Kako smo postale Ana i Sara Živković
Helly Cherry
Rubrika “Kako sam postao/la…” ima vrlo preciznu formu - ima uvod u kom napišemo nešto o gostu kojeg vam predstavljavamo i ima onaj deo u kom će nam gost, kroz nekoliko kategorija, približiti sebe i sve one stvari koje su uticale na formiranje njegove ličnosti i senzibiliteta koji se provlači kroz ono što radi. Međutim, pravila se u nekom trenutku mogu malo i zaobići.
Što se mene tiče, taj trenutak je stigao kada sam na ovogodišnjem somborskom strip festivalu, u maju, upoznala sestre bliznakinje, Anu i Saru Žiković, dve prekrasne masterice i profesorice japanskog jezika, umetnice, manga-autorke, ilustratorke i ljubiteljke umetničkog klizanja koje i same uče i to vrlo pasionirano i disciplinovano.
Njihov strip “Mu•無” bila mi je bomba u glavu, oduvao me je istog trena kada sam ušla u njegov svet. Bila sam iznenađena zrelim pristupom zanimljivoj temi koju su obrađivale, celim konceptom i strukturom priče koja se bavi najranjivijim delom svakog čoveka - njegovim sećanjima. Ana i Sara su sećanja postavila kao upotrebnu vrednost, kao nešto što ima cenu i može da nas dovede do stvari koje nam trebaju, kao i da se prodajom tih sećanja oslobodimo i krenemo dalje. Naravno, pametnice kakve su, napisale su priče o ljudima koji prodaju lepa ili korisna sećanja (bar u prvih nekoliko svesaka) i u meni raspirile gomilu pitanja i mogućih scenarija u kojima sam sebi neprestano postavljala isto pitanje - ako prodamo samo lepa sećanja, u šta ćemo se pretvoriti ako nam preostanu samo ona loša, neprijatna ili ružna. Ubacile su me u sate i sate razmišljanja i oduševljenog elaboriranja o tom remek-delu našeg stripa (za mene to zaista jeste remek-delo) pred svakim ko je želeo da me sluša. Jednostavno, ne pamtim da me je nešto toliko okupiralo, što je možda i posledica toga što mi se stalno vraćao u misli jedan od mojih omiljenih filmova - “Eternal Sunshine of the Spotless Mind” koji se takođe bavi sećanjima na, naravno, drugačiji način.
I tako, stojim pred Anom i Sarom i počinjem da ih spopadam kao prava pravcata stalkerka, upijam svaku njihovu reč, želim da čujem sve, sve što imaju da kažu, a to je prosto neizvodivo. Već jedna je ceo celcati bogati svet za sebe, još jedna - pa to je ceo univerzum. One su blage, tihe, vesele, tople devojke, toliko inteligentne, toliko otvorene i spremne da govore o svojim iskustvima u svetu umetnosti, o učitelju koji ih je usmerio na pravi, crtački put, o uzorima, odrastanju, o planovima za budućnost. Nikada nisam upoznala blizance koji rade tako harmonično na zajedničkom projektu. Zapravo, Ana i Sara su redak fenomen - nikada nisam čula da sestre bliznakinje rade na zajedničkom stripu ili ilustracijama. Ta posebnost sve u vezi njih dve čini još mističnijim i divljenja vrednijim. Mogla bih o Sari i Ani pisati satima, ali moram imati obzira prema vama, čitaocima, pa ću preći na stvar.
Pošto su okolnosti takve da na pitanja o filmovima, stripovima, muzici, knjigama i događajima koji su od njih napravili ovo što su danas, odgovaraju obe umetnice i to vrlo lepo, poetično i opširno, meni je zaista bilo žao i prosto nemoguće da njihovu “ispovest” iseckam i izmenim redosled rečenica, pa sam odlučila da, pošto su u svakom slučaju unikatna pojava pod našim umetničkim nebom, napravim mali presedan i ovu rubriku ukrstim sa formom intimne ispovesti u kojoj ćete, nadam se - kao što sam i ja - potpuno uživati.
