Očigledna je bila namera Branina da najpoznatiji roman Agate Kristi približi novim generacijama koje nisu gledale klasik Sidnija Lameta iz 1974. niti čitale roman, postižući to kombinacijom razigrane i raskošne režije sa glumačkom postavom sastavljenom od veterana i mlađih snaga.

Na planu režije to čini tako što se trudi da priču koja je strogo kondenzovana na unutrašnjost voza proširi na eksterijere čime dobija malo na širini i atraktivnosti slike, ali gubi na misteriji koja mnogo bolje funkcioniše u klaustrofobičnim uslovima (nekih 80% romana je tu, sa manjim izmena koje se tiču imena i zanimanja pojedinih likova). Postava je solidna, što i ne iznenađuje, ipak su u pitanju vrli profesionalci u svom poslu (od vremešnih Džudi Denč i Dereka Džejkobija do Mišel Fajfer, Vilijama Defoa i čak Džonija Depa koji je pronašao formulu da u manjoj dozi u ovoj fazi svoje karijere bude čak i prihvatljiv). Međutim, osim Fajferove i Dejzi „Star wars“ Ridli, stiče se utisak da neki članovi posade bivaju žrtve scenarija i ograničenog vremena trajanja te ne dobijaju nikakav zaokruženi performans niti jasan lik, dovoljan da se ureže u sećanje gledaoca i distancira od ostalih u vozu. Filmu treba neko vreme da dopre do ubistva u vozu, a kada se to desi kreće se hitro i dinamično, pomalo gubeći na intenzitetu u scenama unakrsnog ispitivanja putnika.
 
I tu dolazimo do glavnog, možda i suštinskog i neoprostivog problema ovog filma a to je sam Brana i njegov Herkul Poaro. Jednostavno, Brana je ovaj film iskoristio kao jednu vrstu udoljavanja svojoj glumačkoj sujeti, dajući sebi naravno najviše prostora pred kamerom i to obilato koristeći, trudeći se da njegov Poaro bude drugačiji od svih dosadašnjih inkarnacija, čovek koji osim bolesne pedantnosti i uglađenih manira ima i psihološku obremenjenost osećanjem za čast i moral, a pritom je i fizički dosta aktivan. Međutim, odlučivši da sebi nadene par bizarno smešnih brkova Brana je samo skrenuo pažnju sa svoje glume na taj spoljašnji faktor zbunjujući gledaoca i čineći svoju ulogu tragikomičnom travestijom koja kao da se ruga nasleđu onih koji su Poaroa obesmrtili, kao što je npr. Dejvid Suše. Slično je uradio i Stiv Martin kada je pokušao da interpretirea inspektroa Kluzoa koji je ipak besmrtan samo kao Piter Selers. Brana se trudi iz petnih žila da njegov Poaro bude u isto vreme i onaj koga znamo i onaj koga nikada nismo sreli, čime ceo film izglavljuje iz šina i okreće ka sebi i svojim bizarnim glumačkim odlukama. I pored toga, film može da se pogleda, pogotovo ako nemate prethodnih iskustava sa Agatom Kristi i volite staromodnu misteriju začinjenu raskošnom scenografijom. Oni koji su zaljubljeni u Poaroa iz nekih drugih ekranizacija, ovu će iskreno mrzeti.

Slobodan Novokmet