Kolike su šanse da ćete u omanjem banatskom selu naleteti na ljude koji aktivnije slušaju metal i druge pravce ekstremne muzike, a da još pri tom i organizuju jednodnevni festival za poklonike teškog zvuka?

Ukoliko je vaša prva pomisao "gotovo nikakve", takve su samo vaše misli u životu, jedete bunike (da ne kažem, govna). Dopustite sebi činjenicu da Lazarevo u srednjem Banatu jednom u godinu dana postane ruta za hodočašće na koje vredi poći.

Referenca na novozavetnog Lazara mi ne ide ikako, ni da je uhvatim ni za glavu ni za rep, tako da ćemo tog mitološkog rekonvalecenta ostaviti na miru, i po strani.

Dešava mi se prvi put da prilično kasnim sa izveštajem sa (sup)kulturnog događaja, gotovo godinu dana od završetka, ali splet okolnosti i moj nadrealni tok volje i misli (u obliku inspiracije) je rekao drukčije. Ipak, smatram da će ovaj tekst doći u pravo vreme, jer nas *** 28. oktobra 2023. godine čeka jubilarno PETO IZDANJE festivala! O da! *** (više o tome ovde)

Najpre bih želeo da se zahvalim mom prijatelju, kolegi po peru i domaćinu Aleksandru Petroviću na čeličnim živcima i trudu, kao i njegovoj ekipi koja je iznela festival. Hvala mojim dragim drugarima Aleksandri (Jenner) i Emilu, mom kolegi pesniku, na saradnji i majici Jennera, koju nosim u svakoj (ne)mogućoj prilici. <3

Takođe, posebno se zahvaljujem Marku Petkoviću na njegovom oštrom oku i saradnji koju imamo, stoga njegove sjajne fotografije možete pogledati u galeriji, kao i ovde.

Putanja me je 21. oktobra najpre odvela u Novi Sad na Festival srpskog podzemlja VIII, gde sam bio u ekipi sa mojom crnom bratijom iz Crnoslovlja, izložio svoje kolaže, i čuo rumunski Dordeduh, koji su potekli od meni omiljenog benda Negură Bunget (ako možete zamisliti mene da slušam derivat black-a, pored ljubljenog Ace Lukasa, hahahaha). Bilo je tu dosta meni dragih ljudi, moj sugrađanin Damir Pavić Septic, naša mračna, ali ljupka komšinica Tihana Švarcmajer iz Đakova sa svojim radovima, objavljenim u Crnoslovlje #3, i mnogi, mnogi drugi.

Sve što je lepo, kratko traje, stoga se moje putešestvije nastavilo narednog dana na poprište događaja, uz društvo drugara iz moje okoline, koji su već bili veseli. Publike na festivalu je bilo, vreme je bilo malo varljivo, jer je u nekom trenutku pala i kiša, ali je selo bilo primetno življe noću nego uobičajeno. Lokalni market mislim da je ostao bez alkohola i grickalica u magacinu. Incidenata = 0, logično, jer šabaniji i bespotrebnom kurčenju nije mesto na metal događajima. I dalje.

Na četvrtom izdanju festivala su nastupili (redom): LEDNIK, Torn from Earth (Mađarska), Violent Chapter, Jenner, Defiant (Hrvatska), SIDES, Restore

foto: Marko Petković Visual
Za novosadsku post-eksperimentalnu mašinu zaista ne znam šta više da dodam i da ne zvuči kao nepotizam, sem da im je svaki nastup jedinstven i da svakako obratite pažnju na njih (recenzija albuma). LEDNIK je sastav sjajnih muzičara, još boljih ljudi, bilo da su na manjoj ili većoj bini, njihov tretman klackalice između post-rock i post-metal ideja nećete naći nigde.

Peštanski sludge/doom Torn from Earth su 2022. godine bili i na Mount of Artan festivalu (Rtanj, vidite ovde i ovde), ali su odlučili da nas počaste još jednim nastupom u Srbiji, to jest u njenom ravničarskom delu. Spori, režeći doom se zaorio salom, doza sludge-a taman da ukotvi preostale žive moždane ćelije, a mrtvoklateći headbang je bio neizbežan. Bilo ih je lepo slušati dva puta u istoj godini, to je sigurno.

