Red kvalitetnog i aktuelnog gitarskog zvuka, red slavljeničkog repa: Nastupi koji su obeležili Exit 2023

foto: Vovka Chudinov

Nastup su otvorili tačno u 21 čas pesmom „Ain’t No Thief”. Momentalno je krenulo veselje u prvim redovima gde su se stacionirali „die-hard” fanovi. Frontmen grupe Sebastijan Marfi, za koga sam pomislio da je naše gore list kada sam se prvi put susreo sa likom i delom ovog švedskog garažnog/post-pank sastava, izvestio nas je po završetku pesme da su se u bekstejdžu lepo zabavili uz domaću rakiju. Dakle, šou je bio zagarantovan, što se pokazalo već kod naredne numere – „Slow Learner”, inače moje omiljene stvari, koja me uvek baci u svojevrsni trans. Kao i prethodna dva puta kada sam ih slušao uživo, i sada su je stavili na savršeno drugo mesto na set listi. Precarska odluka - taman te puste da se zagreješ prvom, a potom te deganžiraju u kosmos ovim remek delom.

Apsolutno nam nisu dali da predahnemo - nanizali su „Punk Rock Loser”, „Baby Criminal” i „Return to Monke“. Na moju veliku radost, a boga mi i sreću, jer je nisu svirali u januaru u Stokholmu, pa sam mislio da su je izbacili iz repertoara, usledila je, izuzetno draga, „Just Like You”. Emocije su krenule da se izlivaju unaokolo. Produžilo se sa „Troglodyte”, „Ain’t Nice”, „Big Boy” i tako dalje. Prašina se dizala i gutala, šutke su trajale, grla su treperela, a jedno je sigurno – niko nije ostao ravnodušan na fenomenalan nastup Šveđana. Što se tiče njih samih, bez trunke zamerke, a što se samog zvuka sa razglasa tiče, mnogi smatraju da se na njemu moglo poraditi.

U završnicu se ušlo lagano, pesmom „Worms”, a onda rapidno, uz „Sports”. Sebastijan se tu potpuno razuzdao. Ne treba da napominjem da je majicu skinuo već na prvoj numeri, pa je tako ostao samo u „skvoting slavs” Adidas donjem delu trenerke, dok se litre i litre znoja slevalo niz tetovirani torzo. To je posebno došlo do izražaja kod ove hitčine, baš kada je počeo da radi sklekove posred bine. Car. Za doviđenja su odabrali „Research Chemicals”, Sebastijanov autorski debi i ujedno prva pesma koju je moja malenkost čula od njih. E tu je nastao potpuni haos. Klavijaturista Elijas Jungkvist se, odloživši kaubojski šeširić, sjurio do ograde i bacio na stejdždajving, dok je saksofonista Oskar Karls pao u potpuni sevdah svirajući vlastiti instrument, u jednom trenutku i u ležećem položaju. Kakav ispis čoveče. Ostaje jedino žal što nisu imali vremena za „Shrimp Shack”, ali da ostavimo nešto i za naredni put, recimo u Beogradu.

foto: Vovka Chudinov

Pošto su moji glavni aduti večeri završili spektakularan nastup, preselismo se na Eksploziv stejdž, gde se ubrzo ukazao američki melodični hardkor pank sastav – Ignite. Iako bend postoji okruglo tri decenije, bio je ovo njihov prvi koncert u Srbiji. Deluje kao da se čekalo da kontroverzni i stavovima upitni Zoltan Zoli Teglas napusti bend, da bi se stekli uslovi da kalifornijska petorka dođe ovde. Ipak, stigoše, što je srpskim fanovima koji su ih se nagledali po okolnim zemljama, pričinilo posebno zadovoljstvo, a to se i videlo na njihovim licima kada su krenuli sa svirkom. I odmah „Anti-Complicity Anthem”, numera koja otvara njihov prošlogodišnji album kojim su otpočeli novo poglavlje u radu, sa novim pevačem Elijem Santanom, nazvavši ga sasvim jednostavno – „Ignite”. Nedugo potom su zasvirali i, izuzetno prijemčivog refrena, pesmu „Veteran”, moj favorit još iz srednjoškolskih dana.

