“Evo ti srce na dlanu” – Miki Radojević: Na kraju skitanja
Helly Cherry
Pre nekoliko dana jedan od muzičara iz ovh krajeva kojeg neizmerno cenim i poštujem zbog svog beskompromisnog stava o nepodilaženju trendovima, odbijanju koketiranja sa popularnošću ako ona nije uslovljena kvalitetom, trideset godina posle svog prvog ulaska na muzičku scenu, izdao je prvi solo album u karijeri, posle šest ploča sa bendom “Sixpack” i pet sa “Čovekom bez sluha”. Dakle, Miki Radojević je otvorio srce, sve iz njega pretočio u pesme, odsvirao sve instrumente i otpevao sve vokale i za izdavačku kuću “Mascom” objavio vinilno izdanje albuma pod simboličnim nazivom “Na kraju skitanja”.
Sve svoje tuge i sreće, strahove, noćne more i lepe trenutke Miki je u deset pesama pretočio u poeziju, umetnost i rokenrol. Iako poznat kao frontmen dva (sjajna) pank benda, “Na kraju skitanja” nije pank album, iako ima dosta obeležja istog. Ovo je kantautorska ploča kojom bi se ponosio i jedan Brus Springstin i sadrži sve što mora da ima svaka iskrena ispoved. A ovaj album jeste lična, ogoljena ispoved pred svetom. I zato je toliko dobar… Jer slušalac može i mora da prepozna iskrenost u svakom stihu, rifu, ritmu…
…Odmah da se razumemo, bolja strana ove ploče su tekstovi. Ponoviću tu reč – iskrenost. Ona je potka oko koje se uvijaju emocije, rime, slike koje proističu iz reči Mikijevih pesama. Prepune metafora i ostalih pesničkih slika, ali dovoljno jasne i onima kojima mašta nije previše razvijena.
Pesme sa muzičke strane su sjajne, tu nema spora. Dovoljno žestoke, ali ne preagresivne, melodične i zarazne, ali nezašećerene, poletne i energične kao velika šolja prve jutarnje kafe koja rasteruje sinoćnji mamurluk.
Ploča počinje pesmom “Izvini” u kojoj autor potvrđuje legendu i brojne predrasude kako je upravo “izvini” reč koja se najteže prevaljuje preko usana.
“Humoreska”, žestoka rafalna paljba u koju je umotan deo Dvoržakove istoimene kompozicije. Ja ću biti iskren pa ću reći da to nisam primetio i nisam prepozano, ali eto, prepisujem tu informaciju iz jednog članka na internetu.
“Počeo je kraj” mi je jedan od favorita na ploči a jedan od razloga je i Mikijevo repovanje, pre bih rekao recitovanje, koje je baš podvuklo debelim fontom poentu pesme. “Kad padne noć, ja sam dobro, što nije noć uvek i stalno, jer ionako je po belom danu, noć u meni ilegalno”. Fantastično.
“Da sam makar vuk” je priručnik o tome kako opstati u ovim smutnim vremenima.
“Tony” je još jedna o sećanju i nostalgiji, ali sa toliko zaraznim ritmom da od prve do stosedamdesettreće sekunde (koliko traje pesma) noga ne prestaje da cupka i postaje gotovo neizdrživo ne uzeti zamišljene palice i svirati “vazdušne bubnjeve”.
“Pamti se samo fail” je jedna od onih životnih istina koje smo svi u životu potrošili. Neko jednom, neko - sto puta. Sve dobre stvari koje si uradio se zaborave, kad promašiš zicer u devedesetom minutu.
“Obala” je lament o nemogućnosti da se pronađe spokoj. “Obala” je takođe fenomenalna pesma koja je za razliku od drugih, gitarskih, umotana u predivnu klavirsku melodiju.
“Vratiće se vrapci” su zarazna tri i po minuta o zarazi i borbi protiv nje. O borbi kakva je jedina i moguća – ljubavlju.
