Dugo pratimo Nišvil. Sećamo se prve faze, dok je festival bio strogo okrenut džezu i kao takav ipak bio namenjen znatno užem krugu ljudi. Tada se odvijao u Domu vojske. Naredna faza je kada prelazi na letnju pozornicu Tvrđave gde polako kreće da se otvara i za srodn(ij)e pravce da bi se ubrzo još više proširio. Žanrovski i prostorno. Po celoj Tvrđavi.

Neki mu to zameraju, da više i nema toliko veze sa džezom. Ipak, mi nismo takvog mišljenja. To otvaranje festivala ne samo da je postalo neophodno za njegovo postojanje već je znatno približilo ovaj i srodne zvuke ne samo lokalnom, već i regionalnom stanovništvu i stavilo Niš na regionalnu i svetsku festivalsku scenu. Jednostavno, Nišvil je prerastao početne okvire i nastavlja da se razvija.

Svi oni koji mu nešto zameraju, da nema više veze sa džezom, da je postao vašar,... mogli bi da zamisle leto bez njega. Šta bi tada ostalo u gradu? Upravo pravi (pantelejski) vašar sa Bobanom Zdravkovićem koji i treba da postoji. Ali treba da postoji i Nišvil.

Često se tokom leta publika žali kako na festivalima konstantno sluša jedne te iste bendove. Znate već i koji su festivali i koji se bendovi vrte. Od toga su i mimove napravili. Prednost Nišvila je što za sada uspešno izbegava ovu zamku i ipak, od svih velikih festivala u našoj zemlji nudi nešto drugačiji zvuk.

Veliki put je festival prešao u ovih 29 godina. Nekoliko poslednjih su čini se finansijski sve izazovnije. Znate već da direktor festivala Ivan Blagojević svake godine skreće pažnju na taj problem. Do te mere da je festival „pretio“ da se ove godine ili ne održi ili jednostavno preseli tamo gde bi dobio veću finansijski podršku. Ta „kukanja“, kako ih neki zovu, nisu ni bez osnova. Ljudima na jugu Srbije je dobro poznat odnos države prema ovom delu naše zemlje. Nišvil samo deli sudbinu juga. Ono što bi pomoglo je da sam festival dobije status od nacionalnog značaja što bi sredstva učinilo izvesnijim te bi festival mogao lagodnije da se posveti samom programu. Ove godine je nakon realne mogućnosti da se preseli, čini se dobio dovoljno sredstava da ipak o(p)stane u Nišu a naredne se nadaju upravo statusu od nacionalnog značaja.

Ovogodišnje izdanje je održano od 4. do 13. avgusta, s tim da je glavni deo programa održan od 10. do 13.

Pregršt bina od kojih se ulaz na dve naplaćuje a pristup ostalima je besplatan. Pregšt i pratećeg programa. Ponekad možda i previše jer je zaista teško ispratiti kada bi svaka bina mogla da bude festival za sebe. Pored glavne, ovoga puta smo posetili Museum, Open, Hip-hop i Midnight binu. Posetili smo i Striporamu, festival u okviru festivala, koji je ovoga puta održan po osmi put. Šta su ljubitelji devete umetnosti mogli videti ove godine pročitajte ovde. Mi krećemo lagano sa retrospektivom muzičkog programa.

Glavni festivalski program otvoren je u četvrtak prilično zanimljivo i nesvakidašnje - defileom maski i kostima sa bugarskog festivala "Surva" od tvrđave od Oficirskog doma i nazad. Obučeni u kostime i sa zvonima, tridesetak predstavnika iz Pernika (Bugarska) je predstavilo najstariji novogodišnji ritual, za koji veruju da potiče iz perioda pre nove ere. Za kostime su bila prikačena zvona, pa su oni skakanjem proizvodili zvuke. Čitav dojam je klincima (a i odraslima) bio zanimljiv i privlačan, a pomalo nas je podsetio i na bele poklade ili maškare u Vojvodini.