Da ne znači samo publici što su na tom mestu, u tom trenutku, pokazali su i članovi benda koji su u nekoliko navrata govorili kako im je drago što su konačno u Srbiji, ne ustručavajući se da to prikažu i u praksi. Pre nego što su izveli pesmu „The Butcher in Me”, poručili su „da nas vole”. „Ako vas se odrekne rođena porodica, mi ćemo vam biti porodica“, čulo se čak i to. Na repertoaru su se još našle i „Bleeding”, „Know Your History“, „On the Ropes“, kao i „Sunday Bloody Sunday”, obrada grupe U2. Ipak, najveće ludilo je proizvela numera „Embrace”. Za tu priliku među okupljene se spustio basista Bret Rasmunsen, jedini originalni član grupe, stao usred srede i krenuo da svira, dok se oko njega formirao respektabilni „serkl pit”. Naposletku mu se pridružio i pevač Eli, za najlepšu uspomenu večeri, makar na ovom stejdžu. Na kraju su odsvirali „Turn” sa prvog izdanja „Scarred For Life” iz 1994, za sve oldskul fanove, i „Fear Is Our Tradition“ sa čuvenog „Our Darkest Days” izdanja iz 2006. Uz poruku da se u narednim festivalskim danima „čuvamo i hidriramo”, pozdravili su nas i napustili binu.

Prvo veče ovogodišnjeg Egzit festivala obeležio je i nastup grupe The Prodigy na Glavnoj bini, verovatno najvoljenijeg stranog benda u Srbiji. Moj poslednji susret sa legendarnim i ovde vazda rado viđenim britanskim sastavom bio je 2016. godine, na istom mestu. U međuvremenu nas je napustio jedan od najvećih, „đavo sa mikrofonom“ - Kit Flint. Bez obzira što je grupa zaista pružila maksimum (!) i napravila veličanstven šou, nedostajao je... I te kako. Ali momci ga nisu zaboravili, nikako. Motrio je na nas iz dubokog plavetnila, a negde tamo daleko, verovatno i đuskao pružajući podršku prijateljima na sceni, pred više desetina hiljada fanova na kamenom i zemljanom podijumu za ples Mejna.

Na više načina simbolično, nastup su otvorili upravo numerom „Breathe”, koju, između ostalih, potpisuje i Kit Flint. Nju su, inače, prvi put uživo izveli na legendarnom nastupu u Hali Pionir 8. decembra 1995. u Beogradu. Tu se rodila ljubav na prvi pogled između grupe The Prodigy i Srbije, a izveštaj sa ovog koncerta dugo je krasio njihov sajt. Publika je bila izuzetno agilna i ovog puta. Pravile su se šutke, palile baklje, pevale pesme. Atmosfera je do usijanja dovedena tokom izvedbe najvećih hitova, recimo „Voodoo People”, „No Good” i, svakako, „Firestarter”. Živa legenda Maksim je dodatno dolevao ulje na vatru „hajpujući” sa bine, uz neuzaustavljivo skakanje i trčanje po istoj. Pred kraj su izveli i čuveni „Poison”, a onda i „Smack My Bitch Up” gde se gibao i onaj ko nije hteo, ako je uopšte bilo takvih.

Vrlo malo je trebalo Lijamu Hovletu, Maksimu i drugarima da se vrate nazad na stejdž. Na bisu su izveli još četiri pesme. Krenuli su sa „Take Me to the Hospital”, nastavili uz „Invader Must Die”, presekli sa „We Live Forever” i finiširali svevremenskom „Out of Space”. Kraj kakav dolikuje.

II dan

Drugo veče su obeležili nastupi brojnih kvalitetnih gitarskih sastava i izvođača, među kojima je bio i onaj Dine Jašari & Drugara. Makedonska kantautorka i njeni prijatelji sa instrumentima na „Visa Fusion” binu stupili su desetak minuta pre deset sati uveče, u petak 7. jula, i krenuli u jednu elektro pop, na momente setnu, na trenutke žustru, ali pre svega kvalitetnu jednočasovnu soničnu plovidbu. Ostaje žal što je ovaj divan nastup pratilo tako malo ljudi, jer muzici koju stvara ova devojka, aspolutno treba dati šansu i prigrliti je svim čulima.