Ana i Sara govore o sebi, samo za vas…
Pošto su okolnosti takve da na pitanja o filmovima, stripovima, muzici, knjigama i događajima koji su od njih napravili ovo što su danas, odgovaraju obe umetnice i to vrlo lepo, poetično i opširno, meni je zaista bilo žao i prosto nemoguće da njihovu “ispovest” iseckam i izmenim redosled rečenica, pa sam odlučila da, pošto su u svakom slučaju unikatna pojava pod našim umetničkim nebom, napravim mali presedan i ovu rubriku ukrstim sa formom intimne ispovesti u kojoj ćete, nadam se - kao što sam i ja - potpuno uživati.
Ana i Sara govore o sebi, samo za vas…
“Odrasle smo gledajući japanske crtane filmove koji su se prikazivali na domaćim TV kanalima. To su isprva bili “Dragon ball”, “Yu-gi-oh”, “Digimoni”, a kasnije, naravno, “Naruto” i slični. Pored ovih moramo priznati da smo gledale i “Mjau mačkice”. Baš tu nastaje i želja da napravimo svoje likove i svoju priču. U trećem razredu osnovne škole nacrtale smo bezbroj brojeva stipa u kojem su heroine podsećale na one iz poznatih šođo mangi poput “Mjau mačkica” i “Sailor Moon”-a.
Iako su u kući otac i stric posedovali neverovatnu kolekciju stripova, mi ih nekog razloga nikada nismo mnogo čitale. Uvek nas je više zanimalo da napravimo i pričamo naše priče. Ali, iako tada nismo bile inspirisane stripovima, na nas su znatno uticale knjige koje smo od malena listale – “Jansonova istorija umetnosti”, “Istorija lepote” Umberta Eka, a kasnije mnoge ilustrovane bajke i druge ilustrovane knjige poput onih iz neverovatne kolekcije kojoj su pripadale “Čarobnjaštvo” i “Zmajologija”.
Kako smo odrastale, počele smo da se upoznajemo sa svetovima poput “Gospodara prstenova”, a samim tim i sa područjem filma. Pa tako, počele smo da gledamo epske i istorijske filmove. Odatle i potiče interesovanje za mitologiju i folklor. Zato, prvi duži strip koji smo odlučile da uradimo potpuno samouke, bez ikakvog znanja o stripu, scenariju, a i crtanju, jeste bio na temu slovenske mitologije.
Govoreći o ovim uzorima verovatno se sada pitate gde je Japan nestao. Odgovor je – nije. Tu je bio sve vreme. Od malena, pa do danas, uvek gledamo poneki anime ili čitamo neku mangu. I nekako, to je ono što je najviše uticalo na naše pisanje likova, scenarija, kadrova, pa i na samo crtanje. Teme su se uvek menjale, bilo je i onih o mitologiji, magiji, istoriji, ali sve je bilo pripovedano kroz mangu.
Malopre pomenuti strip o slovenskoj mitologiji zvani „Vukrod“ bio je strip od skoro osamdeset strana koji nam je dao želju da stripom počnemo da se bavimo profesionalno. Odnele smo strane stripa na “Salon stripa” 2017. godine i nudile ga izdavačima, idući od štanda do štanda. Tada smo dobile kontakt Vlade Vesovića i sve se promenilo.
Krenuvši kod Vlade u školu, ušle smo u neki potpuno nov svet. Vlada, neverovatan umetnik, ali i psiholog, tačno je znao šta će nam se dopasti i šta će nas inspirisati iz njegove enormne biblioteke. Počele smo polako da čitamo razne stripove i knjige i gledamo radove vrhunskih strip umetnika i ilustratora za koje do tad nikada nismo čule. Međutim, koliko god da je ovaj novi početak doneo sreće i inspiracije postavio je i mnoga teška pitanja na koja je sada trebalo naći odgovor, a sve u cilju da postanemo umetnice koje smo oduvek želele da budemo. Morale smo da krenemo od samog početka.