Muzički program počeo je nastupom bugarsko-srpskog okrestra SPICH Project Orchestra koji je osnovan sa ciljem očuvanja i promovisanja nematerijalnog kulturnog nasleđa. Nastup je crpeo veliku inspiraciju iz melosa Balkana, sa dobro izbalansiranom muzičkom osnovom jazz-a. Ovaj senzibilitet bio je nastavljen izvođenjem grupe Hazari, predvođena Dragomirom Milenkovićem Jogom, ovogodišnjem dobitniku nagrade Nišvila za životno delo. Negde u to vreme su krenuli da dolaze ljudi, pa je pred kraj nastupa Hazara, bila veća gužva u publici.

Sa pravim jazz ritmovima po kojima je ovaj festival poznat, krenulo se nastupom italijanskog kvarteta Mauro Siura u pratnji trubača i flugelhorniste Luke Akvina.

Nakon njihovog nastupa, Vladeti Kandiću je uručena specijalna nagrada za doprinos promociji balkanskog džeza. U desetominutnom govoru zahvalnosti, Bata Kanda se osvrnuo na svoj rad i istakao kako mu je večita inspiracija bila Srbija i naš narod, što je naišlo na veliki aplauz okupljenih posetilaca.

Ritmovi jazz-a ustupili su mesto kubanskoj muzici i nastupu Roberta Fonseke koji je nastupio u pratnji svog sastava La gran diversion. Njemu je uručena nagrada Šaban Bajramović za fuziju jazza i drugih pravaca, a sve je krunisano izdašnim 5-ominutnim vatrometom. 

Vatromet je bio odlični uvod u energični nastup bosansko-hercegovačkog sastava Dubioza kolektiv, koji su bili hedlajneri glavne bine te festivalske večeri. Možda zvuči okrutno prema jazz publici, ali budimo realni – iako je ovo džez festival, najveći broj ljudi došao je da čuje i vidi ovaj sastav. U nešto više od sat vremena publika je odlično reagovala uz najpoznate pesme ove grupe. Malo je reći da im je nastup bio energičan, da je publika oduševljena pevala sve pesme i je festivalsko veče tada doživelo vrhunac. U jednom trenutku, članovi grupe su zamolili publiku da svojim telefonima skenira QR kod koji su pokazali, i tako podrže napore Dubioze da predstavljaju BiH na narednoj pesmi Evrovizije (jer BiH, zbog neplaćenih računa, čak 7 godina ne šalje svoje predstavnike). Nakon nekih sat i nešto vremena, usledio je kraći bis, tako da je celokupni nastup ove grupe trajao oko sat i po vremena.

Na kraju, nastupila je izraelska grupa Pulkes, čija muzika je dosta podsećala na muziku Gorana Bregovića i muziku iz filma „Crna mačka, beli mačor“.

Od ostalih bina te večeri, dobar nastup je imao kruševački rege sastav Broken Flowers koji su na Open Stage-u predstavili svoje autorske pesme. Veliko razočarenje bilo je to što Edo Maajka, hedlajner te večeri na hip-hop stageu, zbog bolesti nije nastupio.

Drugo veče festivala na glavnoj bini počelo je nastupom benda Dušana Petrovića. Publika je počela da se okuplja u većem broju pre i u toku nastupa Kuhn Fu-a, sastava čiju je muziku malo teže opisati. U nedostatku boljih reči, radi se o mešavini jazz-a i na momente panka, a na trenutke stvari krenu i neke noiz vode. Čini se da ova kombinacija različitih stilova baš i nije bila previše zanimljiva i primamljiva publici. Istina, zvuk ovog benda jeste intenzivan i zahtevan.

Sledeći je nastupio Teodosije Spasov sa svojim No Keys triom. Podsećanja radi, posetioci Nišvila su imali prilike da ga slušaju pre dosta godina, dok je ovaj festival bio još u Domu vojske u Nišu. Kao jedan od najistaknutijih predstavnika world music, Teodosije je koristeći kavalu i pastrisku frulu odlično pomešao tradicionalnu muziku sa modernijim ritmovima.

Usledio je pravi jazz nastup Alme Mićić u pratnji Raleta Mićića, Petra Stavova i Gregorija Hačersona.