“Na kraju skitanja” je najličnija od svih i posvećena je Mikijevom prijatelju i saborcu, prerano preminulom Mikici Zdravkoviću, kapetanu, superheroju i sunca sinu.
Bonus pesma na digitalnom izdanju je “Bot”. Pesma o ljudima bez kičme, o toj armiji ljudi koji nas okružuju koji biraju lakši put bez obzira na posledice. Pesma o saučesnicima, o pomagačima onih koji nam kradu budućnost, ispevana iz prespektive deteta jednog od njih. Pogodak u centar.
…Odmah da se razumemo, bolja strana ove ploče su tekstovi. Ponoviću tu reč – iskrenost. Ona je potka oko koje se uvijaju emocije, rime, slike koje proističu iz reči Mikijevih pesama. Prepune metafora i ostalih pesničkih slika, ali dovoljno jasne i onima kojima mašta nije previše razvijena.
Pesme sa muzičke strane su sjajne, tu nema spora. Dovoljno žestoke, ali ne preagresivne, melodične i zarazne, ali nezašećerene, poletne i energične kao velika šolja prve jutarnje kafe koja rasteruje sinoćnji mamurluk.
Ploča počinje pesmom “Izvini” u kojoj autor potvrđuje legendu i brojne predrasude kako je upravo “izvini” reč koja se najteže prevaljuje preko usana.
“Humoreska”, žestoka rafalna paljba u koju je umotan deo Dvoržakove istoimene kompozicije. Ja ću biti iskren pa ću reći da to nisam primetio i nisam prepozano, ali eto, prepisujem tu informaciju iz jednog članka na internetu.
“Počeo je kraj” mi je jedan od favorita na ploči a jedan od razloga je i Mikijevo repovanje, pre bih rekao recitovanje, koje je baš podvuklo debelim fontom poentu pesme. “Kad padne noć, ja sam dobro, što nije noć uvek i stalno, jer ionako je po belom danu, noć u meni ilegalno”. Fantastično.
“Da sam makar vuk” je priručnik o tome kako opstati u ovim smutnim vremenima.
“Tony” je još jedna o sećanju i nostalgiji, ali sa toliko zaraznim ritmom da od prve do stosedamdesettreće sekunde (koliko traje pesma) noga ne prestaje da cupka i postaje gotovo neizdrživo ne uzeti zamišljene palice i svirati “vazdušne bubnjeve”.
“Pamti se samo fail” je jedna od onih životnih istina koje smo svi u životu potrošili. Neko jednom, neko - sto puta. Sve dobre stvari koje si uradio se zaborave, kad promašiš zicer u devedesetom minutu.
“Obala” je lament o nemogućnosti da se pronađe spokoj. “Obala” je takođe fenomenalna pesma koja je za razliku od drugih, gitarskih, umotana u predivnu klavirsku melodiju.
“Vratiće se vrapci” su zarazna tri i po minuta o zarazi i borbi protiv nje. O borbi kakva je jedina i moguća – ljubavlju.
“Na kraju skitanja” je najličnija od svih i posvećena je Mikijevom prijatelju i saborcu, prerano preminulom Mikici Zdravkoviću, kapetanu, superheroju i sunca sinu.
Bonus pesma na digitalnom izdanju je “Bot”. Pesma o ljudima bez kičme, o toj armiji ljudi koji nas okružuju koji biraju lakši put bez obzira na posledice. Pesma o saučesnicima, o pomagačima onih koji nam kradu budućnost, ispevana iz prespektive deteta jednog od njih. Pogodak u centar.
“Na kraju skitanja” će sigurno biti u vrhu najboljih izdanja objavljenih 2023. godine i to je nepobitna činjenica. Meni lično, sigurno – favorit za mnogaja ljeta i samo me jedno brine: Koliko je Miki Radojević ovom pločom podigao lestvicu?
Zoran Popnovakov