U crnoj odevnoj kombinaciji, pokrivena roze ogrtačem, Dina Jašari je izašla pred okupljene i odlučno set otvorila pesmom „Kopneži”. Na video bimu iza šestočlanog benda smenjivale su se različite ilustracije i dominantne nežne boje, mahom roze, koje su dopunjavale difuziju emotivnih melodija sa razglasa. Kad smo već kod boja i katarzičnih osećaja, ubrzo je naišla i pesma „Boi”, jedna od najemotivnijih pesama koje sam čuo poslednjih godina. Setni zvuci su se pružili kaldrmom Fjužn stejdža, dok je ekipa ispred bine upijala svaki ton. Negde na sredini nastupa izveli su i numeru „Doma”, koja joj je donela prošlogodišnju nagradu „Milan Mladenović” istoimene fondacije. Dina i Drugari su za sam kraj ostavili dve fantastične kompozicije – „Dosada” i „Ubav den” i tako navukli zavesu na još jedan prelep nastup.

foto: EXIT Photo Team

Metal huk se i ove godine zaorio Glavnom binom Egzita i to zahvaljujući holandskom simfo-metal sastavu Epica. Tako je Eksploziv ponovo nakratko gostovao na Main stage-u, pruživši publici još jedan kvalitetan koncert nešto ekstremnijeg zvuka od uobijačenog. Ovaj nastup je na više načina bio impresivan – od jakih vizuelnih efekata sa video bima, preko gromkih rifova gitare i simfoničnih linija klavijature, do čudesnog vokala pevačice Simon Simons. Vrpcu su presekli sa „Abyss of Time – Countdown to Singularity”, na koju su se nadovezale „The Essence of Silence” i „Victims of Contingency”. Iako prošaran, kako pravim fanovima, tako i posetiocima „Dance Arene” željnih šutke, auditorijum je otpočetka odlično reagovao. Bilo je tu i „moš pita”, i skandiranja, i vrštanja, kao i tapšanja u ritmu bubnjeva i gromoglasnih aplauza na kraju pesama.

Pored toga što je bila u publici, žurka se, rekao bih, odvijala i na bini. Članovi benda su se razleteli po sceni, nasmejanih lica trčali jedni do drugih, a poseban utisak je ostavio klavijaturista Koen Jansen, koji je karakterističnim polukružnim sintisajzerom u nekoliko navrata prišao do ivice stejdža, energično svirajuću sopstveni instrument. Ipak, najinteresansniji momenat nastupa dogodio se pred početak numere „The Skeleton Key”, kada je vokalistkinja Simon zatražila svetleće đavolje rogove iz publike – i dobila ih. A što je najcarskije, odmah po završetku pesme, ih je vratila nazad. Briljantan momenat je usledio i pre jednog od njihovih najvećih hitova „Cry For The Moon” kada je, ugledavši natpis na VIP balkonu Glavne bine – „music belongs to everyone”, naznačila da je to zaista tako, te da je muzika ujedno „lek i terapija”. Poslednju stvar koju su odsvirali bila je „Consign to Oblivion”, sa drugog istoimenog albuma. Bila je to, bez zadrške, trešnja na torti jer je izvođenje krenulo ogromnim „zidom smrti” (wall of death), čuvenim plesom karakterističnim za koncerte bendova ekstremnije žanrovske provenijencije. Odličan kraj.

U jedan sat iza ponoći na Eksploziv binu popela se klivlendska trojka – Midnight. A bila bi fora da su zasvirali tačno u 00.00. Ovaj američki spid/treš/blek/rnr/pank sastav startovao je pre više od dve decenije kao „one-man-band” predvođen Džejmsonom Voltersom, umetničkog imena Atenar (Athenar). Kolovođa je na bas gitari i glavnom vokalu, dok ga prate gitarista i bubnjar, svi sa crnim maskama na licu, ali ne fantomkama, već nekim tkaninama koje pokrivaju čitavu glavu. Nastup su otvorili pesmom „Funeral Bell”, nastavili sa „All Hail Hell” kada je jedna limenka poletela iz publike ka bini, te skliznuli u „Fucking Speed and Darkness”. Na odličan prijem naišla je i motorhedična „Black Rock’n’Roll”. Ne znam da li sam usamljen u ovome, ali Midnight me umnogome podseća na nešto stariji, kultni kanadski metal/pank sastav Inepsy, uz naravno dosta originalnih soničnih začina.

Sirova muzika oplemenjena blasfemičnim i satanističkim tekstovima privukla je pred binu nezanemarljiv broj fanova. Atenar im se čak pred izvođenje trake „Violence on Violence” i zahvalio što hedbenguju u prvim redovima, a ne tancuju na „dens partiju”. U masi je bio i jedan fanatični i naporni obožavalac lika i dela američkog sastava, sa sve njihovim logotipom istetoviranim na listu, koji je na momente krao šou, ali u negativnom smislu – išao je okolo i agresivno odguravao ljude, šetajući na tankoj granici živaca, pa i incidenta, koji se srećom, nije dogodio. No, vratimo se pozitivnim stvarima, a to je ludilo koje se uporedo odvijalo na bini uz pesme „Evil Like a Knife”, „You Can’t Stop Steel” i „Who Gives a Fuck?”. Naposletku su izveli i „Unholy and Rotten”, a priču zaokružili skokom u publiku i veranjem po konstrukciji bine. Haos!

