čitaš. Jeste pisanje na prvom mestu, ali čitanje je kao neki plamen koji ti sve vreme treperi u umu i podgreva ideje. Prevrće ih, spaja, konstruiše i uništava, kako mu se prohte ili kako ga ti usmeriš.

Ne mogu tačno da odredim odakle je potekla moja ljubav prema pisanju i napisanom. Kao mali sam u dedinom noćnom ormariću pronalazio brdo starih lektira, neke su bile i na tavanu u kutijama. Satima bih sedeo u polumraku i čitao priče. Bilo je tu svašta: Orlovi rano lete, Dečaci Pavlove ulice, Tom Sojer, Robinzon Kruso, 20.000 milja pod morem, Bela griva, Starac i more i slične neverovatne avanture s kojima se susrećemo kao deca.

Prva knjiga čije se korice u tvrdom povezu i dalje bele u mom sećanju jeste Beli očnjak Džeka Londona. Dobio sam je od tetke za rođendan, ali se ne sećam tačno koji pošto sam bio veoma mali. Mora da sam tek učio da čitam, jer sam je čitao polako i studiozno. Nisam mogao da verujem u kakvoj priči se nalazim. Uživao sam u tišini duboke zime i sedeo pored vatre okružen psima i vukovima, a istovremeno se plašio bola, tuge i surovosti sveta koje su pretile sa svih strana, skrivene iza senki drveća i ljudskih lica.

Tu negde, na predlog bibliotekarke u selu, došla je i Crna strela Roberta Luisa Stivensona. Ova knjiga me je potpuno opila i uvukla u čitanje priča. U njoj sam učio o hrabrosti, borbi za ljubav i pravdu, a uživao u šumskim avanturama, misteriji i potrazi za odgovorima glavnog junaka. Posle toga su došli i nezaobilazni Gospodar prstenova i Hari Poter, kakve su to tek avanture bile! Takve priče ostaju u nama zauvek.

HC: Interesantno je primetiti da su upravo te stvari koje spominješ - bol, tuga, surovost sveta, avanture, hrabrost, misterija duboko utkani i u tvoj roman. Ono što mnoge zbunjuje, kada pročitaju Rejon 24, jeste činjenica da je ovo tvoj prvenac. Tvoje rečenice su kompaktne i izbrušene, a ceo roman je izbalansiran i zaokružen - nema delova koji štrče ili nepotrebnih rukavaca. Na promociji knjige koja je održana početkom jula u Novom Sadu, tvoja urednica Nataša Atanacković iz izdavačke kuće Dokaz napomenula je da je imala vrlo malo uredničkog posla oko same knjige. Da li si oduvek želeo da se baviš pisanjem i da li se sećaš kako i kada si zapravo počeo da se baviš time?

Boris: Možda će biti iznenađenih, ali nisam ni blizu one famozne rečenice: "Kad sam imao sedam (ili nešto baš, baš malo) godina, uveliko sam pisao svoje prve priče". Moje detinjstvo i odrastanje protekli su u traženju, u neprekidnim pokušajima da iskopam iz sebe - šta je to čime želim da se bavim, šta je moja strast, svrha, zbog čega postojim?

Naravno, ovakva pitanja nisam mogao sebi ni da postavim na pravi način, a ne da dam odgovor na njih. Mnogi ih ne pronađu nikad i to je sasvim u redu. Ali, mene su nastavila da kopkaju i kasnije, kroz dvadesete godine, promašena usmerenja i fakultete. Nešto je u mom mozgu čačkalo tražeći svoj put. Želelo je napolje, predugo je bilo potisnuto čekajući me da prođem kroz sve greške, razočaranja, tapkanja u mestu i bauljanje kroz pogrešna iskustva.

Nakon svega toga počele su tridesete, a ja sam zašao u dotad najteži oblik depresije, anksioznosti i disocijativnih napada. Mentalno zdravlje mi je bilo u prilično lošem stanju i morao sam nešto da uradim. Uz pomoć psihoterapije vrlo brzo su prve iskre potisnutog pisanja izbile napolje, a terapeutkinji je posle samo nekoliko susreta bilo jasno šta se to skrivalo u meni toliko dugo. Pisao sam ja i ranije, ali samo za sebe. Nikad ništa javno, osim novinarskih i copywriting tekstova. Sada je (odnosno, pre tri godine) priča koja čini Rejon 24 konačno izašla iz mene. I to kao eksplozija.