Kako smo tad već imale devetnaest godina, primećivale smo veliku razliku između nas i ostalih polaznika škole. Shvatile smo da van mange nemamo nikakvo znanje o stripu, poznatim umetnicima, načinu pisanja scenarija, o kadriranju, pisanju likova i svim tim esencijalnim stvarima. Imale smo, kao i u detinjstvu, samo želju da ispričamo neke priče. Odlučile smo da promenimo neke stvari kako bismo uspele da nađemo novu inspiraciju koja će nas gurati dalje. Počele smo da radimo novi dugački strip po imenu “Levania”. Ostavile smo nakratko šume i magiju (kojima se sada polako vraćamo) i inspirisane “Akirom”, cementom, Beogradom i zgradama, otpočele smo novu sagu. Nismo promenile samo teme i pristup, već i tehniku rada – do tada smo većinom koristile tuš i laviranje, ali smo onda prešle na akvarel, tehniku kojom se i danas najviše bavimo. Strip “Levania” je umnogome bio inspirisan i muzikom koju slušamo – japanski bendovi osamdesetih i devedesetih poput “X Japan”-a, “Luna Sea”-a, “Buck-Tick”-a i “L’Arc en Ciel”-a. Muzika nam je oduvek bila jako bitna. Sve što radimo uvek je povezano sa muzikom. Možda zato što smo nekada svirale u bendu, a možda i zato što muzika može da otvori druge svetove baš kao i strip.
U periodu dok smo radile strip “Levania”, išle smo i na fakultet, pa nismo imale mnogo vremena da se posvetimo samo crtanju. Pored toga radile smo i neke druge kraće stripove, poput “Nadomak cilja” koji je bio objavljen u “Linijama fronta” izdavačke kuće “System Comics”. To su bili prvi koraci ka ostvarenju snova. Međutim, uprkos svemu, “Levaniu” još uvek nismo završile. Mnoge stvari su se promenile – naučile smo mnogo o stripu, scenariju i crtanju. Promenile smo se i kao osobe. Jednostavno, priča više nije mogla biti ispričana. Nastala je potreba za napretkom u svakom smislu.
“MU”
Iz jedne obične diskusije o vrednosti sećanja rađa se jedna savim nova ideja. Ideja u kojoj ćemo oslikati sve lične i nelične brige, osećanja, duboka razmišljanja, nade i želje. Tako je nastao strip “MU”. Učeći na svojim greškama odlučile smo da ovaj strip uradimo iz zasebnih epizoda kako bismo sebi ostavile mesta za promenu. I evo, posle godinu dana od kako je izašla prva epizoda, privodimo strip kraju. Ovaj strip možda jeste mračan, sa veoma teškim i tmurnim likovima, radnjom i dijalozima, ali radile smo ga u jednom veoma turbulentnom periodu života i mislimo da se, u neku ruku, ta turbulencija pomalo vidi i u likovima, posebno u Miši. Ali verujemo da se baš to dopada publici. Mnoge stvari su rečene bez šminke i to veoma lično i iskreno. Ovo je i prvi strip koji smo objavile u web magazinu “Helly Cherry”.
Kada smo završile master iz japanskog, usledilo je pitanje „šta sad?“. Strip i stvaranje su uvek bili odgovor na to pitanje, ali bilo je i momenata kada nismo bile sigurne kako da nastavimo da radimo to što želimo. Ali ljudi oko nas su nas inspirisali i još uvek to čine. Otpočele smo sa školom japanskog jezika u kojoj predajemo, ali radimo i dizajn, ilustracije i crteže koji prate materijal. Želimo i da prevodimo mange. Spojiti umetnost, strip, sa što više stvari – to je ono što želimo da radimo u budućnosti! Pored toga, ultimativni cilj je i objaviti strip, prvo u Srbiji, pa i u Japanu. Velika želja nam je da spojimo domaći i japanski strip.
I kao što bi Derek iz “American History X”-a rekao - “Dobro je završiti nekim citatom”. „Sve što možeš da zamisliš je stvarno“, rekao je Pikaso.
I zaista, nije postojao ni jedan trenutak na ovom putu kada smo pomislile i kada ćemo misliti drugačije.”
Iako su u kući otac i stric posedovali neverovatnu kolekciju stripova, mi ih nekog razloga nikada nismo mnogo čitale. Uvek nas je više zanimalo da napravimo i pričamo naše priče. Ali, iako tada nismo bile inspirisane stripovima, na nas su znatno uticale knjige koje smo od malena listale – “Jansonova istorija umetnosti”, “Istorija lepote” Umberta Eka, a kasnije mnoge ilustrovane bajke i druge ilustrovane knjige poput onih iz neverovatne kolekcije kojoj su pripadale “Čarobnjaštvo” i “Zmajologija”.
