Podsećanje na Indijana Džons franšizu
Helly Cherry
U susret petom filmu iz franšize „Indijana Džons“ rekapitulirali smo brzinski 4 nastavka ove avaturističke priče sa Harisonom Fordom kao neustrašivim arheologom.
Zanimljivo je da je u pauzama snimanja filma Spilberg završio pisanje scenarija za „E.T.“ koji je pisao sa tadašnjom Fordovom suprugom – Melison Matison.
Verovatno jedan od najboljih studijskih žanrovskih filmova ikada snimljenih.
„It’s not the years, honey, it’s the mileage“
Ni Lukas ni Spilberg ne vole preterano ovaj nastavak, a on se ispostavio nešto mračnijim jer su obojica u tom periodu prolazila kroz raskide i razvode (Lukas je rešio da se radnja vrati unazad godinu dana da se Indi ne bi ponovo sukobljavao sa nacistima).
Međutim, za razliku od njih dvojice, meni je drugi deo oduvek bio blizak, baš zbog nešto zlokobniji tonova i koketiranja sa bizarnostima i hororom, ali i zbog činjenice da je ispravio jedan problem iz prvog filma a to je da je kraj dvojke kudikamo spektakularniji u odnosu na prvi deo gde Indi nema mnogo protagonizma. Ako se sećate, drugi deo se završava spektakularnom scenom na propadajućem visećem mostu.
Takođe, ovo je prvi film gde dobijamo „Indijanu Džonsa“ u naslovu i prvi film gde se donekle njegov lik iz psihologizacije svetskog avanturiste-plejboja premešta ka nekome ko odjednom brine o surogat porodici (Vili i Šort Raund), naslućujući u nastavcima njegovo puno skarašavanje u braku. Inače, Spilberg kao jedinu pozitivnu stranu ovog filma vidi to što je na njemu upoznao svoju buduću suprugu Kejt Kepšou, koja je dobila najlošije kritike u celom filmu za svoju ulogu razmažene kabaretske pevačice.
„Temple of doom“ jeste netipičan nastavak, više se ponašajući kao tek jedan deo u serijalu nego kao film koji treba da nasledi i prevaziđe spektakularni prvi deo, ali je bez obzira na to jedan fin doprinos ovoj franšizi upravo zbog svojih mračnijih i mističnijih tonova.
U onome što možemo nazvati samo briljantnom kasting odlukom, Indijaninog oca ovde glumi Šon Koneri, u simboličnom zaveštanju u kome jedan bivši i po mnogima najbolji Bond predaje štafetu svom filmskom nasledniku (Lukas je i zamislio Indijanu kao neku američku verziju Bonda). Koneri i Harison imaju sjajnu hemiju kao otac i sin iako je razlika između njih samo 12 godina, i odlično se nadopunjuju u seriji što duhovitih što ozbiljnih razgovora. Naravno, tu je i avantura veća od života, potraga za Svetim gralom i ponovo nacisti kao negativci, bez kojih očigledno nema dobrog Indi filma.
Tu su i povratnici Markus Brodi (Denzom Eliot) i Salah (Džon Ris Dejvis) kao neka vrsta komičnog sajdkik efekta, a za Elita je vezana možda i najduhovitija scana u filmu kada Indi pred nacistima hvali njegove sposobnosti, znanja jezika i uklopivost u sredinu da bi sledeći kadar pokazao Brodija kao zamlatu koji ne zna da se snađe na ulici.
Osim što prvi put sazanjemo i neke pojedinosti iz Indijevog života, kao što je njegova porodična situacija i činjenica da je detinjstvo proveo kao mladi izviđač (što je direktna pozajmljenica iz Spilbergovog života) ovo je film u kome ćemo saznati i njegovo pravo ime – Henri Džons Džunior. Mladog Indija glumi River Finiks, i to na izričitu Harisonovu preporuku, pošto su pre toga glumili zajedno u „Obali komaraca“ (ideja o mladom Indiju pokrenula je kasnije i TV seriju o njegovim avanturama).
Trojka je ubedljiv i sadržajan nastavak u svakom smislu, pun fantastičnih jurnjava i preokreta, gotovo u ravni prvog dela, čak ga donekle i prevezilazivši, pogotovo u emotivnoj komponenti koja od ovog dela postaje nešto izraženija.
Da krenemo prvo od iskupljujućih faktora, kojih je malo – simpatičan je početak koji nas vraća u tajno skladište koje smo videli na kraju prvog filma i gde kratko možemo videti i kovčeg sa božjim zapovestima koji je tu tada pothranjen, simpatično je i vraćanje Karen Alen i njena energija sa Indijem koja je vitalna i to je otprilike to.
Sve drugo u ovom filmu skup je katastrofa koje teško da mogu da nađu ijedan momenat poštede, od opšteg antikomunističkog miljea u kome je Indi odjednom neki tajni bivši vladin agent (gde se kao produbljuje njegova veza sa Bondom, ali ništa od toga nismo videli), do sumasišavših scena kao što preživljavanje nuklearke u frižideru ili vijanje kroz džunglu na lijanama.
