Ovo je bio album koji sam najnestrpljivije očekivao od svih izdanja predviđenih za tu 2017. Ovo je drugi album koji je izašao za francusku izdavačku kuću “Season Of Mist”. NE OBLIVISCARIS (na latinskom – ne zaboraviti) su šestorka iz Melburna koja postoji još od 2003. godine, manje-više u istom sastavu, samo su gitaristu povremeno menjali. Odlikuju ih kompleksni aranžmani, odlična produkcija, tehnički zahtevne melodije i ritmovi uz koje je nemoguće igrati. Vokali su raznoliki, glavni pevač, pseudonima Xeynour je odgovoran za sve vrste neljudskih krikova, vrištanja i dubokih vokalnih registara dok Tim Charles peva čiste vokale i svira violinu, neuobičajen instrument za ekstremni progresivni metal, koji je, kako neki kažu, žanrovska odrednica za ovaj bend, mada se ja baš ne bih u potpunosti složio sa tom definicijom, jer ovde ima elemenata i black i death i doom metala, pa čak i ambijentalnih pasaža.

Oni koji su slušali ranije radove “down under” ekstremne šestorke (po dva demo izdanja, albuma i EP-ja) nije se iznenadio zvukom na “Urn”-u. Sve je još, da upotrebim čestu frazu, “podignuto na još viši nivo”. Zahvaljujući “crowfounding”-u koji je, čini mi se, bio prilično uspešan, produkcija je na ovom izdanju više nego kvalitetna i oseti se da su članovi benda imali vremena i novca da joj pridaju posebnu pažnju (isti metod bend je upotrebio i za finansiranje svetske turneje posle albuma “Citadel” 2014. godine kada su bili i u našem komšiluku, Sloveniji). Što se tiče najvažnijeg na nekom albumu – a to su pesme, one su uglavnom duže od prosečnih, ali sasvim prihvatljive za progerske normative, čak i za minut-dva kraće od onih na prethodnim izdanjima Ne Obliviscarisa. Četrdeset pet minuta je, po mom mišljenju, optimalno trajanje albuma bez opasnosti da vam padne koncentracija, pa ćete u slobodno vreme moći da mu posvetite svoju punu pažnju.

Na ovakvim albumima je uvek teško izdvojiti pojedinačne pesme, pogotovo što ih ovde ima tek četiri (ustvari šest, jer su dve komponovane iz dva dela), ali prvi singl!?, tj. spot koji su momci snimili “Intra Venus” u sedam i po minuta predstavlja esenciju onoga što ćete naći na “Urn”-u. Blast beat-ovi, ekstremno komplikovane bas deonice, gitarske i violinske melodije sa clean vokalom koji povremeno prekida brutalan harsh Xeynora .

Kad bih morao da pojednostavim, rekao bih da i ostale kompozicije imaju sličan modus, ali je svaka malo remek-delo ponaosob. Svaki od članova benda je majstor na svom instrumentu i prosto je uživanje slušati kako komplikovane deonice iznose bez muke. Onima koji od muzike traže samo zabavu, predlažem da “Urn” zaobiđu u visokom luku, ostalima toplo preporučujem, pogotovo onima koji su raspoloženi da otkriju nešto novo.

Zoran Popnovakov