Bend za koji sam čuo poodavno, nisam siguran da li sam bio na nekoj svirci (a moguće da jesam), jer su bili dosta puta u Subotici. Kako god bilo, maltretman hardcore-a/metalcore-a benda Violent Chapter je ono što ih je održalo sve ove godine, brojčano skoro dve decenije. Čvrst zvuk sa neprejebivim stavom, britki tekstovi, sve na zavidnom nivou, zaista su poslali pozitivnu iskru u publiku, kao valjani sinovi andergraunda - a zaslužuju status benda svetskog kalibra.

Speed/thrash bomba iz Beograda u obliku benda Jenner je potom zaposela binu. Dame su nemilosrdno krenule u napad po uzoru na bendove osamdesetih, sličnih usmerenja i energije, koje je bilo u izobilju. Selena i Aleksandra su prisutne na sceni već godinama, stoga nisam ni očekivao išta manje od utegnute svirke, vrištećih riffova i ritam-sekcije koja ne prašta. Ko tvrdi da mu speed i thrash nisu barem zabavni, iskreno mislim da laže. U jednom trenutku se pojavio i Emil Ivošević (Sigma Epsilon) na bini kao gost u jednoj pesmi. Pošto i on ima dugu kosu, nije se primetila neka posebna razlika (hehe).

Za nastavak odašiljanja energije, nešto tamnije prirode su bili zaslužni naše komšije iz Hrvatske, Defiant. Rasna death/black grmljavina je zatutnjila salom i samlela preostale žile. Momci su poprilično držali tempo, ali se kod publike polako osetio 'zamor materijala', što njih nije ni malo obeshrabrilo!

Znate onu floskulu "sve je odsvirano, sve je osmišljeno, isprobano" - ljude koji tvrde tako i osuđuju bilo kakav umetnički napor iz toplote svojih fotelja i usranih guzica, treba dobro napiti i gurnuti u šutku na rehabilitaciju. Rekao sam svoje. Elem, nastup koji me je raspametio sjajnim obrtanjem formule u kolotečini zvanoj metalcore (što je prisutno u svakom žanru, uostalom), ali i pažljivo dodanim alt rock, čak i skate punk frazama je delo benda SIDES. Nije klasični HC, nije -core, ali zvuči interesantno i na mahove kompleksno. Usudio bih se da sam u sekundama čuo i iskre pravog emo-a. To je dovoljno da razljuti tvrdokorne poštovaoce "čistog" HC-a i metala, ali dovoljno smelo izvedeno da oduševi ljude koji obraćaju pažnju na ideju, strukturu zvuka, trenutke gde pomisliš "otkud sada ovo" - uzimam sebe za primer, normalno. Malo je reći da sam bio hipnotisan njihovim nastupom. Suvenir u vidu palice je zalog tome.

U nešto mirnijem tonu, ali sa nepokolebljivim stavom i solidnim autorskim materijalom, četvrti Lazarus su zatvorili Restore. Kao skupina mlađe generacije i lokalni bend, možda su trebali nastupiti među prvima, ali to svakako ne umanjuje njihov značaj i rad. Na mahove stidljivo, ponudili su svoje viđenje peace metal/HC okvira u kome se muzički kreću. Kao ljubitelj mikrožanrova, smatram da je to pripadajući naziv za ono što rade i želeo bih da naglasim da su u međuvremenu izdali i debi-album „Revolt”, na koji takođe obratite pažnju.

Kad je muzika utihnula, znao sam da to nije kraj mojim avanturama. Ako se pitate šta raditi u selu nedeljom, zaboravite na bilo kakve 'atrakcije', ali srećom, ja sam jednostavan gost kog zabavljaju i sitnice u vidu omanjeg izlaganja o istorijatu sela od strane mog preljubaznog domaćina.Nas dvojica, kao pravi ljubitelji opskurnog, groblje i epitafi u njemu mogu poslužiti kao instant-rešenje za zabavu činjenicama i anegdotama iz sela. Obavešten sam na moguće prisustvo vampirskog mita u Lazarevu (!), a imao sam prilike da posetim grob jednog od rokera stare garde iz sela, koji je imao zanimljiv epitet i nadimak Metal. (Nek mu je slava!)

Što se Banata tiče, severni deo još nisam posetio (južni jesam, proverio biciklom), a vas dragi moji pozivam da 28. oktobar tekuće godine ubeležite u kalendar - svetkovina i žrtve predstoje!