III dan

Subota 8. jul, treće festivalsko veče na Eksploziv stejdžu proteklo je u znaku panka, a obeležili su ga nastupi dva britanska benda. Pod zastavama Antifašističke akcije negde oko pola jedanaesrt, ukazaše se The Bar Stool Preachers, energični veseljaci iz Brajtona. Simpatična šestorka piči neki melodičniji ska pank, prepun dopadljivih rifova i refrena, što je nateralo dobrano popunjen prostor pred binom na ples. Okupljenima se u jednom trenutku pridružio i basista grupe, oko koga se zavrteo „serkl pit“, u oblaku prašine. Pesme koje su pobrale najviše simpatija bile su definitivno „Trickledown”, „Flatlined” i „Start New”, mada ruku na srce, svi su se konstantno njihali, šta god da je bilo na repertoaru.

Pevač grupe Tom, inače sin Kolina MekFaula – frontmena legendarnog oi benda Cock Sparrer, često je dodatno animirao, ionako već razigrane publike. A nije se libio ni da saopšti da njegov bend stoji iza tri principa/stvari – jednakosti, zajednice i porodice. Za sam kraj ostavili su najveseliju pesmu – „Bar Stool Preacher”, gde je igranka dosegla maksimum. Najednom se refren zaorio među zidinama Petrovaradinske tvrđave, a neki momci u publici su čak razapeli i veliku slovačku zastavu.

Usledila je kratka pauza, kako bi se pripremila bina za poslasticu večeri, a za mnoge i festivala. Cockney Rejects, glavom, bradom i Vest Hemom, treći put u Novom Sadu, četvrti put u Srbiji. Propustio sam ih samo u Beogradu 2010. Pre pet godina su poslednji put bili u našoj zemlji, kada smo uradili i intervju za Helly Cherry. Jedno izuzetno prijatno iskustvo sa vedrim, prizemnim i predusretljivim londoskim četvercem i nezaboravna svirka. Tako je bilo i sada, na istom mestu, samo bez intervjua. Koncert su otvorili numerom „Flares’n’Slippers”, potom nastavili sa „We Are the Firm” i „I Love Being Me“, i stigli do „I’m Not a Fool”. I gotovo svaku je obasjala svetlost zapaljene baklje, što je pevač Džef Gegus, poznatiji kao Stinki Tarner, kasnije i pohvalio.

Atmosfera je bila fenomenalna. Svi su pevali, skakali, pogali, a broj ljudi u publici je nadmašio prosek tih dana. Možda bih mogao i da kažem da je to bio najposećeniji koncert na Eksplozivu ove godine, ali ostavljam prostor za demanti pošto nisam sve vreme obitavao tamo. Čuvari oi plamena su publiku provozali kroz dobar deo diskografije ovim nastupom, pa smo tako mogli da čujemo i pesme „East End”, „Headbanger”, „The Rocker”, „Join the Rejects” i tako dalje. Kako smo se bližili kraju, na red su došli i najveći hitovi grupe, da se izrazim u duhu naziva njihovih albuma. Prvi među jednakima u finišu – „Bad Man”. Rif koji ulazi u top pet oi rifova svih vremena, po mom skromnom mišljenju, i tu se visoko kotira. Neko je iz publike usred pesme ka bini bacio šal Vest Hem Junajteda, fudbalskog, jelte, kluba za koji ovi Londonci navijaju, gde je Stinkijev, boksom nepoljuljani, refleks proradio i u deliću sekunde uhvatio ovaj navijački rekvizit.

Na repertoaru se našla i „Police car”. Čini mi se da je to prva pesma koju sam, još u osnovnoj školi pre oko 20 godina, čuo od Cockney Rejects-a. I onda poslastica, za sve navijače – „I’m Forever Blowing Bubbles”. I baklja, i pevanje, i penjanje na ogradu u bordo-plavim dresovima, ma svega je bilo, ali najviše jake i pozitivne energije. Na koncu i hit koji im je, na neki način, i obeležio karijeru „Oi, Oi, Oi”, a oni time krstili čitav jedan podžanr unutar panka. „Najbolja noć naših života”, iskreno izustiše pri odlasku. Inače, Cockney Rejects su ove godina najavili oproštajnu turneju, te su mnogi ovu svirku skapirali kao deo toga. Međutim, skoro su se ponovo oglasili po ovom pitanju i rekli da ne prestaju sa radom, već da neće više svirati turneje, dok će nastaviti sa nastupima na festivalima. Tako da Egzite, znaš šta ti je činiti kroz par godina, hehe.

