Ova knjiga završava rečenicom u kojoj njen autor, kao odgovor na čuveni stih iz pesme EKVa da nisu dovoljne samo obične reči da vrate u život, konstatuje da „Zaista nisu. Ali one su jedino što imamo.“ Poslednje rečenice knjiga su u jednom kratkom periodu mog života bile jedan od glavnih argumenata da li ću neku knjigu uzeti da čitam. Nimalo originalno, tim sam štosom pokušavao da proniknem u kvalitet nekog dela. Pročitaj poslednju rečenicu, i ako te pogodi, bilo gde, bilo kako, čitaj, u suprotnom, preskači. A ova me je rečenica u vreme kad sam je u Solarisovoj knjižari u centru grada prvi put uzeo u ruke, pre gotovo 15 godina, posebno dirunula. Iako sam tog dana ciljano krenuo u kupovinu ove knjige, i sve i da je poslednja rečenica govorila o pečenim prasićima, kao okoreli fan Ekatarine, svejedno bih je uzeo makar da je spalim iz protesta, ipak sam je po navici potražio na poslednjoj stranici, i prilično se iznenadio njenim sadržajem. Zato što je, na savršeno jednostavan način protivurečila onom što sam mislio da ću naći na posednjoj strani knjige o Milanu. A mislio sam, da ću kao u mnogim pričama i spisima o njemu naći neki stih, nečiji stih, uglavnom emotivno prenaglašen, ili neku spiritualnu poruku. I onda me je dočekala ova hladna konstatacija o potebi da se koriste reči, da se komunicira, bez ikakvih daljih emocija. Fantastično, pomislio sam, uzeo je, naravno, pročitao za dan, naravno, i ostao potpuno oduševljen njome. U mnogobrojnim daljim čitanjima iste tokom godina, to osećanje se nije menjalo.

Ovo je dakle, priča o životu Milana Mladenovića (što joj stoji i u formalnom podnaslovu), napisana od strane poznatog rok novinara Aleksandra Žikića. Možda ga znate kao autora recenzija albuma iz ranog perioda „Blica“, dok je ta novina još valjala, ili kao autora emisije o domaćem rokenrolu početkom dvehiljaditih. Odličan rok novinar, u svakom slučaju.

Tematski podeljena na četiri poglavlja (zemlja, vazduh, vatra, voda), knjiga predstavlja predivno ispričanu priču o životu jednog od najtalentovanijih ljudi koji su ikada živeli na ovim prostorima. Hronološki vođena od momenta njegovog ulaska u svet muzike, pa do poslednjeg dana prekratkog života, priča svo vreme teče savršeno jasno. Obogaćena razgovorima sa nekim od najvažnijih ljudi iz njegovog života (Magi, Koja, i mnogi drugi) koji nisu predstavljeni u formi klasičnih intervjua, već su delovi istih smisleno razbacani po različitim delovima priče, tako da hronologija iste ne izgubi smisao, sa dodacima retko ili nikada objavljenih fotografija iz njegovog života, knjiga predstavlja najkvalitetnije štivo o Milanu.

Iako naslovljena kao priča o jednom čoveku, ova knjiga je zapravo i odlično svedočanstvo o toliko drugih sudbina i života, takođe i mala enciklopedija novog talasa i panka iz osamdesetih godina, ali u velikoj meri i priča o Ekatarini kao grupi, sa neverovatno detaljnim opisima nastajanja svakog pojedinačnog albuma, atmosferama sa snimanja, analizama pesama od strane samih članova, mukama sa izdavanjem većine albuma, i slično. Poseban kvalitet ovoj knjizi dao je autor onim što u njoj nije radio, u odnosu na ono što jeste. Nije joj prišao iz pozicije Milanovog prijatelja, (jer to i nije bio, iako ga je poznavao) što mu je omogućilo da, iako njegov veliki poštovalac, ostane dovoljno distanciran, dovoljno realan, kritičan kada treba, i što je najvažnije da knjigu ni u jednom momentu ne spušta na nivo banalnog i nepotrebnog tračarenja, da detalje iz ličnog života prepusti ljudima koji su ga odlično poznavali, i da priču svo vreme održi na nivou priče o jednom velikom umetniku i načinu na koji je svoju umetnost stvarao. A u moru uglavnom patetičnih i lažnih izliva emocija kada su Ekatarina i njen frontmen u pitanju, to je po mom mišljenju za svako poštovanje. Sjajna knjiga, pisana sa puno pijeteta, knjiga koja bi se, što je autor i želeo navodeći to u uvodu iste, svidela i onom o kojem je pisana.

Marko Gaić