Potom je usledio energičan funky nastup basistkinje Ide Nilsen i grupe Funbots. Ida je sarađivala sa Prinsom zadnjih nekoliko godina, pre njegove smrti 2016., da bi nakon toga započela svoju karijeru. U toku nastupa, posvetila mu je i pesmu. Nastup koji je bio funky i razigran u jednom trenutku je prekinula prilično emotivna i setna pesma – jedna od retkih koje je Ida napisala. Inače, njen nastup je mnogo podsećao na Nick West, koju smo imali prilike da pratimo 2017. godine na Nišville-u. Ovo ne bi trebalo da čudi previše jer su obe sarađivale sa Prinsom.

Kraj festivalske večeri bio je rezervisan za nastup poljskog sastava Tantfreaky koji je doneo potpuno drugačiji senzibilitet. Iako se prevačica trudila da svojim ekscentričnim i energičnim nastupom pokrene ljude, čini se da joj to nije polazilo previše za rukom, jer je njen nastup krenuo baš kasno, kada su ljudi ili krenuli kući iili nastavljali na Midnight stage.

Prvi sastav koji smo odgledali treće večeri bio je Gospodin Pinokio. Razlog našeg nešto kasnijeg dolaska je javni razgovor sa Markom Bjankinijem u okviru Striporame koji, kao ljubitelji stripa, nismo želeli da propustimo.


Gospodin Pinokio je jedan od onih sastava koji nemaju puno veze sa džezom, ali kome u okviru otvaranja festivala i ka drugim pravcima, ovde, svakako, jeste mesto. Pogotovu jer su na domaćem terenu i da su svojim, sada već višedecenijskim postojanjem to zaslužili. Da, bend seže još u devedesete a mi ga pratimo još od početka dvehiljaditih. Sećamo se dobro promocije ranih albuma u klubu Ekonomskog. Pinokio je jedan od retkih sastava iz tog perioda koji koliko-toliko radi u kontinuitetu. Set lista je i bila u skladu sa postojanjem, red novih-red starih stvari. Sa toliko iskustva ne čudi što bend deluje sigurno i uvežbano. Jedan prelep detalj za vreme njihovog nastupa koji vredi pomenuti je grupa dace, desetak njih koja za vreme nastupa počinju da skaču ispred bine, trče u krug nesvesno praveći verovatno najlepši „cicrle pit“ koji ćete u životu videti.

Nakon Pinoki(j)a usledilo je, možemo reći oktrovenje ovogodišnjeg festivala – Duda Buržujka. Odlično odabrano ime jer je upravo njime skrenula našu pažnju dok smo pravili plan šta bi trebalo overiti ove godine. Njen prateći bend čine Grizete i Haikuzadanas. Upravo u tom periodu počinje da se okuplja i nešto veći broj publike tik ispred bine što nam je govorilo da ovo ipak neće biti običan nastup. Nekako, kao da su drugi znali o čemu se radi i planski su tu. Od starta je bilo jasno da nas čeka nešto dobro jer je prateći bend krenuo odmah teatralno (u pozitivnom i nepreteranom smislu). Nakon uvoda na binu uz ovacije izlazi Duda sa šeširom, naočarima, tigrastim mantilom i Bregidi džanum „tetovažom“ preko stomaka. I odmah kreće „provokacija“ obraćanja na bugarskom koju izgleda neki nisu baš skapirali, ali je Duda pokazala da i te kako ume da se nosi sa time i da to iskoristi kao najavu pesme. Od starta dobar vajb sa bine i iz publike. Dok gledamo baklju i svetlosni mač iz Ratova zvezda kako vitlaju u prvim redovima, kapiramo da ljudi poznaju pesme, čak i neka gospođa u godinama.

Ko je Duda, kako i zašto ovo prolazi, konsultujemo na brzinu internet koji nam kaže da je Duda rođena Nišlijka, dakle na domaćem terenu je. Završila je Akademiju umetnosti u Novom Sadu, dakle debela povezanost sa scenom. Pa zato i ne čudi što njome onako suvereno vlada. No, ta teatralnost nije sama sebi cilj, već sredstvo da se na jedan duhovit način prenesu ipak neke ozbiljne poruke. „Vispren, moraš biti vispren“ ili „Da li smo zavisni od kompleksa niže vrednosti“ su samo neki od stihova. Na sve to dodajte i RATM „Killing in the name of“ rif, stihove Vojislava Ilića „Sveti Sava“ ili „Hiljadu ljudi, u moje grudi, večeras gleda“ Karleuše. I, pre nego na ovo poslednje zakolutate očima, imajte u vidu da je ovo toliko dobro uklopljeno da je u nekih 40-tak minuta svirke Duda prozvala dobar deo problema ovog društva pa tako lako možemo reći – Duda Buržujka je novi pank! Mnogo više od drugih.