Kako smo odrastale, počele smo da se upoznajemo sa svetovima poput “Gospodara prstenova”, a samim tim i sa područjem filma. Pa tako, počele smo da gledamo epske i istorijske filmove. Odatle i potiče interesovanje za mitologiju i folklor. Zato, prvi duži strip koji smo odlučile da uradimo potpuno samouke, bez ikakvog znanja o stripu, scenariju, a i crtanju, jeste bio na temu slovenske mitologije.
Govoreći o ovim uzorima verovatno se sada pitate gde je Japan nestao. Odgovor je – nije. Tu je bio sve vreme. Od malena, pa do danas, uvek gledamo poneki anime ili čitamo neku mangu. I nekako, to je ono što je najviše uticalo na naše pisanje likova, scenarija, kadrova, pa i na samo crtanje. Teme su se uvek menjale, bilo je i onih o mitologiji, magiji, istoriji, ali sve je bilo pripovedano kroz mangu.
Malopre pomenuti strip o slovenskoj mitologiji zvani „Vukrod“ bio je strip od skoro osamdeset strana koji nam je dao želju da stripom počnemo da se bavimo profesionalno. Odnele smo strane stripa na “Salon stripa” 2017. godine i nudile ga izdavačima, idući od štanda do štanda. Tada smo dobile kontakt Vlade Vesovića i sve se promenilo.
Krenuvši kod Vlade u školu, ušle smo u neki potpuno nov svet. Vlada, neverovatan umetnik, ali i psiholog, tačno je znao šta će nam se dopasti i šta će nas inspirisati iz njegove enormne biblioteke. Počele smo polako da čitamo razne stripove i knjige i gledamo radove vrhunskih strip umetnika i ilustratora za koje do tad nikada nismo čule. Međutim, koliko god da je ovaj novi početak doneo sreće i inspiracije postavio je i mnoga teška pitanja na koja je sada trebalo naći odgovor, a sve u cilju da postanemo umetnice koje smo oduvek želele da budemo. Morale smo da krenemo od samog početka.
Kako smo tad već imale devetnaest godina, primećivale smo veliku razliku između nas i ostalih polaznika škole. Shvatile smo da van mange nemamo nikakvo znanje o stripu, poznatim umetnicima, načinu pisanja scenarija, o kadriranju, pisanju likova i svim tim esencijalnim stvarima. Imale smo, kao i u detinjstvu, samo želju da ispričamo neke priče. Odlučile smo da promenimo neke stvari kako bismo uspele da nađemo novu inspiraciju koja će nas gurati dalje. Počele smo da radimo novi dugački strip po imenu “Levania”. Ostavile smo nakratko šume i magiju (kojima se sada polako vraćamo) i inspirisane “Akirom”, cementom, Beogradom i zgradama, otpočele smo novu sagu. Nismo promenile samo teme i pristup, već i tehniku rada – do tada smo većinom koristile tuš i laviranje, ali smo onda prešle na akvarel, tehniku kojom se i danas najviše bavimo. Strip “Levania” je umnogome bio inspirisan i muzikom koju slušamo – japanski bendovi osamdesetih i devedesetih poput “X Japan”-a, “Luna Sea”-a, “Buck-Tick”-a i “L’Arc en Ciel”-a. Muzika nam je oduvek bila jako bitna. Sve što radimo uvek je povezano sa muzikom. Možda zato što smo nekada svirale u bendu, a možda i zato što muzika može da otvori druge svetove baš kao i strip.
U periodu dok smo radile strip “Levania”, išle smo i na fakultet, pa nismo imale mnogo vremena da se posvetimo samo crtanju. Pored toga radile smo i neke druge kraće stripove, poput “Nadomak cilja” koji je bio objavljen u “Linijama fronta” izdavačke kuće “System Comics”. To su bili prvi koraci ka ostvarenju snova. Međutim, uprkos svemu, “Levaniu” još uvek nismo završile. Mnoge stvari su se promenile – naučile smo mnogo o stripu, scenariju i crtanju. Promenile smo se i kao osobe. Jednostavno, priča više nije mogla biti ispričana. Nastala je potreba za napretkom u svakom smislu.