IV dan

Poslednje veče Egizita, nedelja – 8. jul 2023, obeležili su reperski nastupi na Glavnoj bini, ali pre toga, valjalo je otići do Fjužna, gde je nešto pre 22 sata, na binu izašao kultni američki ska sastav – The Toasters. Ovu grupu je oformio Britanac Robert Baket Hingli pre više od četiri decenije, ubrzo pošto se doselio sa „Ostrva” u Njujork. On je zapravo kičma i mozak grupe, dok je kroz ostale pozicije u bendu prošlo više desetina muzičara. Inače, The Toasters su isto rado viđeni gosti na našim prostorima i svirali su u dosta manjih gradova širom Srbije. Tako sam ih ja, na primer, prvi put gledao uživo upravo u Timočkoj krajini, u Knjaževcu, pre nekih desetak godina.

Njihov nastup bi verovatno u tome periodu, na Fjužnu, privukao daleko više ljudi, no i među ovom omanjom brojkom koja je prisustvovala svirci zavladala je vesela atmosfera već pri prvim taktovima. Kako je nastup odmicao, gotovo da nije bilo osobe koja se nije makar njihala u ska ritmu koji je dopirao sa razglasa, a neki su boga mi u pravom „rude boy” i „rude girl” stilu zaplesali. Neke od numera koje su izveli bile su „2-Tone Army”, „Pirate Radio” i „House of Soul”, dok su za kraj sačuvali najpoznatije. Prvo „Weekend in LA”, onda „Midnight Hour” i za doviđenja, kako rekoše, pesma posvećena svim političarima – „Don’t Let The Bastards Grind You Down”.

Nije se mrdalo dalje sa ovog mesta soničnog zločina jer se uskoro na „Fusion“ bini ukazao Dry Cleaning iz Londona, još jedan aktuealan i kvalitetan bend trenutka, iz najnovijeg post-pank talasa koji je zapljusnuo planetu. Oni su, uz Viagra Boys, glavni krivci za moje prisustvo na ovogodišnjem Egzitu. Gledao sam ih prošlog leta u Zagrebu na INmusic festivalu gde su ostavili fenomenalan utisak. Stoga se nije dovodilo u pitanje hoću li otići da potvrdim ono što sam video u komšiluku, sada bezmalo u sopstvenom dvorištu. Otvaranje je pripalo numeri „Viking Hair”, a onda su me odmah patosirali sa „Gary Ashby”, jednom od mojih pikova sa prošlogodišnjeg, fenomenalnog albuma „Stupmwork”. Inače, Dry Cleaning postoji od 2017. i do sada su objavili dva studijska albuma. Predvodi ih „spoken word” vokalistkinja Florens Šo koja je pred okupljene izašla u jednoj nadasve filmskoj, crvenoj haljini, potpuno u njenom stilu. Dalje se išlo sa „Strong Feelings” koju glatkim tonovima otvara basista Luis Mejnard, zatim repetativna sanjiva minijatura „Swampy”, da bi se stiglo do „Unsmart Lady” koju krasi izvesni garažni sentiment.

Nažalost, nastup je ispratilo baš malo ljudi. Slična stvar se dogodila sa grupom Idles, delimično i Slaves (sada Soft Play), čije izvedbe je nezasluženo malo ljudi gledalo 2018. takođe na Fjužnu, a doslovno su već krajem te godine eksplodirali, te danas, posebno ovi prvi, pune koncertne sale širom Evrope i sviraju na najvećim festivalima. Jedina razlika je u tom što su Dry Cleaning već sada na tom nivou, ali dobro. Njihova svirka se, prema zvaničnoj satnici, delimično poklapala sa setom Wu-Tang Clan-a, pa je možda i to razlog slabe posete. Ko će ga znati.

Bilo kako bilo, naiđe i vanvremenska „Magic of Meghan”. Taj rif gitariste Toma Dovsa, koji se manje-više ponavlja celu pesmu, apsolutno je zvučno savršenstvo. Bukvalno melodija u kojoj mogu uživam permanetno i da mi nikada ne dosadi. Kada je slušam sa ortacima, neretko mi izleti opaska: „ovo kao ja da sam smišljao”. Jer to je to, od A do Š, u svakom smislu. Na nju se potom nadovezala, sudeći po pregledima na Jutjubu, najpoznatija „Sratchcard Lanyard” i, za zatvaranje, „Anna Calls From the Arctic”, gde se bubnjar Nik Bakston dovatio saksofona. Uh, kakav zaključak.