Kejt Blanšet na čelu kakve bande ruskih vojnika, koji kao slobodno vršljaju diljem SAD, karikatura je ispod nivo novinskog stipa zapravo samo menjajući naciste iz prvog i trećeg dela, avantura je kilava, i pomalo zbunjujuća u svojoj motivaciji, uvođenje Indijaninog sina koga sa kakvom kočopernom energijom tumači Šaja Lebeuf (i koje kao treba Indija finalno da zaokruži ka porodici za razliku od njegove plejbojevske inicijacije u prvom filmu) ne doprinosi nikakvom emotivnom razlistavnju likova, a prisustvo katatoničnog Džona Hurta samo je tužna distrakcija.
Akcija je bolno CGI-izovana, skoro da ništa nije snimano sa kaskaderima i na pravim lokacijama, čak se i pikseli džunglaste scenografije bolno vide u pozadini i sve deluje nekako neautentično i veštački. A što manje kažemo o kraju filma koji više priliči seriji Dosije X, to bolje.
Četvorka je bolno omanula na svakom koraku, podsećajući nas da su ovi filmovi imali svoje vreme i mesto i da su umogome bili proizvod svoje epohe i kreativne enegrije koju su tada Spilberg i Lukas imali. Četvorka je dokaz da su pomislili da su dovoljno veliki da će publika na konto stare slave kao ćurka da proguta svaku idiotariju koju su stavili na papir.
Slobodan Novokmet
RAIDERS OF THE LOST ARK (1981)
Suludo je govoriti koliko prvi „Indijana Džons“ i 40 godina kasnije deluje sveže, razigrano, nekako dečje naivno, ali i plemenito, kao prva esencija neke matine avanture spakovana na filmsku traku u vidu razdraganih šarenih slika, živopisnih likova, simpatičnih doskočica i, za ono vreme, solidnog saspensa. Spilberg i Lukas imali su jasnu viziju a to je da radnju tipičnog B avanturstičkog filma snime svim onim dostupnim sredstvima A produkcije, od kvalitetnih glumaca do sjajnih lokacija i za ono vreme upečatljivih efekata i set dizajna, i tako verovatno snimili i najbolji avanturistički film svih vremena, oživevši jednu fantaziju o bondovskoj figuri neustrašivog, ali i ranjivog i mislećeg arheologa-vagabunda koji diljem sveta spasava i otkriva istorijske artefekte sukobljavajući se pri tom sa galerijom zlokobnih figura kao što su ovde nacisti. Film je jedan perfektno režirani setpis za setpisom, a Harison Ford postavlja jasne temelje svog arhetipskog lika – malo humora, malo šarma, malo razmetanja arheloškim znanjem, malo romanse, i mnogo skakanja, vitlanja bičem i razdrljene košulje.Zanimljivo je da je u pauzama snimanja filma Spilberg završio pisanje scenarija za „E.T.“ koji je pisao sa tadašnjom Fordovom suprugom – Melison Matison.
Verovatno jedan od najboljih studijskih žanrovskih filmova ikada snimljenih.
„It’s not the years, honey, it’s the mileage“
INDIANA JONES AND THE TEMPLE OF DOOM (1984)
„Temple of doom“ je po svim parametrima čudan nastavak, pre svega jer se postavlja kao prikvel (radnja se dešava godinu dana ranije u odnosu na prvi film), ne razvija dodatno svog glavnog junaka i smešta ga u nešto mračnije i hororičnije okruženje.Ni Lukas ni Spilberg ne vole preterano ovaj nastavak, a on se ispostavio nešto mračnijim jer su obojica u tom periodu prolazila kroz raskide i razvode (Lukas je rešio da se radnja vrati unazad godinu dana da se Indi ne bi ponovo sukobljavao sa nacistima).
Međutim, za razliku od njih dvojice, meni je drugi deo oduvek bio blizak, baš zbog nešto zlokobniji tonova i koketiranja sa bizarnostima i hororom, ali i zbog činjenice da je ispravio jedan problem iz prvog filma a to je da je kraj dvojke kudikamo spektakularniji u odnosu na prvi deo gde Indi nema mnogo protagonizma. Ako se sećate, drugi deo se završava spektakularnom scenom na propadajućem visećem mostu.
Takođe, ovo je prvi film gde dobijamo „Indijanu Džonsa“ u naslovu i prvi film gde se donekle njegov lik iz psihologizacije svetskog avanturiste-plejboja premešta ka nekome ko odjednom brine o surogat porodici (Vili i Šort Raund), naslućujući u nastavcima njegovo puno skarašavanje u braku. Inače, Spilberg kao jedinu pozitivnu stranu ovog filma vidi to što je na njemu upoznao svoju buduću suprugu Kejt Kepšou, koja je dobila najlošije kritike u celom filmu za svoju ulogu razmažene kabaretske pevačice.
„Temple of doom“ jeste netipičan nastavak, više se ponašajući kao tek jedan deo u serijalu nego kao film koji treba da nasledi i prevaziđe spektakularni prvi deo, ali je bez obzira na to jedan fin doprinos ovoj franšizi upravo zbog svojih mračnijih i mističnijih tonova.