HC: Pisac koji je dugo čučao u tebi skriven, konačno je bio oslobođen “okova” i podario nam je književno delo koje je vidno nabijeno emocijama. A kada smo već kod toga, prisetimo se samo da je Aristotel doživljavao književnost kao vid katarze. Međutim, neki je doživljavaju kao vid eskapizma. Možeš li nam reći šta za tebe predstavlja književnost, u čemu leži njen značaj za tebe? I koje su, po tvom mišljenju, odlike jednog književnog remek-dela?

Boris: Ovo su ona pitanja od kojih ti preti padanje unesvest čim počneš da razmišljaš o njihovoj veličini. Kao čitalac, uvek se vodim dobrom pričom koja me proguta tako lako da kada spustim knjigu ne znam gde se nalazim, pa mi treba neko vreme da se vratim u stvarnost. Pored priče, volim i stvarne, opipljive likove u čijim životima i postupcima pronalazim neke deliće sebe. U delima koje čitam tražim strast, posvećenost, kreativnost, iščašenost.

S druge strane, kao novopečeni autor osećam se kao uljez u svetu književnosti, što pretpostavljam da proživljava svako ko tek stupi na ovu scenu. Vidiš da je ona prepuna velikih imena koja na tom podijumu zauzimaju najviše mesta, pa onih “srednjih” koja su tu neko vreme i nekako uspevaju da se šećkaju na sigurnoj udaljenosti od ivica scene. Onda vidiš koliko je onih sličnih tebi koji su se tek pojavili. Svi su toliko jedinstveni u svom izrazu, sposobniji, pametniji, kreativniji i guraju se po obodima toliko uskim da jedva uspevaju da održe ravnotežu. I onda dolaziš ti, penješ se u tu gužvu u kojoj te, naravno, niko ne vidi, a malo šta i ti uspeš da vidiš. Pred tobom je samo žamor, buka i gužva, a iza leđa, kad se osvrneš - ambis.

Za mene pisanje i književnost predstavljaju izlazak iz tog dubokog crnila. Ni u kom slučaju ne bih želeo tamo da se vratim.

HC: Ta strast, posvećenost, kreativnost i iščašenost su i te kako prisutni u tvom romanu prvencu. Spomenuo si da je Rejon 24 nastao pre neke tri godine. Da li su ti se u glavi prvo pojavili obrisi likova ili konture priče? Koliko dugo si pisao roman i da li si imao neki poseban način pisanja, s obzirom na to da si koristio nelinearan način pripovedanja?

Boris: Ako si u mom romanu primetio sve ovo što i sam tražim u delima koja čitam, prezadovoljan sam! Kad pričamo o osnovnoj ideji i prvoj konturi priče - došla je iznenada, i to u vidu slike, scene. Imao sam u glavi oca i ćerku koji se nalaze u nekakvom plasteniku na Marsu i tamo sade višnje. U nekoliko grubih crta sam zapisao ideju, nedugo zatim i počeo da radim na njoj, čisto da vidim gde će me odvesti. Kada su životi porodice Marin počeli da se raspliću oko mene, moje je bilo samo da ih pretočim u reči. U nekim momentima i idejnim naletima sam se istinski plašio da ne kucam dovoljno brzo ili da će mi se prsti ukočiti. Nisam ih čuo, niti video. Sedeo sam u mraku, a na svetlosti ekrana su s leva nadesno samo letele reči, pljuštale su.

Što se samog procesa pisanja tiče, na prvoj ruci sam radio oko osam meseci. To je bio proces u kom sam sve moguće ideje bacao na papir i ekran računara. Posle toga je došla i druga ruka, nakon što je rukopis malo "odležao", a onda i treća, četvrta... Čitav proces, sve do slanja prvog mejla izdavačima, trajao je oko godinu i po dana. Posle sam tek shvatio da to šta sam ja mislio da sam završio, nije bilo ni blizu, jer me je čekao rad sa urednicom.

Dok sam pisao nisam koristio nikakav poseban način pisanja. Pošto ne dolazim iz sveta književnosti, nisam znao ništa i vodio sam se isključivo osećajem. Pomogli su mi neki saveti iskusnih autorki i autora koje sam pronalazio na internetu (Stiven King, Nil Gejmen, Margaret Atvud, Den Braun, Kurt Vonegat i drugi). Naravno, često sam bio preplavljen veličinom onoga u šta sam se upustio i svaki put kad bih se našao pred nekim novim korakom pomišljao sam koliko je sve ovo neverovatno teško.

HC: Kingova knjiga O pisanju je odličan vodič za one koji se upuštaju u avanturu pisanja i moram priznati da sam nekako naslutio da si se rukovodio Kingovim savetima. Inače, dok sam čitao tvoj prvenac primetio sam da tvoj roman “ne pati” od nekih boljki pisaca početnika. Tu najviše mislim na onaj momenat kada oni žele da pokažu kako mnogo toga znaju pa opterete vlastite narative nebitnim stvarima. Koliko si zapravo istraživao stvari vezane za samu priču? Tvoj Mars izgleda vrlo verodostojno i opipljivo.