I ostade još jedan nastup, onaj zbog koga su mnogi zapucali u Novi Sad te noći. Velikani hip hop kulture, rep kolektiv, Wu-Tang Clan, kao zvezde večeri, a reklo bi se i celokupnog ovogodišnjeg Egzita. Pošto je nastup kasnio više od pola sata, taman smo stigli na početak. Prvo je zasvirao prateći bend, a onda su na binu krenuli da izleću, poput „pčela ubica”, njih osmorica, umesto devetorice, pošto Method Man nije pošao na ovu evropsku turneju. Posle uvodnih tonova i kratkog zagevanja, Petrovaradinskom tvrđavom se prolomilo „Bring da Ruckus”, a odmah potom i „Da Mystery of Chessboxin’”.

foto: EXIT Photo Team

Bez preterane nostalgije i bumerisanja, već na kontu onoga što sam video i čuo, veterani hip hop scene, grupa koja postoji više od 30 godina, održala je svojevrsni čas repovanja u tih skoro sat i po nastupa. Dakle, nema plejbeka, sve uvežbano i sinhronizovano, nema zaboravljanja tekstova i zamuckivanja, bend koji ih savršeno prati, priča između pesama artikulisana, koncizna i svedena. Suma sumarum, vrhunska predstava. Jasno je da su najveću pomamu izazivale numere sa albuma „Enter the Wu-Tang (36 Chambers)”, koji ove godine slavi tri decenije od objavljivanja. Tako da ni ne čudi kada su se horski zapevali stihovi „Shame on a Nigga”, „Wu-Tang Clan Ain’t Nuthing ta F’ Wit” i „Protect Ya Neck”. Ipak, potpuni haos je nastao kada je DJ pustio „C.R.E.A.M”, pa još kad su krenuli, prvo Reakwon, pa Inspectah Deck, pa RZA na refrenu, pa hor publike na refrenu, pa baklja negde u prednjem delu, pa...

Kako se bližio kraj koncerta, tako je došlo vreme da se prisetimo legendarnog Ol’ Dirty Bastard-a, hitovima „Shimmy Shimmy Ya” i „Got Your Money”, a onda i da polako zatvaramo odaje uz „Gravel Pit” sa trećeg albuma „The W” i „Triumph”, sa drugog, „Wu-Tang Forever”, oba iz prošlog veka. Na te dve se ceo klan latio mikrofona – RZA, GZA, Reakwon, Inspectah Deck, Masta Killa, U-God, Ghosface Killah i Cappadonna. Brutalna slika za kraj. No, ne lezi vraže, DJ ostade na bini i napravi skreč-šou, a onda se vratio ostatak bande, kako bi napravili jedan opštenarodni muzički gulaš jer, kako rekoše, „music brings us together” (muzika nas spaja). Svačega je bilo u tom miksu, ali je poseban akcenat stavljen na Bitlse i Nirvanu. Baš tako. Od legendi za legende.

BONUS:

Pored svih ovih nastupa koje sam izdvojio u prethodnim redovima, dodaću u par rečenica još poneki koji sam ispratio, a ostavio je pozitivan utisak na mene. Tako su na primer odlične partije pružili i beogradski garažni pankeri Šajzerbiterlemon za zagrevanje pred Viagra Boys-e na Mejnu, kao i Grše, 30Zona, Kene Beri i Spejs Noksi na „Gang Beats” bini ili Hiljson Mandela i Z++ na Fjužnu. Isto tako, brutalanu predstavu prikazaše i Ground Zero i War Engine, u jednom nesvakidašnjem konceptu na Glavnoj bini, a istu je pokidala i Sajsi MC. Eksploziv bina je, uglavnom, grmela kvalitetno, posebno kada su se na nju popeli švedski krasteri Wolfbrigade i beogradski rokenrol-strit pankeri i hardkor veterani iz grupe Nagon. Da ne nabrajam dalje, potrajaće. Nadam se da će i naredne godine Egzitom odzvanjati kvalitetni gitarski zvuci i da će se u lajnapu ponovo naći mesta za aktuelne, ali i starije, legendarne rokenrol izvođače. Do sledećeg čitanja, ende.