Đunđi Ito – Gjo
Helly Cherry
Đunđi Ito je možda najpoznatiji horor manga autor na svetu, i to s razlogom.
Nakon mange Uzumaki (takođe dostupna kod strip izdavača Darkwood), Gjo je druga njegova manga koja je dobila svoj prevod na zapadu – ili istoku, zavisi od perspektive.
Priča u Gjo je vrlo prosta – mladi zaljubljeni par tokom letovanja nailazi na nepodnošljiv smrad blizu mora i zatiče ribu na kopnu s jednom neobičnom osobinom: ima noge i u stanju je da se kreće njima. Riba ih napada, zatim počinju ostale ribe i morska stvorenja da izlaze iz vode, šireći smrad i teror među ljudima.
Ako ste pomislili da ovo nije toliko strašno, već više komično i pomalo neozbiljno – bili biste i te kako u pravu.
Ilustracije Đunđija Itoa vrlo su karaktersitične; u stanju je da nacrta vrlo veran svet na koji smo svi navikli i da u njemu razvija radnju, a onda će potpuno naglo preći na groteskni crtež i svet po kojem je postao poznat. Na nekoliko strana videćete svakodnevnicu u Japanu, šetnju po ulici, neobavezne razgovore, zatim ćete okrenuvši stranu naići na potpuno drugačiji svet, u kojem mrtvi ljudi šetaju na metalnim nogama, i pipci su im zavučeni u mesta u koja se obično ne ulazi.
Prelazak sa groteske ali i nazad na “normalu” kod Đunđija se dešava naglo i gotovo neočekivano; kažem “gotovo” zato što grotesknim scenama obično prethodi neki podjednako neobičan razgovor ili reakcija – neko se neočekivano brecne bez ikakvog razloga, odjednom izražava žarku potrebu za nečim za čime do tog trenutka nije, poput deteta. Na sličan način dešava se i prelaz sa groteske nazad na “normalu” – sa preplašenosti, opasnosti i smrti vraćamo se potpuno naglo nazad na osećaj pribranosti, iako se liku koji je odjednom postao pribran, osoba koju poznaje nalazi mrtva i raspaduta pored njega.
Ovi nagli prelazi kao i neozbiljnost mogu postati iritantni čitaocu, ali treba biti spreman na njih i prihvatiti ovu mangu onakvom kakva jeste – groteskna zarad groteske; Đunđi Ito nije tu da vam ponudi neko preterano “duboko” objašnjenje situacije, ali ni razrešenje.
Gjo nije manga koja svakome može da se svidi. Potrebno je zaći u nju sa specifičnim mentalitetom i ne istraživati ideju (koja je uglavnom jako prosta, neozbiljna i neoriginalna), već ceniti to kako se Đunđi sa ovom idejom igra, kao i sa likovima koje je odlučio da u tu ideju smesti. Pored toga, ilustracija je jedna od najboljih horor i grotesknih ilustracija koje ćete videti u žanru.
Samo tako riba i morska stvorenja za vas više nikada neće biti isti.
Nakon mange Uzumaki (takođe dostupna kod strip izdavača Darkwood), Gjo je druga njegova manga koja je dobila svoj prevod na zapadu – ili istoku, zavisi od perspektive.
RIBE IZLAZE NA… KOPNO?
Priča u Gjo je vrlo prosta – mladi zaljubljeni par tokom letovanja nailazi na nepodnošljiv smrad blizu mora i zatiče ribu na kopnu s jednom neobičnom osobinom: ima noge i u stanju je da se kreće njima. Riba ih napada, zatim počinju ostale ribe i morska stvorenja da izlaze iz vode, šireći smrad i teror među ljudima.
Ako ste pomislili da ovo nije toliko strašno, već više komično i pomalo neozbiljno – bili biste i te kako u pravu.
GROTESKA
Ilustracije Đunđija Itoa vrlo su karaktersitične; u stanju je da nacrta vrlo veran svet na koji smo svi navikli i da u njemu razvija radnju, a onda će potpuno naglo preći na groteskni crtež i svet po kojem je postao poznat. Na nekoliko strana videćete svakodnevnicu u Japanu, šetnju po ulici, neobavezne razgovore, zatim ćete okrenuvši stranu naići na potpuno drugačiji svet, u kojem mrtvi ljudi šetaju na metalnim nogama, i pipci su im zavučeni u mesta u koja se obično ne ulazi.
Prelazak sa groteske ali i nazad na “normalu” kod Đunđija se dešava naglo i gotovo neočekivano; kažem “gotovo” zato što grotesknim scenama obično prethodi neki podjednako neobičan razgovor ili reakcija – neko se neočekivano brecne bez ikakvog razloga, odjednom izražava žarku potrebu za nečim za čime do tog trenutka nije, poput deteta. Na sličan način dešava se i prelaz sa groteske nazad na “normalu” – sa preplašenosti, opasnosti i smrti vraćamo se potpuno naglo nazad na osećaj pribranosti, iako se liku koji je odjednom postao pribran, osoba koju poznaje nalazi mrtva i raspaduta pored njega.
Ovi nagli prelazi kao i neozbiljnost mogu postati iritantni čitaocu, ali treba biti spreman na njih i prihvatiti ovu mangu onakvom kakva jeste – groteskna zarad groteske; Đunđi Ito nije tu da vam ponudi neko preterano “duboko” objašnjenje situacije, ali ni razrešenje.
ZAKLJUČAK
Gjo nije manga koja svakome može da se svidi. Potrebno je zaći u nju sa specifičnim mentalitetom i ne istraživati ideju (koja je uglavnom jako prosta, neozbiljna i neoriginalna), već ceniti to kako se Đunđi sa ovom idejom igra, kao i sa likovima koje je odlučio da u tu ideju smesti. Pored toga, ilustracija je jedna od najboljih horor i grotesknih ilustracija koje ćete videti u žanru.
Samo tako riba i morska stvorenja za vas više nikada neće biti isti.
Dušan Prvački