Boris: Upravo mi je Kingova knjiga O pisanju najviše i pomogla kad sam počeo da radim na rukopisu. Mnogo korisnih saveta je tu napisao i prožeo ih onim pravim kingovskim začinima. Fantastičan vodič za svakoga ko želi da se bavi pisanjem.

A što se istraživanja tiče, bilo ga je poprilično. Nisam imao nikakvo istraživanje pre samog pisanja romana, jer sam pustio da me ideja nosi. Ali, kako sam nailazio na razne prepreke i rupe na putu, tako sam morao da ih otklanjam i krpim. Zato ne mogu da kažem koliko je na primer vremenski trajalo istraživanje ili tačan obim, pošto se nekako neprestano preplitalo sa procesom pisanja. I mogu da kažem da je to bilo prilično zabavno i izazovno. Danima bih se mučio zbog neke simbolike, povezivanja elemenata priče ili obične sitnice kod koje su Luk i Eli zapeli. Razmišljao bih o tome do najsitnijih detalja, istražio sva moguća rešenja, napisao nekoliko i uzeo najbolje.

Naravno, provodio sam sate i sate na sajtovima NASA-e i drugih svemirskih organizacija, čitao istraživanja, radove i zanimljivosti o samom Marsu i uopšte boravku u svemiru.

Kasnije, kad sam na rukopisu uradio apsolutno sve što sam mogao i pronašao izdavača, na scenu je nastupila moja urednica Nataša Atanacković iz Dokaz izdavaštva i bacila svoju magiju po njemu. Izbacila je viškove koji su opterećivali tekst i potencijalno pažnju čitalaca, a uz nju sam video kako izgleda proces "zatezanja" rukopisa i kompletan rad na onom što se nalazi između ovih lepih korica. To je bilo fantastično iskustvo.

HC: Dokaz izdavaštvo se definitivno pokazalo kao savršena izdavačka kuća za tebe. Nataša Atanacković je prepoznala potencijal u tvojoj priči i zajedno sa tobom ga ispolirala do maksimuma, a drugi član kreativnog tima Dokaza Nebojša Zorić je dizajnirao ove prelepe korice. Prešao si relativno dug put od onog momenta kada si stavio tačku na svoj tekst i počeo da šalješ rukopis izdavačkim kućama do ovog konačnog proizvoda koji ponosno stoji na policama u knjižarama. Imaš li neki savet za mlade neafirmisane pisce koji pokušavaju da se probiju na književnu scenu Srbije?

Boris: Najbolji, ali i najizlizaniji savet bi bio da budu uporni. U stvaranju, pisanju, a onda i kasnije kad završe rukopis i žele da ga objave. Toliko je zanimljivih priča svuda oko nas na koje su sve načine ljudi uspevali da objave prvu knjigu. Samo slušajte svoj instinkt, ono što osećate duboko u sebi. Vodite se time ma šta vam stvarnost govorila. Zamišljajte svoju knjigu na polici, pravite joj korice, igrajte se, jer put nije lak. Često sam kroz život slušao kako je pisanje i objavljivanje jedan od najtežih poslova, a sad sam se i sam uverio da je tako.

Moj primer vam može biti zanimljiv podstrek. Dok sam slao rukopis raznim izdavačima na red je došla jedna mala i mlada izdavačka kuća iz Beograda. Sretao sam se sa Dokazom na društvenim mrežama, preporučivali su ljudi njihove knjige, ali ja dotad nisam nijednu čitao. Iako sam video da izdaju pretežno nordijske noir romane, a i samo ime izdavačke kuće govori šta vole da čitaju, imali su nekoliko klasika u ponudi (od kojih je jedan horor!) i savremeni roman iz najužeg izbora za Bukerovu nagradu. Pomislio sam - zašto ne bih pokušao? Moj pristup, mejl i sama priča koju sam napisao je urednicu toliko oduševila da su odlučili da otvore potpuno novu ediciju "Iza horizonta" za Rejon 24 i da im ja budem prvi domaći autor.

HC: U subotu je otvoren ovogodišnji Sajam knjiga u Beogradu. To će biti tvoj prvi Sajam na koji ideš u dvostrukoj ulozi - kao pisac i kao čitalac. Kakva su tvoja očekivanja od Sajma i da li možeš da preporučiš našim čitaocima nekoliko naslova koje ni u kom slučaju ne bi smeli da propuste?

