OD MATERIJALNE STRAVE DO ALEGORIJE – prikaz zbirke horror priča „Vragovesti“ Milana Kovačevića
Helly Cherry
Milan Kovačević (1996) za svoje prvo „oknjiženje“ odabrao je zbirku priča objavljenu pod višeznačno mračnim naslovom „Vragovesti“. Pisac se (samo)određuje kao „autor spekulativne proze (...) orijentisan ka hororu, i sebe smatra piscem pesimističkog svetonazora. Svoja dela naziva kombinacijom psihološkog i ruralnog horora, sa primesama materijalne strave (...) Jedan je od urednika horor fanzina „Crnoslovlje“, koji se bavi promocijom horor ikonografije i stvaralaštva.“
Od sedam proznih celina u zbirci, tri su ranije objavljene, dok su ostale do sada bile nepoznate znatiželjnim čitaocima; vremenski okvir njihovog pojavljivanje je izuzetno kratak – 2021. i 2022. godina – što ukazuje na vanrednu spisateljsku aktivnost i posvećenost, odnosno na specifičnu liniju razvoja kako u tematskom horizontu, tako i onom stilističkom. Zajednički temelj priča je, kako to i priliči žanrovskom promišljanju, određen „pogled“ na pogodbene realnosti koje se nude, a koje se kreću u adekvatnom ikonografskom zabranu. Stoga se polazna tačka zapleta razrešava po žanrovskom ključu - naravno, žanr ovde nije vrednosna (dis)kvalifikacija, već upravo onaj piščev „pesimistički svetonazor“.
Otuda se u jednoj od varijacija sukoba mladog bića sa tajnama sveta, ovog puta sa ljudskom brutalnošću (iz perspektive dečaka), u priči „Dan svinje“, trauma mora razrešiti istom merom; u priči „Tela naših spasitelja“ bekstvo od teško shvatljivih obreda biće tek privremeno razrešenje, dok se, u „Jestivosti duše“ mladi akter suočava sa gnušanjem nad sopstvenim postupcima. Sudar sa natprirodnim užasom, koji stoji iza (ili iznad?) ljudske izobličenosti u ratnim dešavanjima, progoni i sina nestalog borca sve do (košmarno zaumnih) otkrića ispod patosa ljudskog brloga.
„Deratizacija pacovskog konglomerata“ opisuje razračunavanje sa korporacijskim mehanizmom koji uništava sve oko sebe. Dve priče iskušavaju sama okrilja i manifestacije ljudskog, jer posmatraju svet iz pozicije bića koja su iskoračila iz prvobitne ljušture;
„Šapat suvih usana“ bavi se zlom koje je, čini se, nemoguće upokojiti na klasičan način, dok kratka proza „Pustite nas da umreno“ varira temu ulaska mutirane jedinke u istovrsnu grupu. Konačno, finalna „Kontrola kvaliteta“ otkriva spisateljev odmak iz utočišta „materijalne strave“ u sfere koje su bliže alegorijskim igrarijama na teme totalitarnog ustrojstva i bezuslovne podaničke pokornosti.
Na stilskom nivou, u knjizi funkcionišu dve prakse: osim dve priče koje su na samo kraju knjige („Tela naših spasitelja“ i „Kontrola kvaliteta“), ostale su ispisane u maniru koji bismo mogli opisati kao „namerno senzacionalistički (pseudo)palp“; naime, iskazi su neretko nizovi gusto zbijenih pompeznih pojmova u nesputanim, kapricioznim slikama/karikaturama ili poređenjima kojima se (sasvim izlišno) formulišu opštevažeće zakonitosti (diskutabilnih valjanosti i važenja). Prelaz sa visoke (fingirane) apstrakcije na pojedinačno zbunjujuće je neuravnotežen. Pošto autor dosledno insistira na ovakvom maniru, početna čitalačka zbunjenost i nelagoda se brišu, a novoustanovljena stilistička matrica otkriva svoju prednost – neočekivanu, iznenađujuću vrcavost oneobičavanja. No, kako je autor poslednje priče ispisao umerenijim tonom, bez ekstravagantnosti, otvara se čitalačka dilema da li je reč o odustajanju od početnog egzotičnog stila ili tek o stilskim vežbama oprobavanja u drugojačijim zanatskim rešenjima.
