Višedecenijski problem sa zastojima u čitanju nekog štiva koji neretko dovedu do trajnog napuštanja istog i smeštanja u fasciklu polupročitanih knjiga, o čemu sam jednom i pisao, vremenom me je terao na smišljanje najrazličitijih načina za prevazilaženje od kojih se poslednji zove - uzmi i čitaj smesta neku drugu knjigu, pa se posle tog iskustva vrati na onu koja izaziva problem. I tako je američki autor kojeg sam u naletu ekstatičnog oduševljenja otkrio prošle godine sa genijalnom zbirkom priča sada trebao da posluži kao klin za izbijanje klina. Da li je uspeo, nemam pojma. Divlji labud bio je pokazna vežba iz fenomena kreativnosti, Sati koji su došli nakon toga bili su dovoljni za stavljanje na listu omiljenih savremenih američkih skribomana, tu negde iza Ostera, a ovaj roman prelepog imena bi mogao da posluži kao potpun dokaz da i ne tako dobra knjiga ispisana rukom mnogo dobrog pisca, može da očara.

Pažljivo umemorisane i brižljivo selektirane utiske tokom i nakon čitanja podelio sam u tematske celine sa podnaslovima zapisanim u samo meni znan spisak sledeće sadržine:

Likovi će izbledeti, likovi za brzi zaborav - Odnosi se na apsolutno sve protagoniste ove priče, koji su bezobrazno obični, jednostavni, filmski, i baš tako predstavljeni, jasno ocrtani spolja, jasno pokazani iznutra, rođena braća kao nosioci, buckasti zanimljivi gej prodavac u butiku s jedne i polutalentovani polupropali muzičar s druge strane, kao dva tasa na vagi na kojoj stoji i nekoliko usputnih likova kao i dva jaka ženska karaktera, jedna od njih devojka muzičara smrtno bolesna od raka, i druga sredovečna gazdarica navedenog butika s druge strane, eto tako. Čitali ste o njima tonama puta, verujte.

Prenaglašena liberalna politička patetika – periodično, kao i svi američki umetnici, i Kaningem reži na Buša mlađeg, na republikanski militantizam, na neznanje, stereotipe i haos koji izviru iz takve ideologije, jasno predstavljeni stavovi, ali davno prežvakani, proživljeni i ispljunuti.

Poluuspešna jeftina mistika – Roman koji počinje vrlo čudnim događajem u kojem jedan od braće viđa neobičnu plavičastu svetlost na nebu usred šetnje Njujorkom, koja nakon nekoliko sekundi misteriozno nestaje, postaće lajtmotiv čitave priče, kao simbol, ili pokušaj simbola onolikog broja misli koji vam prođe kroz glavu tokom čitavog čitanja.

Dopalo mi se čitanje zapravo, dopalo mi se onako kako mi se dopadnu romani koje posle zavolim, eto baš tako – U suprotnosti sa svime navedenim, ili zapravo ne, ili zapravo u korelaciji, ili zapravo, ne znam, gde piše da knjiga mora da bude opasno dobra da bi vam se opasno svidela. Eto takva je. Sve sam video i pre, a kupila me. Zimska atmosfera iz naslova veje kao nepregledan sneg na svakoj stranici i divna je protivteža toplotnom haosu koji ovih dana kreće, možda je to. Čitav roman je podeljen u tek nekoliko poglavlja, koji su opet tek nekoliko događaja, nekoliko večeri dana i noći tokom nekoliko godina, trenuci zaleđeni i ispričani onako kako su se desili, možda je to. Pažljivo izgrađen vulkan emocija koji će tinjati nad sudbinom bolesne devojke i koji će proključati tačno kad treba i koliko treba da se uzdahne i izdahne, lagano i smelo, na samom kraju čitanja, možda je to. I ta prokleta plavičasta svetlost kojom se otvara priča je zapravo samo štos, samo genijalni trik koji mogu da osmisle samo taktički fudbalski genijalci, evo vam neka svetlost sa neba pa se zanimajte s njom dok važni strogo ljudski detalji promiču pričom, možda je to, osećaj nekog kockarskog blefa kao osnov za pisanje knjige. Možda sam samo zavoleo Kaningema, biće da je to. Sad mogu da se vratim čitanju koje me nateralo da uopšte počnem sa ovim.

Marko Gaić