Boris: Kao pisac očekujem zanimljivo i veselo druženje na Dokazovom štandu (subota 28. oktobar, od 16 do 18h). Biće mi to prvo javno potpisivanje knjige van promocija, a osećaj da si na Sajmu među hiljadama čitalaca i mnogo, mnogo koleginica i kolega samo podiže uzbuđenje. Naravno, Sajam ću posetiti i kao čitalac, a pošto mi je baš pre nekoliko dana izbrisana lista knjiga koju brižljivo sklapam i pregledam već godinama, moraću da se vodim memorijom i instinktom.

Čitao sam ove godine mnogo odličnih i zanimljivih naslova, a svakako bih svima preporučio Džona Vilijamsa, ukoliko ga nisu čitali. Njegovi Bučers Krosing i Stoner su prava remek-dela. Nedavno sam prvi put čitao Kazua Išigura (Ostaci dana) i Filipa K. Dika (Tecite suze moje, reče policajac) i oduševio se. Naravno, uvek tu može da se ubaci i neki Kormak Makarti, Kurt Vonegat ili Margaret Atvud - verujte mi na reč. Na štandu Dokaza imate pregršt novih naslova, a ja bih izdvojio Irsu Sigurdardotir, fantastičnu islandsku triler/noir spisateljicu. Jedva čekam da čitam njen novi roman Plen, pošto sam prethodna dva DNK i Odmazdu progutao!

Što se domaćih autora tiče, nedavno me je oduševio Stevo Grabovac sa svojim romanom Mulat albino komarac, pa jedva čekam da vidim šta nam je spremio u novom Poslije zabave. Takođe, upravo je za Sajam izašao i drugi roman drage mi novosadske spisateljice Dubravke Rebić, a već me je i sam naziv Noć pre pada u reku privukao. Obavezno čitajte Dubravku.

HC: Rekao si da pisanje za tebe predstavlja izlazak iz dubokog crnila u koje ne želiš da se vratiš. Siguran sam da to znači da već uveliko radiš na svom novom “literarnom čedu” Možeš li da nam kažeš šta čitaoci mogu da očekuju od tebe u narednom periodu?

Boris: Čak i pored neprestanog rada na sebi svi mi i dalje imamo loše dane, čak i one užasne, ali nekako uspevamo da ih preguramo. Rekao bih da ja odatle, iz tog crnila, i dalje izvlačim priče i ideje. Ne vraćam mu se u potpunosti, ne želim da me ponovo zarobi, ali ga koristim kao inspiraciju, kao nešto što me gura da i dalje pišem, da i dalje stvaram. Tako da si dobro pogodio. Radim na drugom romanu, a usput pišem i kratke priče, pa ćemo videti gde će me sve to odvesti. Možda će čitaoci pre drugog romana moći da uživaju i u mojim pričama, videćemo!

HC: I za kraj jedno kreativno pitanje. Kojih pet stvari bi poneo sa sobom na misiju na Mars?

Boris: Au, najteže pitanje za kraj! Ako računam na to da mi je sve neophodne stvari za misiju i preživljavanje na stranoj planeti obezbedila svemirska agencija koja me šalje, poneo bih neke stvari koje meni znače i koje bi mogle da mi prekrate vreme i pomognu u tako usamljenom poduhvatu.

Poneo bih fotošopiranu zajedničku fotografiju Sonje (moje supruge), Kire (našeg psa) i Zoi (našeg prerano preminulog psa), da ih imam kraj sebe. Paket svezaka i olovaka da pišem do beskraja, ili neko sokoćalo s tastaturom i ekranom dovoljno za obično kucanje teksta. Neko književno delo koje volim, sa baš puno stranica, da ga iščitavam iznova. Na primer, Kingovu Mračnu kulu. Neku loptu, makar i sasvim malu, da se igram. I, na primer, akustičnu gitaru kao univerzalan instrument, da naučim da je sviram i uživam u njenim tonovima. Ako je misija duga, ti bi tonovi sigurno vremenom prestali da mi paraju uši i prerasli bi u nešto skladnije, melodičnije, možda čak i prijatno.

HC: Puno ti hvala na ovom razgovoru, Borise. Nadamo se da nećemo dugo čekati na tvoju sledeću knjigu.

Boris: Hvala tebi, Kristijane, kao i webzinu Helly Cherry. Bilo je zadovoljstvo odgovarati na ovako zanimljiva pitanja. I ja se nadam da nećemo dugo čekati. Svašta se krčka u ovoj mojoj glavi!

Sa Borisom razgovarao Kristijan Vekonj