Rečju, „Vragovesti“ otkrivaju autora koji je, iskušavajući žanrovske obrasce, pokazao spisateljsku žanrovsku veštinu i domišljatost, zbog koje svakako treba obratiti pažnju i na njegove buduće knjige.
Ilija Bakić
Od sedam proznih celina u zbirci, tri su ranije objavljene, dok su ostale do sada bile nepoznate znatiželjnim čitaocima; vremenski okvir njihovog pojavljivanje je izuzetno kratak – 2021. i 2022. godina – što ukazuje na vanrednu spisateljsku aktivnost i posvećenost, odnosno na specifičnu liniju razvoja kako u tematskom horizontu, tako i onom stilističkom. Zajednički temelj priča je, kako to i priliči žanrovskom promišljanju, određen „pogled“ na pogodbene realnosti koje se nude, a koje se kreću u adekvatnom ikonografskom zabranu. Stoga se polazna tačka zapleta razrešava po žanrovskom ključu - naravno, žanr ovde nije vrednosna (dis)kvalifikacija, već upravo onaj piščev „pesimistički svetonazor“.
Otuda se u jednoj od varijacija sukoba mladog bića sa tajnama sveta, ovog puta sa ljudskom brutalnošću (iz perspektive dečaka), u priči „Dan svinje“, trauma mora razrešiti istom merom; u priči „Tela naših spasitelja“ bekstvo od teško shvatljivih obreda biće tek privremeno razrešenje, dok se, u „Jestivosti duše“ mladi akter suočava sa gnušanjem nad sopstvenim postupcima. Sudar sa natprirodnim užasom, koji stoji iza (ili iznad?) ljudske izobličenosti u ratnim dešavanjima, progoni i sina nestalog borca sve do (košmarno zaumnih) otkrića ispod patosa ljudskog brloga.
„Šapat suvih usana“ bavi se zlom koje je, čini se, nemoguće upokojiti na klasičan način, dok kratka proza „Pustite nas da umreno“ varira temu ulaska mutirane jedinke u istovrsnu grupu. Konačno, finalna „Kontrola kvaliteta“ otkriva spisateljev odmak iz utočišta „materijalne strave“ u sfere koje su bliže alegorijskim igrarijama na teme totalitarnog ustrojstva i bezuslovne podaničke pokornosti.
Na stilskom nivou, u knjizi funkcionišu dve prakse: osim dve priče koje su na samo kraju knjige („Tela naših spasitelja“ i „Kontrola kvaliteta“), ostale su ispisane u maniru koji bismo mogli opisati kao „namerno senzacionalistički (pseudo)palp“; naime, iskazi su neretko nizovi gusto zbijenih pompeznih pojmova u nesputanim, kapricioznim slikama/karikaturama ili poređenjima kojima se (sasvim izlišno) formulišu opštevažeće zakonitosti (diskutabilnih valjanosti i važenja). Prelaz sa visoke (fingirane) apstrakcije na pojedinačno zbunjujuće je neuravnotežen. Pošto autor dosledno insistira na ovakvom maniru, početna čitalačka zbunjenost i nelagoda se brišu, a novoustanovljena stilistička matrica otkriva svoju prednost – neočekivanu, iznenađujuću vrcavost oneobičavanja. No, kako je autor poslednje priče ispisao umerenijim tonom, bez ekstravagantnosti, otvara se čitalačka dilema da li je reč o odustajanju od početnog egzotičnog stila ili tek o stilskim vežbama oprobavanja u drugojačijim zanatskim rešenjima.
Rečju, „Vragovesti“ otkrivaju autora koji je, iskušavajući žanrovske obrasce, pokazao spisateljsku žanrovsku veštinu i domišljatost, zbog koje svakako treba obratiti pažnju i na njegove buduće knjige.
Ilija Bakić