Video sam, jednom, kao retko kada strahom okupanu, ali autentičnu kotrljajuću strast u nečijem nastupu. Video sam je jasno, iz prvog reda akustične sale koja je zvonila energijom ovog mladog momka. Video sam je tada, i urezao duboko u podsvest iz koje me povremeno probudi kada mislim o putovanjima, bilo kakvim. Uroš će, verujem, i dalje biti jedna od prvih asocijacija na tu misao, uz večitog Marka Pola, i od nedavno uz ovaj vanvremenski putopis koji me je obgrlio svojom emocijom i razbacao širom najneverovatnijih koordinata i atrakcija oko kugle na kojoj smo nastanjeni, a možda, u nekim trenucima i dalje od njih a onda me vratio u tačku u kojoj sedim i ćutim.

Autor je putovao kao malo koji čovek koji je ikada putovao, mada nisam siguran koliko je to bilo važno da bi se napisao ovako unikatan putopis. Važno je, u onom delu u kojem je lepo u jednom trenutku lutati nepreglednim horizontima oko kineskog zida, a na samo dve strane dalje ulicama Nju Delhija, a na dve strane dalje okeanom iza Čilea, ili Paragvaja dok besni oluja na moru, ili malo dalje pustinjama Novog Meksika, ili bečkim aristokratskim ulicama tek malo dalje ili niže od tog puta. I u tim trenucima sretati usamljene zoologe ili biologe na sličnom putu, ili moreplovce umorne od svega, ili taksiste zaboravljenih gradova, ili bračne parove na novim putovanjima. Važno je, kako nije.

Mada je daleko važnije razumeti kako je i koliko manje važno putovati daleko, i misliti mnogo, i pisati dugo i dosadno, eseje i knjige o svemu tome, jer će izgledati bledo, neuverljivo i tromo pored ovog puškaranja trenutaka, pored ovih nekoliko desetina bezobrazno kratkih i efektnih priča, obojenih neodoljivom melanholijom. Razumeti kako su putovanja zapravo samo uvek trenuci, zbirka trenutaka, momenata koje niste mogli uhvatiti autofokusom aparata, i koje nećete naći u enciklopedijama i važnim zgradama u koje ćete večito ulaziti prilikom poseta bilo kom mestu. Kako su i koliko putovanja uvek i samo usputni trenuci koji se mogu učiniti nevažnim sve dok ne uzmete ovaj putopis u ruke i shvatite kako su oni nešto najlepše što ste mogli videti bilo gde da ste bili. Baš ti zbunjeni taksisti, baš ti prazni horizonti, baš ti delovi života ili puta koje je malo ko video, a niko napisao.

U tom je smislu ovo unikatan i predivan putopis trenutka. Spomenik istom. Naravno i veštom, mirnom i tihom rukom ispisan, emotivan, poetičan u proznom izrazu, meditativan, dubok, na momente težak, ali zapravo jedan od onih koje ste mogli i vi da napišete da ste malo više pažnje posvetili mestu u kojem ste trenutno, ili u kojem ste juče bili na putu ka poslu i ljudima koji su sa vama udisali autobuski smog, da ste isključili instant misli iz glave, ili instagram efekte iz svakog doživljaja i pustili oči da gledaju i misli da snimaju. Udahnuli duboko i rekli u sebi i za sebe-kadar, kilometar. Rez.

Marko Gaić