INDIANA JONES AND THE LAST CRUSADE (1989)
Ako su i Spilberg i Lukas videli drugi deo kao malo skretanje s puta, onda je treći deo povratak u punu formu za ovu avanturističku franšizu i nastavak koji je savršen u svakom pogledu, od vraćanja fantastičnim i napetim akcionim setpisovima do dubljeg osenčavanja Indijaninog lika i dela i kontekstualizovanja istog u porodičnom miljeu.U onome što možemo nazvati samo briljantnom kasting odlukom, Indijaninog oca ovde glumi Šon Koneri, u simboličnom zaveštanju u kome jedan bivši i po mnogima najbolji Bond predaje štafetu svom filmskom nasledniku (Lukas je i zamislio Indijanu kao neku američku verziju Bonda). Koneri i Harison imaju sjajnu hemiju kao otac i sin iako je razlika između njih samo 12 godina, i odlično se nadopunjuju u seriji što duhovitih što ozbiljnih razgovora. Naravno, tu je i avantura veća od života, potraga za Svetim gralom i ponovo nacisti kao negativci, bez kojih očigledno nema dobrog Indi filma.
Tu su i povratnici Markus Brodi (Denzom Eliot) i Salah (Džon Ris Dejvis) kao neka vrsta komičnog sajdkik efekta, a za Elita je vezana možda i najduhovitija scana u filmu kada Indi pred nacistima hvali njegove sposobnosti, znanja jezika i uklopivost u sredinu da bi sledeći kadar pokazao Brodija kao zamlatu koji ne zna da se snađe na ulici.
Osim što prvi put sazanjemo i neke pojedinosti iz Indijevog života, kao što je njegova porodična situacija i činjenica da je detinjstvo proveo kao mladi izviđač (što je direktna pozajmljenica iz Spilbergovog života) ovo je film u kome ćemo saznati i njegovo pravo ime – Henri Džons Džunior. Mladog Indija glumi River Finiks, i to na izričitu Harisonovu preporuku, pošto su pre toga glumili zajedno u „Obali komaraca“ (ideja o mladom Indiju pokrenula je kasnije i TV seriju o njegovim avanturama).
Trojka je ubedljiv i sadržajan nastavak u svakom smislu, pun fantastičnih jurnjava i preokreta, gotovo u ravni prvog dela, čak ga donekle i prevezilazivši, pogotovo u emotivnoj komponenti koja od ovog dela postaje nešto izraženija.
INDIANA JONES AND THE KINGDOM OF THE CRYSTAL SKULL (2008)
E, ovde je već vrag odneo šalu, 19 godina nakon trećeg dela, niotkuda se oživljava franšiza i dobijamo 4. deo u kome Indi i sam par puta skreće pažnju na svoje godine (šta će tek da radi u petom delu, da kopa raku?).Da krenemo prvo od iskupljujućih faktora, kojih je malo – simpatičan je početak koji nas vraća u tajno skladište koje smo videli na kraju prvog filma i gde kratko možemo videti i kovčeg sa božjim zapovestima koji je tu tada pothranjen, simpatično je i vraćanje Karen Alen i njena energija sa Indijem koja je vitalna i to je otprilike to.
Sve drugo u ovom filmu skup je katastrofa koje teško da mogu da nađu ijedan momenat poštede, od opšteg antikomunističkog miljea u kome je Indi odjednom neki tajni bivši vladin agent (gde se kao produbljuje njegova veza sa Bondom, ali ništa od toga nismo videli), do sumasišavših scena kao što preživljavanje nuklearke u frižideru ili vijanje kroz džunglu na lijanama.
Kejt Blanšet na čelu kakve bande ruskih vojnika, koji kao slobodno vršljaju diljem SAD, karikatura je ispod nivo novinskog stipa zapravo samo menjajući naciste iz prvog i trećeg dela, avantura je kilava, i pomalo zbunjujuća u svojoj motivaciji, uvođenje Indijaninog sina koga sa kakvom kočopernom energijom tumači Šaja Lebeuf (i koje kao treba Indija finalno da zaokruži ka porodici za razliku od njegove plejbojevske inicijacije u prvom filmu) ne doprinosi nikakvom emotivnom razlistavnju likova, a prisustvo katatoničnog Džona Hurta samo je tužna distrakcija.
Akcija je bolno CGI-izovana, skoro da ništa nije snimano sa kaskaderima i na pravim lokacijama, čak se i pikseli džunglaste scenografije bolno vide u pozadini i sve deluje nekako neautentično i veštački. A što manje kažemo o kraju filma koji više priliči seriji Dosije X, to bolje.
Četvorka je bolno omanula na svakom koraku, podsećajući nas da su ovi filmovi imali svoje vreme i mesto i da su umogome bili proizvod svoje epohe i kreativne enegrije koju su tada Spilberg i Lukas imali. Četvorka je dokaz da su pomislili da su dovoljno veliki da će publika na konto stare slave kao ćurka da proguta svaku idiotariju koju su stavili na papir.
Slobodan Novokmet