Nakon Dude, selimo se na glavnu binu gde se očekuje nastup hedlajnera te večeri (verovatno i celog festivala), Asian Dub Foundation. U kratkom razgovoru pre samog nastupa pevač Aktar nam je pokazao da je naučio da izgovori „Jeste li dobro?“, a dobro raspoloženje nisu krili ni flautista/vokal Nejtan ni bubnjar Brajan. ADF su od starta krenuli energično i s obzirom da se radi o festivalskom, skraćenom nastupu - tako je ostalo i do kraja. ADF su na bini jako dinamični, brzo se smenjuju na vokalima. U jednom trenutku gitaristi Stivu otkazuje kabl na gitari, vidi se nervoza u tom trenutku na njegovom licu, ali tehničari tokom pesme rešavaju problem i sve prolazi bez mnogo drame (da Triki, u tebe gledamo). Stiv nastavlja kao da se ništa nije desilo i sa ostalima skače na bini koliko je to moguće sa instrumentom u rukama. Na „poluvremenu“ Nejtan izvodi mini solo tačku gde u isto vreme svira flautu i bitboksuje. Podjednako energično nastavljaju do samog kraja, verovatno nošeni i samom publikom koja je i te kako umela da im vrati zalaganje na bini. Svoje oduševljenje publikom i dobro raspoloženje nisu krili ni u bekstejdžu. ADF zaista ume da ispoštuje publiku i sa zadovoljstvom da izađe na bis kao ovog puta. Kratak razgovor nakon nastupa i pozdrav do nekog narednog susreta. Odmah se vraćaju za London jer neki u ponedeljak moraju i da rade.


Četvrtak započinjemo na Youth Museum bini i sa sastavom Pojave. U pitanju je alternativna rok grupa iz Niša i Aleksinca, sastavljena od članova dobro-poznatih i mnogobrojnih bendova sa juga Srbije. Nedavno su objavili svoj prvi spot-singl za pesmu „Spoznaja“ i on je samo uvod u album koji je ili već gotov ili pri kraju. Toga smo postali svesni za vreme koncerta kada su u nekih pola sata predstavili svoj autorski materijal. Pojave čine iskusni pojedinci pa i ne čudi što bend na bini deluje ubedljivo, sigurno i uvežbano. Iako njihov zvuk pratio pridev „alternetivni“, sam bend ima potencijal da dopre i do nešto šire publike, pogotovu one koja je volela alternetivni rok kakav se ovde svirao devedesetih.

Ostajemo na ovoj bini ne bi li smo se pozdravili sa starim prijateljima i pri tom overili novosadski sastav Frakhtal. Ovaj bend smo otkrili zahvaljujući njihovom albumu „Plima“ pa smo i malo porazgovarali tom prilikom. Frakhtal iliti „šta se sve može uraditi bez pevača“ sviraju, pazite sad instrumentalni progresiv post-rok/metal. Zvuči pretenciozno ali nije. Dobro je. Oseti se to od prvog tona. I zato nam je jako žao što nismo mogli da ostanemo i ispratimo njihov nastup do kraja jer žurili smo da ispratimo i Bohemiju.

Fun-fact: u Srbiji deluju dva benda – Frakhtal iz Novog Sada i Fraktal iz Kragujevca. I oba su svirala na Nišvilu ove godine što nam je stvaralo popriličnu zabunu jer ne sviraju baš sličnu muziku a ni brojčano se ne preklapaju. Pa smo se na početku zbunjeno češali po glavi.


Kako bilo, eto nas na Open bini gde je u toku nastup Bohemije. Radi se o prilično autentičnom sastavu koji predvodi Janko Džambas. Sastav iza sebe ima tri albuma pod okriljem Pop depresije i prilično jedinstven i neuhvatljiv zvuk. Iako se u osnovi Bohemija može svrstati u psihodelični pop i rok, sam bend neguje zapravo lepezu stilova, čak i u okviru jedne pesme. Tako ćete prepoznati i zvuke i folka i amerikane, (world musica?) i po koji tvrđi rif. Iako obično se vizuelno predstavljaju u šarenim odevnim kombinacijama koje podsećaju na hipi pokret, ovoga puta su se odlučili za crne varijante. Ne znamo za širu pubiku, ali ovaj sastav je prihvaćen i priznat od domaće alt-publike. Pogotovu jer su već dovoljno dugo na sceni i sastav čine već iskusni muzičari.