“MU”
Iz jedne obične diskusije o vrednosti sećanja rađa se jedna savim nova ideja. Ideja u kojoj ćemo oslikati sve lične i nelične brige, osećanja, duboka razmišljanja, nade i želje. Tako je nastao strip “MU”. Učeći na svojim greškama odlučile smo da ovaj strip uradimo iz zasebnih epizoda kako bismo sebi ostavile mesta za promenu. I evo, posle godinu dana od kako je izašla prva epizoda, privodimo strip kraju. Ovaj strip možda jeste mračan, sa veoma teškim i tmurnim likovima, radnjom i dijalozima, ali radile smo ga u jednom veoma turbulentnom periodu života i mislimo da se, u neku ruku, ta turbulencija pomalo vidi i u likovima, posebno u Miši. Ali verujemo da se baš to dopada publici. Mnoge stvari su rečene bez šminke i to veoma lično i iskreno. Ovo je i prvi strip koji smo objavile u web magazinu “Helly Cherry”.
Kada smo završile master iz japanskog, usledilo je pitanje „šta sad?“. Strip i stvaranje su uvek bili odgovor na to pitanje, ali bilo je i momenata kada nismo bile sigurne kako da nastavimo da radimo to što želimo. Ali ljudi oko nas su nas inspirisali i još uvek to čine. Otpočele smo sa školom japanskog jezika u kojoj predajemo, ali radimo i dizajn, ilustracije i crteže koji prate materijal. Želimo i da prevodimo mange. Spojiti umetnost, strip, sa što više stvari – to je ono što želimo da radimo u budućnosti! Pored toga, ultimativni cilj je i objaviti strip, prvo u Srbiji, pa i u Japanu. Velika želja nam je da spojimo domaći i japanski strip.
I kao što bi Derek iz “American History X”-a rekao - “Dobro je završiti nekim citatom”. „Sve što možeš da zamisliš je stvarno“, rekao je Pikaso.
I zaista, nije postojao ni jedan trenutak na ovom putu kada smo pomislile i kada ćemo misliti drugačije.”
 |
| Tatjana i Sara i Ana Živković |
Ana i Sara Živković rade pod zajedničkim brendom “Shidoosha Art”. Ljubav prema mangama i crtanju stripova odvela ih je u školu crtanja “Đorđe Lobačev”, kod profesora Vladimira Vesovića. Tu uobličavaju i razvijaju svoj prepoznatljivi stil. Sa radovima učestvuju na raznim kulturnim manifestacijama, smotrama i festivalima posvećenim devetoj umetnosti i osvajaju mnoga priznanja i nagrade od kojih su dve posebno posebno zanimljive - njihov storyboard (knjiga snimanja) za fan film “Star Wars - The Breaking Point”, u režiji Stevana Filipovića, koji je osvojio “Prix Special du Fantasy Film Festival” u francuskom gradu Menton, 2020. godine, a sa kratkim stripom “Nadomak cilja” osvojile su nagradu za očuvanje tradicije, na strip festivalu u Valjevu, 2018. 2022. imale su i svoju prvu samostalnu izložbu pod imenom “Somnium”. Njihovi dosadašnji radovi obuhvataju i stripove „Vukrod“, “Napad”, “Levania” i već pomenut “Mu•無” koji je izašao i na stranicama našeg “Helly Cherry”-ja, kao i mnoštvo konceptualnih ilustracija i postera za razne strip-događaje.
Ana i Sara, Sara i Ana su umetnice čije vreme dolazi galopom. One su izuzetan primer upornosti i istrajavanja ka cilju. Takođe su uzor drugim, mladim crtačima koji su tek zagazili u strip-vode, a to se dalo primetiti u njihovom strpljivom radu sa devojkama i mladićima na strip festivalu u Somboru, sa kojima su provele sate crtajući i razgovarajući. Smatram da bi i oni koji su stariji od njih dve, i koji su se već ostvarili, takođe mogli nešto novo da nauče u susretu s njihovim radom.
____
Pročitajte tekstove i ostalih učesnika rubrike "Kako sam postao..."
Ana i Sara, Sara i Ana su umetnice čije vreme dolazi galopom. One su izuzetan primer upornosti i istrajavanja ka cilju. Takođe su uzor drugim, mladim crtačima koji su tek zagazili u strip-vode, a to se dalo primetiti u njihovom strpljivom radu sa devojkama i mladićima na strip festivalu u Somboru, sa kojima su provele sate crtajući i razgovarajući. Smatram da bi i oni koji su stariji od njih dve, i koji su se već ostvarili, takođe mogli nešto novo da nauče u susretu s njihovim radom.
____
Pročitajte tekstove i ostalih učesnika rubrike "Kako sam postao..."