Selimo se na Hip hop binu da bismo pogledali sastav Elemental koji je nakon iznenadnog (opravdanog) otkazivanja Eda Maajke bio hedlajner hip hop stejdža. Taj status su u potpunosti opravdali s obzirom na to da su okupili najveći broj publike na toj bini. Elemental nisu nastupali u Nišu 10 godina a onda jesu u martu ove u Fidbeku, pa evo nakon par meseci opet na Nišvilu. A broj ljudi nam je i sam pokazao koliku fan bazi imaju u ovom gradu. Potpuno zasluženo, mogli smo konstatovati već posle par odslušanih numera. Iako sam sastav ne pratimo redovno, moramo im priznati jako posvećen i iskren nastup. Remi tako suvereno i sigurno vlada scenom, Shot kao mastermajnd je tu da sve bude pod konac dok je prateći bend bespekoran.


Za vreme njihovog nastupa bismo izdvojili jedan čudan momenat, u isto vreme i lep i takav da zastaje knedla u grlu. Dok su pevali svoj verovatno najveći hit „Iz dana u dan“ refren su prepustili publici. Kako smo bili u foto pitu i skrajnuti pored zvučnika u refrenu smo čuli glas dece kako u glas pevaju. S jedne strane ne vidiš a čuješ decu i deluje kao da ide sa razglasa dok ne vidiš prve redove i devojčice od 11-13 godina koje su srećne što su tu i sveg srca pevaju verovatno nesvesne težine stihova:

„Samo živimo iz dana u dan
i svaki san davno nestao je izbrisan…
Koga da pitam brate, tko će mi dat odgovore
reći bilo šta osim da je moglo biti gore“

A u tom momentu u grlu knedla. I sam Shot na kraju pesme komentariše: „Ovu pesmu sviramo već 19 godina i ništa se nije promenilo“.

Pod utiscima se selimo na glavnu binu i sumiramo rezultate Hip hop bine. Plus je projekcija filma „Gru tu je“ u subotu a nedostatak,... Ove godine se navršava 50 godina od nastanka hip hopa, te je bila sjajna prilika da se taj jubilej obeleži nekom tribinom, grafiti džemom i sl. Ne znamo zašto je propušten ovaj zicer, jer smo sigurni da sama organizacija ovako nečeg ne bi iziskivala poseban trud. Na kraju krajeva, hip hop je to zaslužio.

Dok nam te misli prolaze kroz glavu, stižemo i na nastup ili bolje reći „nastup“ Trikija. Nešto što bi možda i bacilo u senku ostale izvođače. Pošto to nismo želeli, ovim problemom smo se bavili u posebnom osvrtu te ga možete pročitati ovde.

Tako smo stigli i do kraja ovog izdanja festivala. Kada sumiramo rezultate, ovaj Nišvil jeste ispunio očekivanja. Svesni smo propusta i nedostataka, ali smo i svesni koliko je ovo veliki i zahtevan poduhvat u svakom smislu. Puno je komentara, pa i oni negativni na račun samog festivala čini se da su više posledica zajedljivosti onih koji ih tako lako „ispaljuju“. Jer, da sada Nišvil nestane, da se preseli u drugi grad ili zemlju ponovo bi se žalili kako Niš nema ništa da ponudi, kako još više propada, kako u njemu ništa ne može da funkcioniše, kako ________ (upišite sami).

Verujemo da ovaj festival još uvek i te kako vredi, da je Niš u tom periodu u pravom smislu svetski grad. Dovoljan je samo jedan krug po centru i Tvrđavi da se sretnete sa brojim stranim i domaćim turistima kojima možda upravo ovaj festival bio povod da dođu u Vilin grad.

Festival će i dalje imati našu podršku i,... vidimo se i naredne godine kada će se odrćati jubilarno 30. izdanje ovog festivala...